1.
Присуствујемо ли крају либералне идеологије? Истраживања показују да 65 одсто Европљана и Амариканаца сматра „да се стање у свету погоршава и да ће младе генерације бити сиромашније од претходних“. Насупрот њих је само 6 одсто оптимиста! „Западне демократије се суочавају с новом претњом: песимизмом“, пише професор савремене историје на Оксфорду Дијего Рубио. „Ово злокобно осећање пада (злокобно за капитализам и западно прогресивистичко друштво, прим. С.Р.) не само да утиче на наше економије и индивидуална понашања (да одвраћа инвестиције и повећава стрес), него води и невиђеним политичким последицама“, рећи ће Рубио. Повећава се грађанска апатија, демократија се празни од енергије, уобичајене изборне процедуре губе моћ и смисао. И – што елиту status quo-a посебно брине, уводи на сцену нове идеје и нове политичке снаге. Реформе мера штедње као начин да масе плаћају капиталистичко опадање рапидно губи подршку а на сцену ступају политичке снаге које естаблшмент презриво назива популистичким.
Унутраши распад Запада који убрзава Велика криза из 2008. чини да “све више људи почиње да мисли да је Карл Маркс био у праву“, уочава енглески мислилац Џон Греј. Закључак делује парадоксално с обзиром на тријумфализам Запада и либералне идеологије после пада Берлинског зида 1989. и распада Совјетског Савеза. Ти догађаји, међутим, само прикривају драматичне промене у капитализму које су неповратно промениле његов карактер: предузетници који су главни носиоци капиталистичког успона су се повукли и претопили у „доколичарску класу“(Торстен Веблен); капиталистичко предузеће је изгубило еластичну и прилагодљиву форму, концентрисало капитал различитог порекла, централизовало се и хијерархизовало у корпорације; управљање процесом производње постало је чињење менаџерских (бирократско-технократских) структура које су фрустриране раздвојеношћу од власништва; највећи послодавац у капиталистичким друштвима је постала држава, тј. војни комплекс; иако се никад није више говорило о слободном тржишту монопол никад није био непробојнији. И баш као што је Маркс предвиђао „буржоаски свет је разорен. Али то није дело комунизма. Капитализам је тај који је поубијао буржоазију“.
„Чврсто сам уверен да свака озбиљна криза са своје социјалне и политичке стране јесте само површна, само продукт нечега, а да корени пак леже у тајанственој духовној дубини бића, па је због тога и излаз из кризе повезан с препородом тих дубина“, писао је Николај Берђајев почетком XX века кад су процеси почињали.
2.
Конзервативни амерички филозоф Џејмс Бурнхам је још пре пола века у књизи Самоубиство Запада (Suicide of the West) уочио процес опадање Запада. У тој занимљивој биографији стоји и да је у младости, као левичар, био у контакту са Лавом Троцким у време његовог избеглиштва у Мексику.
Приповеда Бурнхам како му је једног јутра поглед пао на историјски атлас из његових школских дана који је лежао на столу. И листа он: Стари Египат, Персијско царство, цивилизацију Кине и Индије, Римско царство, Отоманску империју а последња мапа: Западни ред ствари под насловом Колоније, зависне земље и трговачки путеви, 1914. „и ту ваше очи могу да виде да је лета Господњег 1914. подручје западне цивлизације било, или врло близу било, васцели свет“.
Прецизније речено: „У многим регионима западна доминација јесте била само спољна; локална друштва нису била вестернизована, или тек само површно; људи су пре били субјекти него грађани Запада. Али, ипак, Запад је држао силу. Држао је саму Европу, оригинално средиште цивлизације и централну Европу; обе Америке; целу Африку, Океанију и већи део Азије. Јапан је био изван западне контроле, иако под западним притиском. Јесте Кина, највећим делом, ван директне контроле, али је систем концесија и енклава доводио највеће делове Кине у полузависност од Запада. Русију је мало теже дефинисати. Петар Велики, Наполеонови ратови, Света алијанса и утицај западних идеја и технологије увлачили су је у ‘концентрацију’ Запада. Али комбинација Византије, азијатског и варварске особине у њеној култури одвајале су је од могућности да постане стварни део Запада, док је њена моћ и удаљеност била брана од западних освајања. Са овим изузецима, или делимичним изузецима, плус неколико особењаштава као Авганистан или Етиопија – погледу са галактичких висина све оне заједно чиниле би се сувише тривијалне да би се примећивале – јер, планета, земља и вода, пред почетак Првог светског рата припадали су Западу.”
Не сећам се да сам прочитао уверљивији и јаснији опис стања: „Мој атлас се ту завршавао (то је издање из 1921, прим. С.Р.)“, завршава скицу Бурнхам, „али кад сам га затворио тог јутра и гурнуо га у мрачни угао, моја имагинација је аутоматски стварала серију мапа које следе после пет деценија промена: територије и поседи Великих сила у 1920-им, стварање Лиге народа; Источна Европа после Другог светског рата; Азија и Океанија 1949, после победе комунистичке Кине; деколонизација Африке педесетих и шездесетих…
Тренд и кривуља су непогрешиви. За две генерације Западна цивилизација је ушла у период врло брзог пада, рецесије или опадања у структури светске моћи. Ја овде говорим само о географском“, каже Бурнхам, „или могло би се рећи ‘екстензивном’“.
3.
И ево нас код чувеног „пада Берлинског зида“ што се доживљавало као тријумф Запада. „Година 1989. анализирана је као крај периода 1945-1989, то јест као пораз СССР у хладном рату“, констатовао је Имануел Валерштајн у спису Шта после либерализма?, али је одмах и тврдио „да је (то) корисније сматрати крајем периода 1789-1989, то јест периода тријумфа и колапса, успона и пада либерализма као глобалне идеологије, што зовем геокултура модерног светског система. Дакле, година 1989. обележава крај политичко-културне ере, ера спектакуларних технолошких достигнућа – у којој је већина људи слогане Француске револуције доживела као рефлексију неизбежне историјске истине која се мора остварити сада у блиској будућности“.
Врхунац те геокултуре је период америчке доминације од 1945-1968. Тада је она све своје (анти)вредности извела до краја и показала их и у најогољенијем и најгламурознијем облику. Свет је као никад био „јединствен“ у планетарном политичко-економском шоуу, а империјална контрола је била и мека и тотална, средства ненасилна али ефикасна. Битна и наизглед парадоксална карактеристика тог периода је, по Волерштајну, да су „Сједињене Државе и СССР биле ангажоване у веома структурисаном и пажљиво контролисаном формалном (али не и суштинском) сукобу, у којем је СССР деловао као подимперијалистички чинилац Сједињених Држава“.
Зашто би Америка пристајала на Русе за петама читаво време?
Џејмс Бурнхам је пре пола века регистровао да је „процес политичке и географске дезинтеграције Запада почео с Русијом“ и да је у годинама 1917-1921, Русија под бољшевицима прешла из стања одвојености од Запада у стање угрожавања Запада. И то „у сваком смислу, у моралним, филозофским и религиозним као и у материјалним, политичким и друштвеним димензијама“. Бурнхам је то писао у време подизања Берлинског зида и Кастрове револуције на Куби, што је могло да буде основа израженог песимизма.
Али чињеница “контролисаног формалног сукоба“ Великих сила враћа нас до 1917. када Вудро Вилсон уводи водећу либералну земљу САД у светски рат и изолованог разбуђеног џина етаблира у водећу светску силу, а Лењин од Русије прави водећу земљу у политичком конкретизовању социјалистичке идеје. Вилсонизам и лењинизам, либерализам и социјализам, две су кључне идеологије доба.
Вилсон као вођа силе која је постала свесна своје светске доминације Трећем свету, сиромашним, угроженим и експолатисаним понудио је „самоопредељење народа“ као пут ка слободи. Поједностављено: прво, политичке промене са искушењима проласка кроз хаос и распад, а онда „нова држава“ стиче право да покрене економске реформе. Лењинизам је ту Вилсонову утешну понуду оберучке прихватао заузимајући се за „држање корака“ и одлажући на основу те понуде револуционарно „уклањање јаза између богатих и сиромашних земаља“ у свету, што је основа сукоба с Троцким. Лењин је вилсонизам доста вешто „превео у марксистички жаргон, тако да се он појавио као антиимперијалистички и као основа за изградњу социјализма“.
4.
Таква Русија, умотана у Савез Совјетских Социјалистичких Република, постаје лидер светског процеса деструкције западне контроле света: „Између два светска рата у процесу који је окончан 1949, осим неколико малих острва на њеној југоисточној обали, Кина је избацила све што је Запад створио на њеној територији. После Другог светског рата темпо западне дезинтеграције је убрзан“. Бурнхам региструје: „Отишао је индијски субконтинет и корак по корак арапски полумесец од Марока до Индонезије, заједно с Блиским и Средњим истоком.
Суецки канал, мост између Азије и Африке, пао је 1956; а тако је читава Африка остављена и постала рањива“.
Бурнхамов закључак је онеспокојавајући за западни свет јер је процес „тоњења Запада“ незаустављив и отвара два феномена: „а) крај западне власти над незападним друштвима; б) крај западне власти над друштвима и регионима који су интегрални део западне цивилизације“. Он цинично описује покушаје на Западу да се деколонизација схвата, тумачи и разуме као нормализација, враћање у претходно стање: „Нисам сигуран да је та линија тако јасна у реалности као што те особе осећају. Цивилизација није статично стање него динамичан развој. Прва фаза западне цивилизације у било којем делу света, по природи ствари, је западна власт над незападним друштвом; а по аналогији то би морало бити прва фаза и у случају других цивилизација. Друштва нису створена као Западно, Идијско, Кинеско, Вавилонско, Инка или Муслиманско ex nihilo, него то постају“.
Бурнхам подесећа и на немоћ материјалне премоћи, која је и данас на страни Запада и констатује да су разлози опадања – унутрашњи. „Ми зато морамо закључити да примарни узроци скраћивања Запада – нису једини узроци, али јесу довољни и одређујући – интерни и неквантитативни: укључујући друге структуралне промене или интелектуалне, моралне и духовне факторе. На један или други начин процес укључује оно што ми прилично слободно зовемо, неком врстом метафоре, ‘воља за опстанком’“.
Пошто се центар моћи западне цивилизације преселио преко Атлантика важно је констатовати да „америчка варијација те светске идеологије – којим год именом да је називамо – има извесне посебне одлике које произилазе из локалне реалности, историје и интелектуалне традиције. То је нешто мало ослобођеније, мање доктринарно, него европска форма; оно носи обележја својих утемељивача и америчког прагматизма Вилијема Џејмса и Џона Дјуија. Али те разлике су секундарне у односу на основну доктрину… То је сасвим нормално јер су идеолошке карактеристике универзалне, без локалних посебности и ограничења“.
Ствари се потпуно измичу контроли при крају XX века и то кад је изгледало да је СССР, узрок свих несрећа америчке империје, пао „на ђубриште историје“. Светски систем је „ступио у Кондратијевљеву Б-фазу“. „Б-фаза“ је законито време велике кризе. Спектакуларни колапс СССР у последњој деценији XX века – препуног догађања голбалних домета – учинио је опадајућем Западу медвеђу услугу: створио је утисак коме се тешко било отети да је изнутра отрулели Запад неким чудом „здравији него икад“, да је Русија коначно на коленима а да кротитељ треба само да набаци седло и заузда дизгине. Четврт века касније губе се и трагови те илузије: болест либералне идеологије се претвара у грозницу а пали губитник из Кремља се убрзано усправља. Не може бити гори сценарио, после читавог века обрнутих сценарија. Будућност се Западу појављује као Easternisation – поисточњичење.
Та чињеница крајње драматично актуелизује Бурнхамову тезу да је „либерализам иделогија самоубиства Запада“ и логично питање „самоубиства Америке“. То је важно из два разлога: „прво, због чињенице да је амерички либерализам само локална варијација те идеологије (и историјских тенденција) која постоји као главна ствар у другим западним нацијама; и друго, зато што западна цивилизација не може преживети без Сједињених Држава. Мислим да је то очигледно и не захтева дискусију, да ако би дошло до колапса Сједињених Држава или њиховог пада до тачке да нису важне, колапс западних нација не би био далеко – ако се он не би догодио и пре тога“.
Залазак једне велике идеологије је већи потрес од пада сто влада и слома туце држава. Идеологијом је импрегниран комплетан живот трансграничног буржоаског друштва од политике и економије, до образовања и уметности.
Mодел инфициран источним вредностима инклинираће, како је то сажео руски социолог Александар Панарин, „новим морално-религиозним решењима, која се не тичу толико вањског, предметног света, колико нашег унутрашњег, вредносног“. Он ће се подићи из нове конзервативне идеологије (морамо је засад тако звати јер ми још увек комуницирамо у западном друштвеном координатом систему, без обзира што ће нове појаве имати садржаје које неће моћи обухватити садашњи појмови), сачуваће неке вредности постпросветитељског капиталистичког друштва али ће, у основи, морати бити подложан другачијим вредностима. Ту ће све водити преиспитивању свега од Адама Смита и Дарвина, преко Маркса и Вебера, до Била Гејтса и Марка Закерберга.
