16.маја 2012. је у Међународном трибуналу за бившу Југославију почео судски процес против команданта армије босанских Срба, генерала Ратка Младића. Тај процес је очекиван скоро седамнаест година: прва оптужница против генерала је потписана још у јулу 1995.године. После тога је прерађивана још четири пута, а последњи пут у новембру 2011.године. Сада се већ мало ко сећа тога, али је још 1996.године одржан и први процес против Генерала (тада му је суђено заједно са Р.Караџићем). Процес је одржан без оптужених и, према томе, и без њихове одбране, и завршен је налогом да се изда међународна потерница за хапшење оба оптуженика. Тако је Хашки трибунал још тада, 1996.год, одлучио да су и Караџић и Младић криви. Због тога ова институција сада не може да представља независну судску институцију која по правним прописима једина може да води овакав процес.
За садашње суђење је владао огроман интерес. Како би се доспело у судницу новинари су морали претходно да добију улазнице. Међутим, судница је била крцата, тако да практично није остало ни једно место за публику „са улице“…
Процес је уводном речју отворио тужилац. Какву је стратегију оптужбе он прокламовао? Испоставило се да је она врло проста, чак примитивна. Основни део излагања је био посвећен опису ових или оних злочина или тешких услова за живот у избегличким логорима. Међутим, нису поднети никакви докази за кривицу генерала Младића у тим злочинима. Тужилац је најчешће користио изразе као „доказаћемо у току процеса“ или „доказе ћемо накнадно поднети“, односно – са глаголом у будућем времену, али је упорно понављао оптужбу: „то је чињено по наређењу Младића“,“… то је био Младићев циљ“, и т.д., и томе сл. И тако, данас је тужилаштво успело да само понови оптужбе, али не и да их докаже (ја бих овај део одбацила, јер тужилац не доказује, оно само окривљује). Уосталом, ништа се друго и није могло очекивати јер је циљ уводне речи био чиста пропаганда. У том контексту управо и треба да се разматра и приказивање старе видео-траке на којој је, рекли су, снимљен српски концентрациони логор, у коме се (ко бајаги) муче невини Босанци. Међутим, још пре седам година је доказано да је наведена трака фалсификат, а да се ради о избегличком кампу у коме су босанске избеглице код Срба нашле и заштиту, и кров над главом. Међутим, новинарка једних западних новина је одлучила да направи снимке кроз ограду од бодљикаве жице једног кокошињца, како би се добио „концентрациони логор“. Без обзира што је откривено, па затим и обелодањено, да је тај снимак фалсификат, и што је због тога он на неколико година стављен „у бункер“ (дотле је фотографија са те траке „улепшавала“ сајт Хашког трибунала на интернету), данас се он поново појавио на процесу генералу Младићу као „доказ“ српских злочина!
Пошто се изнесе уводна реч оптужбе процес ће бити прекинут, а први сведок на процесу генералу Младићу ће се појавити кроз две недеље. Пријављено је да је то Елведин Пасић, сведок убистава у рејону Грбавице у новембру 1992.г.
Сам процес ће се састојати из четири дела. Први ће бити посвећен злочинима, извршеним у различитим општинама Босне и Херцеговине, други догађајима у Сарајеву, трећи – догађајима у Сарајеву у јулу 1995.године и најзад – четврти – догађајима у вези са отимањем талаца из састава миротворних снага ОУН. Планирано је да се појави укупно 300 сведока, а изношење главних доказа је одложено за почетак јесени. Од краја маја до средине јула (односно – до затварања трибунала због годишњих одмора) трибунал ће одржати први сегмент процеса, на коме ће бити поднето „од свега по мало“, односно – могло би се рећи – одржаће се сажет цео процес – процес у минијатури. Планира се да у току првог сегмента тужилаштво изведе двадесет осам сведока, међу којима ће се наћи и сведоци конкретних злочина, и новинари западних масмедија. Биће изведено и седам тзв. „међународних посматрача“, на пример сарадници Мисије ОУН у Југославији Д.Харланд или Џ.Вилсон, који ће да сведочи о улози коју је генерал Младић играо у артиљеријским нападима. Посебно ће бити важно сведочење инсајдера Момира Николића, кога је Хашки трибунал већ осудио и који већ, по својој пресуди, издржава затворску казну. Он ће сведочити о свом личном учествовању у догађајима у Сребреници у својству начелника службе извиђања у армији босанских Срба у Братунцу. Управо ће сведоци-инсајдери бити ти, који ће доказивати везу између злочина, учињених у Босни и генерала Младића. Други инсајдер ће бити тајни сведок РМ-147, војник у Армији босанских Срба, који ће сведочити о инструкцијама, даваним снајперистима. Најзад, појавиће се и тројица западних новинара, на пример репортер „Гардиана“, који ће говорити о условима у којима су држани затвореници у Омарској и Трнопољу, или З.Блок који се као новинар бавио „истраживањем“ убистава у Сребреници. Зато се може рећи да овај први, уводни сегмент тужилаштва, представља чисто пропагандни корак, демонстрацију спрдње. Пажња треба да се скрене и на то, да овај сегмент има пропагандни карактер чак и преко датума: он треба да се заврши 13. јула, односно управо пред следећи по реду „јубилеј“ такозваног геноцида у Сребреници и оне међународне збрке коју сваке године у то време приређују босански и међународни масмедији.
Ко ће Генералу да суди? Судије на процесу генералу Младићу ће бити Холанђанин Алфонс Ори (председник већа), Баконе Џастис Молото из Јужноафричке Републике и Кристоф Флиге из Немачке. Већ сам састав Већа очигледно крши правни принцип независности и непристрасности: Холандија и Немачка су и појединачно, и као земље-чланице НАТО-а, биле директни учесници оружаног конфликта у бившој Југославији. Шта више, оне су се отворено изјашњавале против Срба, а за Босанце. При том, њихова пристрасност се огледала не само у изражавању политичке позиције, већ и у финансирању рата и директном бомбардовању српских позиција. Осим тога –Холандија, чији је представник на челу судског већа, као што је одавно познато – је земља која је дала свој батаљон за заштиту Сребренице. Тај батаљон је одговоран за неизвршење дужности, пре свега – за разоружавање босанске стране у складу са одлукама ОУН. У наведеном случају састав Већа представља директно демонстративно кршење било ког појма о независности судија. Што се тиче пристрасности, тај исти председавајући судија – А.Ори – је више пута демонстрирао свој однос и према Србима уопште, и према конкретним Србима појединачно: он је био председник већа на процесима против М.Крајишника (председника Скупштине босанских Срба) и генерала Галића (бившег подчињеног генерала Младића) који су, мада није било доказа о њиховој кривици, проглашени кривим. Уосталом, добру цртицу за ружан портрет судије Орија представља и његово учествовање у процесу албанском каубоју Р.Харадинају. У својим мемоарима Карла дел Понте је написала да има судија које се плаше да суде Албанцима. Тако се Ори, као председник, на процесу Харадинају и његовој двојици помоћника, тако уплашио, да је ослободио Харадинаја чак и без изјава адвоката! Шта мислите, па у току тог процеса је убијено неколико сведока који је требало да сведоче против Харадинаја! Али председника парламента босанских Срба М.Крајишника Алфонс Ори се није уплашио. И без обзира што је Крајишник извршавао одлуке међународне мировне конференције – Ори је проблем приказао тако као да је Крајишник осмислио извршење геноцида. Још једна цртица – и Крајишник, и генерал Галић су на процесима посматрани као саучесници генерала Младића. У пресудама које је донео судија Ори (Галић је прво осуђен на 20 година затвора, а затим на доживотни затвор, а Крајишник на 27 година затвора) генерал Младић се помиње као кривац! Односно – судија Ори је више пута до сада генерала Младића јавно помињао као кривца! У таквој ситуацији сваки нормални судија, а то потврђује и пракса Европског суда за људска права, био је дужан да сам објави да се повлачи. Али не и у Хашком трибуналу – најправеднијем трибуналу на свету! Па у њему се плаћа за сваки процес. А судији, очигледно, не дају мира ни ловорови венци! Као што је В.Шешељ једном тачно рекао, обраћајући се својим судијама: „Ви сте и до сада били нико, и остаћете нико, а ако вас се неко и сети, то ће бити зато што сте мени судили!“
Оријева пристрасност се јарко огледа и у томе, што он „не примећује“ да тужилаштво Међународног трибунала за бившу Југославију покушава да растури процес још пре него што он почне, конкретно – он одбрани не преноси потребна документа, што је обавезан да чини – у складу са прописима који су на снази у Трибуналу. Разлог за то је јасан: без докумената је немогућа припрема за унакрсно испитивање. Јасно је и зашто се то ради: тужилаштво има само лажне сведоке, које треба заштитити баш од унакрсног испитивања. Чак и уколико се документација преда, то се ради уз кршење рокова: шта може да се уради за дан или два? Ето тако – судија, иако то види, не реагује, као да се баш ништа не дешава. Значи – судија Ори и на тај начин демонстрира своју пристрасност!
Није зато случајно што је још пре почетка суђења Младићу суд донео низ одлука које у многоме имају карактер пресуде Генералу. Како је то могуће? Па у МТБЈ је то одавно постало правило! Ствар је у томе да Хашки трибунал још пре почетка било ког суђења Србима доноси решења о „чињеницама које је судутврдио“. А ради се о томе, да судско веће стално износи неке тврдње којима се оптужбе претварају у доказану кривицу, чак „судски утврђену“ , за коју није потребно доказивање. Нема везе што су те чињенице прихваћене од стране суда у другим процесима! У Хашком трибуналу све тече лако и једноставно!
Неколико дана пред почетак процеса Младићу, његов бранилац је поднео захтев да се судија Ори дисквалификује. Међутим, уочи почетка процеса председник Трибунала за бившу Југославију, американац Т.Мерон је одбацио тај захтев не наводећи аргументацију за такву одлуку. Њега, уосталом, можемо да разумемо – што би се готова ствар заменила вересијом? Уосталом – како да се у Хашком трибуналу пронађе независан, па још и непристрасан судија? Ори је у извесном смислу чак бољи од осталих: толико је груб да на најубедљивији начин својим поступцима дискредитује МТБЈ. Друге судије су лукавије: подједнако су пристрасне и подједнако зависне, али кроз њихове коректне речи отров не може да се осети одмах. На пример – у поступку против В.Шешеља: у Србији има још много људи који све до сада мисле да је председник већа у том процесу добар, те да тајно жели да ослободи Шешеља. А уствари – и то је само игра: иза Антонетијевих љубазних речи је девет година казамата човека, коме не успевају да докажу кривицу. Ту скоро је судско веће у процесу Шешељу донело решење да се одбије захтев за његово привремено ослобођење, до доношења коначне пресуде, мада је то чињено више пута досада. И добри судија Антонети је гласао за такву одлуку. Тако да то, што ће Ори и даље бити председник судског већа у поступку против генерала Младића остаје, пре свега, проблем самог трибунала. Медвеђи стил понашања тог судије ће бити само још једна отежавајућа околност за Хашки трибунал пред судом историје.
Тако је општи ток предстојећег процеса са стране оптужбе и суда потпуно јасан. Али он може да буде и нарушен и, убеђен сам, нарушен од стране одбране генерала Младића. Генерал је више пута изјављивао да је његов циљ да се установи истина. Управо зато је овај започети процес потенцијално опасан за Трибунал. Управо зато треба очекивати и нове „судски установљене чињенице“ и без суђења, и нове старе сведоке, професионалне лажљивце Хашког трибунала. Или је можда судско веће ипак извукло поуке из суђења Војиславу Шешељу.
Што се тиче позиције одбране – адвокат генерала Младића, познати српски правник Бранко Лукић, је одбио да да уводну реч, што је са тактичке стане врло паметно, јер омогућује да се за сада пред тужилаштвом не открива стратегија и тактика одбране. То је посебно важно зато што тужилаштво игра прљаво. Пре неко вече сам разговарао са њим и замолио га да ми у пар речи формулише позицију одбране уочи самог почетка процеса. Адвокат је изјавио: „Поступци Трибунала не могу да деморализују одбрану и да нас натерају да одустанемо од борбе за утврђивање истине. Без обзира на свакодневна кршења права генерала Ратка Младића ми ћемо нашу борбу за истину наставити“. А на моје питање која би била девиза одбране адвокат Лукић је одговорио: „Наравно, девизу имамо. Она гласи: ми се истине не бојимо!“
А истина је да је на простору бивше Југославије вођен рат у коме је једна страна, југословенска, цивилизована, потпуно европска и врло стара, сматрала да је њена дужност да одбрани своју земљу на начин, на који свака нација брани своје коренове којима запрети опасност. И на тој је страни генерал Младић био вођа, био је оно што је за Француску у 2. светском рату био де Гол, за Енглеску Черчил, за Русију – Стаљин, а за Југославију – Тито! Онај Тито, коме сада његов народ оспорава било какву заслугу за миран и просперитетан живот, каквим је живео док је он био председник. Живот, у коме је свако могао да заврши факултет само ако је желео да учи, у коме се до запослења долазило неупоредиво лакше него сада, у коме је та земља спадала у јаку индустријски средњеразвијену, и која је имала војску по снази другу у Европи! Ето такву је земљу Титов генерал Ратко Младић хтео да заштити од лажне европске и америчке демократије, од лажних вредности које народу, прво уљуљканом у добар живот, а после Титове смрти, у страху и лутању због питања „шта ће бити са нама“, није било тешко протурити. Вештачки створена у Босни и Херцеговини нација – бошњачка, сагињање главе пред јачом силом – католичком – у Хрватској, као и то, што су на површину у свим републикама испливале ситне људске душе, за које живот човека није значио ништа само ако се могло на њему зарадити, створили су одговарајућу основу да велике силе учине оно, на шта чекају још од Берлинског конгреса: да раскомадају земљу са дивном будућношћу, да између себе најзад изделе њена рудна богатства, и да најзад, једном заувек, са свих страна окруже Русију и онемогуће јој не само постојање, већ и тако најзад постану сигурни да више немају конкурента за своје прљаве идеје. Да најзад остваре своју фикс-идеју глобализма, која се другачије назива једноумље.
