Стварање армије “Републике Косово” и нове перспективе НАТО на Балкану

245

У историји југа Балкана у јулу 2013. године су се догодили неки значајни догађаји који воде ка потпуној смени културно-цивилизацијског типа и промена граница у региону. Одмах после потписаног војног споразума Приштине са Албанијом, 9. јула текуће године, Генерални секретар НАТО Андерс Фог Расмунсен је прогласио стварање борбено ефикасне армије “Републике Косово”: достизање “пуне оперативне способности” и “њихове способности да испуне постављене им задатке у складу са њиховим мандатом и НАТО стандардима”.[1] После закљученог Бриселског споразума са Приштином који омогућава интеграцију севера Косова у нелегитимну квазидржаву, Београду је стварањем армије нанесен један од последњих удараца стваралаца “државности РК”.

Крајем деведесетих година прошлог века, шачица радикалних албанских екстремиста трансформисана је путем финансирања, обуке и наоружавања од стране специјалних служби САД, Немачке, Швајцарске и Аустрије у ОВК, а уз помоћ војне операције НАТО пакта спровела је скоро потпуно етничко чишћење српске аутономне покрајине (осим севера). Данас армија албанских сепаратиста у новом издању још није добила званичан назив (ради тога мора да се спроведе процедура промене “Устава Косова”) али уз моћну подршку североатланске алијансе и Тиране, добила је нови ветар у леђа. Имајући у виду фокусирање “албанског фактора”, а посебно рањивост севера Космета и југа централне Србије после потписивања Бриселског споразума, изгледа да су управо те територије укључене у “оперативне борбене мисије” ново-старе ОВК. Бриселски споразум, који је прекршио Резолуцију 1244 СБ УН која је потврђивала суверенитет и територијални интегритет Србије, уклонио је главну препреку за даље акције НАТО на Космету, заобилазећи СБ УН – пре свега у стварању албанске војске на територији српске аутономне покрајине.

Супротно очекивањима многих да се оно најгоре по питању Космета већ одиграло и да предстоји још само сагласност са последњим уступком у виду реализације овог споразума и да ће наступити “предивно европско сутра”, архитекте нове стварности не само да стреме да учврсте резултате НАТО бомбардовања, него и да утру пут за нови правци у контролисању турбулентног региона.

Главна одлика нове етапе је потпуно уништење српског културно-историјског наслеђа. Приштинска администрација преименовала је практично све српске називе градова и села. У образовним институцијама изучава се “нова историја Косова” по обрацсу Тиране и уз пуну подршку “међународне заједнице”. Тако Рашко-Призренска епархија постаје “Православна црква Косова”, чувена Богородица Љевишка у Призрену  – “стара Албанска црква”, манастир Високи Дечани “основани су албанским племеном Гаши”, српска династија Немањића преименује се у албанску династију Немани. Наставља се са променом етничке структуре – убрзава се изградња и насељавање Албанаца у српским областима не само јужно од Ибра, него и на северу, у области где Албанци никада нису живели (на пример у Брђанима, рејону Косовске Митровице) што доводи до ширења атмосфере страха и исељавања неалбанског становништва. Остварује се убрзана исламизација Космета. Сада на Космету има око 700 џамија. Од тог броја, до краја 2010. године било је обновљено 113 џамија које су оштећене током војног конфликта и изграђено је 155 нових. Број нових џамија отприлике је једнак броју срушених српских православних храмова. Важно је напоменути да ни једна од новоизграђених џамија нема одговарајућу дозволу. У Приштини, у насељу које броји 200 хиљада становника, постоје 22 џамије.[2] Постоји пројекат косовског муфтије Н. Трнавија да се изгради “мега-џамија у Приштини”, који одражава утицај Саудијске Арабије (предвиђа се да на њеној територији буде 80 продавница и 900 паркинг места).[3]

Оштро су се интензивирали и најекстремнији кругови у “Републици Косово”. Тако је почетком јула светлост дана угледао и албански сајт са издањем на албанском и енглеском језику “Жута кућа клиника Албаније”. Сајт ни мање ни више, промовише трговину људским органима – и то на фону изругивања са српским жртвама и бескрајним унижавањем људског достојанства: “не пропустите нову колекцију Срба”, “специјална понуда – организујемо бесплатну доставу и прву помоћ лекара и услуге хирурга”, “рециклирајући вас, штитимо животну средину”.[4] То је још једна карика у ланцу активности “албанског фактора” која је од НАТО паккта добила бланко карту за застрашивање Срба и потпуно освајање простора Косова и Метохије (са ширењем на југ централне Србије у ближој перспективи).

Стварање паралелног политичког система, исламизација, инфилтрација екстремистичких исламских група, јачање активности других исламистичких групација – све је то тестирање модела на Космету за примену на југу централне Србије (општине Бујановац, Прешево, Медвеђа, у албанској терминологији “Прешевска долина”). Дакле, као одговор на Декларацију Скупштине АП Косово и Метохије у Косовској Митровици створене 4. јула, одмах је стигао захтев од стране Албанаца са југа Централне Србије о оснивању “Парламента Прешевске долине”. У верском погледу, у тој српској регији од постојећих 60 џамија, њих 50 до 70% по различитим проценама се већ налазе под контролом Исламске заједнице Косова.[5]

Према плану о примени Бриселског споразума, после ликвидације српске полиције (у јуну текуће године) српски судови 16 јула прекидају функционисање на територији Космета. До 1. септембра Приштина треба да прошири свој правосудни систем на територију севера Космета. На “косовским изборима” предвиђеним за 3. новембар, српске партије не могу да учествују под својим називима – они морају да се региструју по законима “РК”. И као завршну црту интеграција – “Министар спољних послова” Енвер Хоџај најавио је припрему за рушење барикада на мосту на Ибру…[6]

Ови наведени кораци омогућиће да НАТО отвори нову фазу стављања под контролу читавог региона. Да напоменемо да је 24. маја текуће године, током своје посете Румунији, Расмунсен прогласио потребу за развијањем партнерства са НАТО пактом земаља Западног Балкана, Источног партнерства, Молдавије и Јужног Кавказа. План новог таласа атланских интеграција повезан је са плановима да се успостави антиракетни штит у Европи, који би требао, по речима ген-сека НАТО да прође 3 етапе и буде завршен до 2018. године.[7]

Истовремено, са све више самопоуздања се говори о ступању Србије у НАТО. Тако је, по мишљењу директора београдског Форума за међуетничке односе Д. Јањића, споразумом са Приштином Србија признала територијални интегритет Косова, тиме утирући пут у ЕУ и НАТО. Јањић је уверен да ће влада Србије након завршетка процеса реконструкције, током године прогласити промену курса и затражити чланство Србије у НАТО пакту.[8] Процес евроатлантских интеграција земаља источне Европе је кулминирао у тренутку када су Словенија, Румунија, Бугарска, Хрватска и Албанија постале чланице НАТО пакта. Сигнали попут Јањићеве изјаве, јасно показују да је по питању Србије у плановима "међународне заједнице" дошло до фундаменталног обрта: у овој фази су приоритет управо атлантске интеграције, док се европске условљавају бескрајном резервисаношћу и одлагањем на неодређено време. (У децембру 2013 Немачка ће извршити контролу процене у којој мери је Србија спровела утврђене услове, посебно у погледу имплементације Бриселског споразума, и само у случају, са њене тачке гледишта позитивне процене – Бундестаг ће одобрити датум почетка преговарачког процеса, који ће, како се оцењује, трајати од 5 до 10 година).

У фебруару 2011. године у Србији је донет Индивидуални акциони план као интензивна форма узајамних односа са НАТО пактом у оквирима програма Партнерство за мир (Individual Partnership Action Plan). Завршна декларација Чикашког самита НАТО (мај 2012. године) препоручује Србији да развија двостране односе са НАТО у политичкој сфери и у сектору безбедности што се сматра важном етапом у развоју свеобухватних односа Србије и НАТО пакта.[9] Узајамни односи са НАТО пактом добијају обрт – 13. јула текуће године Србију је посетила делагација Стејт департмента и Армије САД на челу са Мајкл Смитом. Он је у Нишу са представницима Војске Србије разговарао о развоју војне базе “Југ” која се налази на територији општине Бујановац, посебно о техничкој опреми полигона и изградњи инфраструктурних објеката.[10]

Тако су уступци учињени током преговарачког процеса са Приштином (под покровитељством ЕУ и уз неке “усмене гаранције” од стране НАТО о безбедности  српског становништва на Космету) само довели до свестраног слабљења позиција српске државе. Слабљење позиције доводи до безизлазне ситуације и диктира пристанак на све нове и нове уступке који воде до критичне границе за опстанак државе, поготово кад се има у виду да ни ЕУ ни НАТО за свој циљ немају пружање помоћи – у широком смислу – ради спасавања Србије и српског народа.




[1]
http://www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/327575/NATO-pohvalio-Bezbednosne-snage-Kosova

[2]http://www.seecult.org/vest/kosovo-skrece-pogled-sa-nelegalnih-dzamija

[3]http://www.weeklystandard.com/blogs/kosovo-still-balkan-front-line-against-radical-islam_693589.html?page=2

[4]http://www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/327904/Albanski-sajt-promovise-prodaju-srpskih-organa

[5]http://www.dnevnik.rs/drustvo/islamska-zajednica-podeljena-i-na-jugu-srbije

[6]http://www.nspm.rs/hronika/enver-hodzaj-uklanjanje-barikade-na-mostu-preko-ibra-i-ukidanje-paralelnih-struktura.html

[7]http://www.rts.rs/page/stories/sr/story/10/Svet/1330204/Vrata+NATO-a+otvorena+za+zapadni+Balkan.html

[8]http://www.naslovi.net/2013-07-12/beta/srbija-ce-traziti-prijem-u-nato/6357287

[9]Participation of the Republic of Serbia in the Partnership for Peace Programme // Ministry of Foreign Affairs Republic of Serbia. http://www.mfa.gov.rs/en/foreign-policy/security-issues/partnership-for-peace-programme

[10]http://www.vs.rs/index.php?news_article=a3d892ba-e972-11e2-9157-00163e135009

Историчар и аналитичар. Дипломирала: Ломоносов Универзитет, Историјски факултет, катедра историје Јужних и Западних Словена. Магистар историјских наука (PhD). 12 година радила као научни сарадник у Институту за словенске студије Руске академије наука, 4 године предавала у Универзитету за међународне односе (МГИМО (У) МИД РФ). Бивши главни уредник сајта и руководиоц српског филиала Фонда Стратешке културе. Главни уредник Српског става. Доцент Московског хуманитарног универзитета.