СУМРАК ОХР-а, СВИТАЊЕ СЛОБОДЕ

314

Високи представник у БиХ Валентин Инцко 10. јуна донео је 92 одлуке којим се укидају санкције особама из РС које су биле осумњичене да су представљали мрежу помагача оптужених за ратне злочине Радована Караџића и Ратка Младића. Од споменутог броја, 58 одлука се односи на укидање забране политичког ангажовања, а 34 на укидање блокаде рачуна и имовине. Инцко је том приликом, између осталог, рекао: „Једна од функција мојих претходника била је смењивање са функције, званичника осумњичених да активно подржавају лица која беже од правде и за друге облике несарадње с Хашким трибуналом. Сада када је Ратко Младић коначно у Хагу, испунили су се услови за укидање санкција за све званичнике који су били смењени од стране високог представника“.

ДАН ЗА ИСТОРИЈУ

Ове Инцкове речи, свакако, ући ће у повест, јер ово је за БиХ историјски догађај. Коначно је стављена тачка на тиранију, на беспризорно кршење људских права и насиље које је вазална ЕУ, под диригентском палицом „демократске“ Америке чинила у БиХ, посебно у РС, од 1997. године на овамо.

Неопходно је истаћи да се у свим случајевима смењивања и санкционисања радило о демократски изабраним личностима и представницима народа. Једноставно, смене под окриљем „Бонских овлаштења“ биле су део успешне америчке и европске стратегије вршења притиска на домаће политичаре како би ови доносили одлуке којим би се развој земље усмерио у, за тзв. међународну заједницу, жељеном правцу. Одлуке о сменама доношене су арбитрарно, без обавезе да се поткрепе доказима.

Довољно је било да некога високи представник прогласи саучесником или помагачем оптужених за ратне злочине и да исти одмах буде смењен са функције на коју је демократски изабран, да му се блокира сва имовина, одузму лична документа и забрани рад у јавним предузећима и установама. У земљи у којој је незапосленост огромна, а приватни сектор на врло климавим ногама, забрана рада у јавним установама или немогућност запошљавања услед одузимања личних докумената представљала је тежак ударац за огромну већину санкционисаних, али и за њихове породице. Неки од, сада рехабилитованих, су на темељу тих неаргументованих оптужби бивали утамничени и прошли сваку врсту голготе.

Такав случај је са Мирком Шаровићем, који је, 9. фебруара 2004. године одлуком Педија Ешдауна, смењен са функције председника РС, а нешто касније под некаквим измишљеним оптужбама притворен и у затвору провео скоро годину дана. Наравно да је суд БиХ ослободио Шаровића свих оптужби, али то ни најмање није забринуло високог представника јер он одлуке није ни доносио на темељу аргументованих сумњи, већ искључиво са циљем да се свим Шаровићевим наследницима јасно стави до знања шта ће их снаћи ако се, као Шаровић, дрзну да интересе сопственог народа ставе изнад интереса Америке.

ТИРАНСКА ДЕМОКРАТИЈА

Таква порука је очито била упућена Драгану Чавићу, наследнику Мирка Шаровића на месту председника РС, али и првом званичнику у БиХ који је осетио апсолутизам високог представника који се за кратко време од завршетка рата претворио у правог колонијалног тиранина осмишљавајући политику и унутрашње устројство БиХ, а изабрани домаћи политичари су то могли да прихвате или да буду смењени. Драган Чавић је смењен са места потпредседника СДС-а и посланика у НС РС 1998. године због безазлене изјаве о, тада захукталој Косметској кризи, а која није била по вољи високог представника. Као и сада након хапшења Младића, након злочиначког бомбардовања и отимања Космета, наводно су се стекли услови за укидање санкција Чавићу и његов повратак у политику.

До ере Валентина Инцка сви високи представници су користили снагу „бонских овлаштења“, чак и супервизор за Брчко Рафи Грегоријан који је у једном тренутку казнио одборнике скупштине Брчко дистрикта двомесечном платом из разлога, ваљда, само њему знаних. Због свега наведеног, Инцкова одлука је од историјског значаја. Она означава крај мрачног периода, једног од најмрачнијих у босанској историји углавном протканој разним видовима несрећа и насиља. Међутим, не само због тога. Санкционисање, превасходно Срба, никада није имало никакве везе са Караџићем и Младићем. Они су били само изговор. Прави циљ је био сламање српског отпора стварању централизоване и унитарне босанске државе и тзв. „изградње нације“ по замислима америчког нео-колонијалног пројекта.

БиХ је требала да послужи као пример пост-конфликтног управљања државама које се под плаштом хуманитаризма и изградње демократског друштва стављају у ропски и колонијални положај. Босна је требала бити егземплар новог светског поретка. Европљани данас, очито је, одустају од тог пројекта. Оно што је било прилично јасно током кризе око референдума у РС, овим Инцковим потезом постало је белодано, ОХР – западна неоколонијална управа над БиХ – у фази је укидања. То је и логично, јер ОХР-а боље да нема када многи од неправедно санкционисаних званичника, а то је већ и најављено, почну да подносе тужбе и траже одштету за силну материјалну и моралну штету која им је нанесена. У прилог овој тези иде и именовање шефа делегације ЕУ у БиХ извршено крајем маја текуће године. Реч је о Петеру Соренсену, данском дипломати који у Сарајево долази са позиције у Скопљу. Ово постављење је дошло после вишемесечних преговора, па и препирки између најзначајнијих европских држава.

Британци су на ово место хтели поставити Доминика Асквинта, актуелног амбасадора британске Круне у Египту, али се то није десило због противљења пре свега Немаца. Постављење Соренсена много говори о заузимању новог курса Брисела у погледу БиХ. Реално, Соренсен долази из земље која затвара амбасаду у Сарајеву и која нема значајно велики утицај у ЕУ. Скандинавци су и прагматици. Не треба заборавити Карла Билта који се, ипак, није либио од разговора са свим странама у БиХ што није био случај са потоњим високим представницима. Зато именовање, баш, Соренсена представља знак дубоких промена и отклон од америчког модела наметања, присиле и санкција ка новој стратегији „меке моћи“ ЕУ и прекидању колонијалног управљања БиХ које није донело никакве позитивне резултате.

НОВИ КОЛОСЕК ЕУ

Брисел је, напокон, уважио страхове Срба и Хрвата од централизоване и унитарне државе којом би доминирала муслиманска већина предвођена својом, прилично нетрпељивом политичком елитом која националну политику темељи на виктимизацији целокупног народа и очекивању сталног, бесконачног извињавања, самооптуживања и моралне катарзе за наводне „ратне грехове“ пре свега Срба, али и Хрвата који су у знатној мери преувеличани или чак измишљени и лажирани као средство притиска у склопу америчке стратегије „nation-building“.

Европљани су и током претходне, референдумске, кризе опредељујући се за долазак на ноге Додику и партнерски дијалог уместо за најављиване санкције и посезање за „бонским овлаштењима“ уствари показали колико је дубоко размимоилажење поводом БиХ на релацији Америка – ЕУ. Сасвим је извесно да ће будућност БиХ превасходно зависити од воље домаћих политичара и њихове спремности за договор, али ће неки видови притисака и даље постојати, највероватније кроз стављање јасне перспективе убрзаних европских интеграција пред домаћу јавност и политичаре. То ће, разумљиво, захтевати и одређене реформе, најпре у судству, борби против корупције и функционисању заједничких институција. Такве договоре у БиХ никада није могуће извести тако да сви буду задовољни. Стога је, пред Босном, тежак и турбулентан период током којег, без колонијалних стега, треба да покаже да ли може и заслужује опстајати као држава.

Овим, сада већ очигледним променама у европској политици према БиХ, муслимани су веома незадовољни јер је, из њихове визуре сасвим оправдано, ОХР схватан као моћно средство наметања њихових интереса. Срби имају, после много времена, разлога за задовољство, али не и за претерану радост. Дуг је пут до децентрализоване БиХ која ће јединствена бити само у називу што би било у складу са српским интересима. Срби морају убедити не само Европљане, већ и саме муслимане да је функционална децентрализована БиХ итекако могућа и добро решење. Муслимани без спољне подршке, какву су имали до сада, и могућности унутрашње политизације „геноцида“ биће принуђени на компромис. Зато је право време да се крене у демистификовање званичних „ратних истина“ од којих су многе смишљене и произведене у америчким фабрикама лажи као што су Пентагон, CNNи други.

Хапшење генерала Младића не треба да буде повод за изјаве типа да смо „спрали моралну љагу са себе“ и да „Република Српска не може бити угрожена генераловим хапшењем јер је кривица појединачна, а не колективна“. Такве изјаве само терају воду на муслиманску воденицу и потпуно занемарују, од Хашког трибунала, недавно обелодањен званичан број цивила и војника погинулих током рата у БиХ. Тај број је много мањи од досада истицаних на којем је изграђивана медијска слика о „геноцидним Србима“. Данас у свету када се помене „босански Србин“ прво се помисли на „Сребреницу“, „етничко чишћење“ и „геноцид“. Сваки наш захтев се поклопи тиме, а свако наше настојање жигоше као српски национализам. Зато се морамо окренути борби за ширење истине. Што више буде истине, мање ће ЕУ имати могућности да од нас тражи да прво признамо да смо лоши и одговорни за ратне злочине и геноцид ако хоћемо чланство у ЕУ, те спречити, из истих разлога, испуњавање мегаломанских муслиманских захтева.

ЛЕКЦИЈА БЕОГРАДУ

Последња дешавања у БиХ су и добра прилика за упоређивање владајућих политика с обе стране Дрине. Десно од ове чаробне реке, западњаци виде једног „умереног, разумног, демократског“ лидера Тадића који заступа и са којим деле исте вредности. Ипак, западњаци стално Тадићу испостављају нове услове и нису спремни ни на најмањи уступак који би Тадићу олакшао живот. Насупрот томе, с десне стране Дрине западњаци виде „екстремног националисту“, „агресивца“, „корумпираног политичара и диктатора“, па ипак спремни су да с њим отпочну партнерски дијалог и учине уступке. То би требало да буде добар наук за власт у Београду. Национални препород у Србији је могућ, само, Србија мора престати да се понижава.