СУДСКИ ПОСТУПАК: „АРКТИК САНРАЈЗ“

263

22.новембра је у Хамбургу Међународни трибунал за поморско право донео судску одлуку по предмету «Arctic Sunrise („Краљевина Холандија против Руске Федерације)».[1]  Радило се о инциденту у Печорском мору  до кога је дошло 18.09. ове године када су активисти покрета „Гринпис“ покушали да се попну на нафтну платформу „Приразломнаја“ која припада компанији „Газпром-нефт-шељф“, како би протествовали због експлоатације нафте на Арктику. Следећег дана су се на брод Arctic Sunrise попели руски граничари. Брод, који је имао заставу Холандије, одвучен је у Мурманск, а тридесет активиста је ухапшено под оптужбом да се бавило разбојништвом  (нешто доцније оптужница је преквалификована на хулиганство…)[2].

Да се одмах оградимо: наведена судска одлука представља привремену одлуку и има везе са прелиминарним мерама. Када је оптужница подигнута Холанђани су од суда затражили одлагање како би док спор траје Русија ослободила задржани брод.

И тако је 22.11. Међународни трибунал за поморско право донео свој вердикт:  „Обавезује се Руска Федерација да одмах ослободи брод Arctic Sunrise заједно са комплетном посадом“. При том је Трибунал одлучио да је Холандија обавезна да Русији уплати кауцију од 3 милиона 600 хиљада евра (у облику „банкарске гаранције“). Осим тога, Трибунал је  наложио Русији да „обезбеди да брод Arctic Sunrise заједно са свим члановима  посаде напусти територију која спада под јурисдикцију Руске Федерације“, чим   добије наведену банкарску гаранцију.[3]

Међународни трибунал за поморско право је формиран у складу са Конвенцијом УН о поморском праву из 1982.године и зато његова јурисдикција не може да важи ни за једну државу. Спорови у њему могу да се разматрају само као спорови међу државама које су, под један, потписале наведену Конвенцију и, под два, нису у вези са трибуналом дале никакву примедбу.

Што се тиче Русије, она је Конвенцију УН о поморском праву потписала 1982.године, али ју је ратификовала доста касније, тек 1997.године. При том је, при ратификацији, сачинила специјалну изјаву која за одређене околности искључује јурисдикцију Трибунала за поморско право.[4]

Коментаришући решење тог Трибунала представник Министарства за иностране послове Русије је изјавио да ситуација са Arctic Sunrise није под јурисдикцијом наведене судске установе. Он је подвукао:   „Руска страна није учествовала у судском поступку, јер насталу ситуацију не сматра за спор између Краљевине Холандије и Руске Федерације  који би се односио на права и обавезе Руске Федерације као обалске државе у њеној искључивој економској зони“.[5]

Оваква изјава МИП-а Руске Федерације је правно беспрекорна,  мада садржи једну непрецизност која није правне природе. У одређеној мери  Русија јесте учествовала у судском поступку, јер је један од судија Трибунала био руски држављанин.[6] Руски судија Владимир Голицин је гласао против наведене одлуке и своје неслагање са заједничком одлуком Трибунала  је приложио. Уосталом, против одлуке Трибунала је гласао  још један судија – Марциан Кулик, представник Украјине.

Правна аргументација, са којом је Холандија дошла у Међународни трибунал за поморско право, изузетно је слаба. Тако је главни аргумент Холанђана  била тврдња да Русија крши принципе о слободи кретања бродова. Међутим,  потпуно је јасно да тај принцип не може да послужи као основа за ослобођење од одговорности брода – прекршиоца.

Још један пример за „снагу“ аргумената Холанђана. Они су тврдили да Русија нема права да ухапси основни брод, односно брод са кога су спуштени чамци који су допловили уз платформу, јер су се налазили у зони од преко 500 метара од платформе. Та тврдња је баш чудна. Стиче се утисак да су Холанђани само овлаш читали Конвенцију УН од 1982.године. Јер се у њој врло јасно каже да држава може да прати страни брод по „врућем трагу“ „уколико компетентне власти пограничне државе имају довољно разлога да сматрају да је  брод који се прати  прекршио законе и прописе те државе“ (Део 1 члана 111 Конвенције УН из 1982.г.).  Наведено  право важи не само  за прекршаје у вези са  територијалношћу мора, већ и у вези са прекршајима који се односе на економску зону или обалски плићак, и укључује и безбедносну зону око уређаја у обалском плићаку (Део 2 члана 111).  Односно –  холандски правници су се направили да   нису упознати са наведеним прописима.

На жалост, целу ту правно неодрживу позицију је  фактички подржао комплетан тим Трибунала. Наравно, пресуде по суштини још нема, а можда је неће ни бити. Али, сама чињеница да је прихваћена жалба Холандије у ситуацији када је очигледно да Трибунал нема правни легитимитет у односу на њу, говори довољно.

Саму ситуацију погоршава још једна околност. Трибунал је донео  одлуку која не спада у његову компетенцију. Јер Конвенција УН за поморско право признаје само два случаја када се дозвољава кауција. Та два случаја су дата у члану 73 и члану 226. Ни један од њих нема везе са ситуацијом Arctic Sunrise-а.

Ради се о слабости, али не холандске позиције, већ позиције самог Трибунала. Како бидошло до поступка (не због доношења пресуде, већ због питања одакле да се почне са разматрањем) Трибунал је био обавезан да прво установи да ли је тужитељ испунио оне услове које је  обавезан да испуни. Конвенција УН је одредила да пре него што се неки спор пренесе на суд држава мора да искористи сва друга средства за разрешење спора, а у њих спадају и преговори. И ту је настао главни проблем: између Холандије и Русије уопште није било преговора који су се односили на Arctic Sunrise. Холанђани су изјављивали да они нису „ то питање стављали на дневни ред састанака“ са представницима Русије, али такви разговори не спадају у преговоре по  Конвенцији УН од 1982.године. Задатак Трибунала је био прилично лак – да установи да, обзиром да преговора није било, није испуњен ни услов да он (Трибунал) има јурисдикцију у вези са насталим спором. Али чак и у том случају Трибунал се направио да не схвата како  је то он требало да поступи.

  У  медијима су се појављивали коментари стручњака  за међународно поморско  право према којима је Русија била обавезна да пресуду од 22.новембра изврши.[7] Међутим, ни тврдње те врсте немају никакву правну основу. Русија је јурисдикцију наведеног трибунала признала само за одређене случајеве, који са Arctic Sunrise-ом немају баш никакве везе. Сада трба да се пође од изјаве Министарства за иностране послове Русије, чији је смисао у следећем: Руска Федерација ће „апсолутно проучити пресуду Међународног трибунала за поморско право и формулисати свој однос према њему“. Међутим, при формулисању свог односа према њему никако се не сме губити из вида чињеница  да тај суд већ други пут процесуира Русију у ситуацији када  не постоје  правне основе  да се он бави њом.   Пре овога је до исте ситуације дошло у Међународном суду УН у Хагу у предмету „Грузија против Русије“ (у вези са „агресијом“ Русије на Грузију у августу 2008.године). Када се таква ситуација понови  – то још увек не представља систем, али је тенденција ка њему!




Примедбе:

[1] Погл. Конференцијуза штампу Међународног трибунала УН за поморско право

[2] Погл. „Поморски трибунал је подржао захтев Холанђана у поступку „Гринписа“

[3] Потпуни текст одлуке трибунала погл. на званичном сајту Међународног трибунала УН на интернету

[4] Текст изјаве гласи: „Руска Федерација изјављује да у складу са чланом 298 Конвенције Уједињених Нација за поморско право она не прихвата процедуре које су предвиђене у одељку 2 дела XV наведене Конвенције, а које захтевају судске одлуке, обавезујуће за обе стране због спорова који се односе на схватање или коришћење чланова 15, 74 и 83  Конвенције и који се тичу делимитације поморских граница; спорова који имају везе са историјским заливима или основама за правну припадност; спорова који се тичу војних поступака укључујући и војни рад државних судова и летилица, или спорова који се односе на рад који води рачуна о поштовању закона у вези са остваривањем суверених права и јурисдиције, као и спорова за које Савет безбедности УН функционише у складу са Повељом УН“.

[5]  Погл. Коментар Департмана за информисање и штампу МИП-а Русије у вези са одлуком Међународног трибунала за поморска права о привременим мерама у предмету „Арктик Санрајз“// Званични сајт МИП-а РФ на интернету: http://www.mid.ru/brp_4.nsf/newsline/4B386118B88DE72A44257C2B00537563

[6] Наравно да формално судије које су чланови Трибунала УН за поморско право не представљају државе, већ себе, „лично“. Истина је да је то сличније жељи, него стварности. Тако да принцип постављења кандидата од стране државе и њихов избор такође од стране државе чинеи да принцип представљања „самих себе“ постаје неизвршив. Треба да се  помену државе чије су судије донеле одлуку: Бразил, Гранада, Индија,  Либан, Немачка, Француска, Сенегал, Зеленортска острва, Тринидад и Тобаго, Пољска, Аустрија, Танзанија, Кина, Алжир, Кореја, Аргентина, Малта, Русија и Украјина. Председник Трибунала је Јапанац, а потпредседник – представник ЈАР.

[7] Тако је, на пример, Руска агенција за правосудне информације, 22.11. саопштила да је експерт за међународно право из Института државе и права РАН Василиј Гуцуљак изјавио: „Русија не може да избегне извршење те пресуде. Санкције за неизвршење нису предвиђене, али ако је Русија не изврши природно ће доћи до реторзије од стране других држава.(http://www.rapsinews.ru/international_news/20131122/269798101.html). Тај аргумент  неизгледа претерано убедљиво. Реторзија представља одговор на непријатељски поступак.У наведеном случају су Холанђани ти, који се нису понели пријатељски, а не Русија. Шта више – помињање „других држава“ нема ни мало смисла, јер наведени спор нема везе ни са једном земљом осим са Холандијом.

 

Превод: Душанка Пантић