Властодршци нам стално говоре о дивној будућности која нас чека са њима, кажу: „Сутра ће бити боље“. Упорно настављају том излизаном реченицом да наивнима уливају лажну наду. Када схвате да је сутра ипак близу и да ће њихова лаж самим тим бити брзо и разоткривена, дају онда свом обећању неки дужи рок: годину, две… Дају управо онај временски рок који им делује довољан да се они у њему, покривајући се својим увежбаним лажима. довољно накраду, своје крађе покрију законским изменама и пронађу одступницу. Наравно пошто је то све уперено против сопственог српског народа, пошто се тиме наноси немерљива штета држави Србији, уживају сву подршку од познатих српских „пријатеља“: Енглеске, Америке и ЕУропе.
Наивни и даље живе у нади и веровању у изговорене лажи. Ваљда немајући храбрости да нешто сами мењају лакше им је да се надају немогућем. Таквима судбина неће бити баш наклоњена, сутрашњица им је тужна као и сваком ко се не бори за своју будућност. Живот ће им проћи у страху и неизвесности од оног шта их чека, неће оставити иза себе ништа вредно помена, умреће неиспуњених снова. Они који их се и буду сећали спомињаће их искључиво по малодушности, наивности и лаковерности. Нажалост тачно је да Срби непрекидно на политичкој сцени бирају између лоших и још горих. Чини се као да из тог лавиринта нема излаза. Делује као да нам је судбина доделила да вечито бирамо између два зла а ми стално покушавамо да изаберемо мање. Док то радимо никако да уочимо своју највећу грешку: не треба да бирамо мање зло, већ треба да се окренемо правим вредностима и да се за њих изборимо. Све док не схватимо да је судбина увек у нашим рукама она ће се играти најгрубље са нама. Последице тога ће бити баш оне које и сад осећамо: бирали смо стално између два зла а на крају смо морали увек оба да преживљавамо.
То није начин живота којим нас је учио Свети Сава, то није оно што срце које куца у грудима Србина може да прихвати. Вероватно многима светосавско човекољубље, правдољубивост и смиреност делују као наивност. Такви само не познају Србина, такви само нису читали о српском народу. Прави Србин не чека никакво боље сутра које му обећавају властодршци. Време тог сутра ће бити као и ово данас, а сигурно и горе ако се пусти неверницима да одлучују о души православној. Зна Србин ту истину, нема ничег на земљи што ће само од себе постати боље, ништа не постаје боље због протока времена. Светосавац мора да се прене и пробуди из мртвила, да покуша све што може а онда ће га Бог сигурно наградити. Мора прво да се крене на посао да би се добила толико жељена „плата“ од Господа, баш како нам је и Алекса Шантић говорио:
Хајд’мо, хајд’мо, браћо мила,
Будимо се из мртвила,
Из л’јености, пакла тог!
Братску руку руци дајмо,
На посао похитајмо,
Благослов ће дат’ нам Бог.
Да нам дани разведре се,
Да са себе терет стресе
Тешких јада мили дом:
Треба мука – презримо и’!
Пред очима нек’ нам стоји:
Служит’ треба роду свом!
Нек’ нас свуда трње срета
Нек’ нам светом циљу смета,
Не маримо за то ми:
Иза трња цв’јеће ниче,
Побједом се лави диче,
Иза борба крвави’.
Зато напр’јед! – јер друкчије
Добра нема, среће није,
Оставиће вјечно нас;
На посао, Србадијо,
Ако ти је свет и мио
Домовине драге спас!…
Православној души је добро позната чињеница да је борба за бољу будућност непрестана откако је света – зло никад не мирује. Светосавско срце својом љубављу, честитошћу и вером покушава да прене оне изгубљене у аду зла, жели Србин да изгубљенима у пакости и самољубљу да шансу спасења. Својом вером, жртвовањем и добротом чиста српска душа их подсећа да је телу потребно врло мало од онога што му живот нуди, али да је оно што је потребно души могуће добити само исправно вођеним животом. Само онај ко живот води покушавајући да сваки дан буде бољи и исправнији него јуче, свестан је чињенице да никад није довољно добар. Само онај ко се избори са среброљубљем, са оним што му душу претвара у пепео, само онај ко никог не мрзи али се против сваког зла бори, може очекивати боље сутра. Тим бољим сутра биће награђен не од безвредних политичких пајаца већ од оног јединог ко може боље сутра да нам да – од Господа.
Не смеју наша срца постати ограђена бодљикавом жицом која не дозвољава срећи да уђе унутра. Колико год се неком тај живот унутар жице чинио лепим, уверење му је лажно. Да је души дозволио да изађе из тог логора схватио би да се никад није уствари ни сусрео са правом срећом. Оном срећом и испуњеношћу коју само слободно срце може да осети. Слобода не може постојати тамо где је око вас бодљикава жица страха.
Управо страх од сопствених грехова затвара многе, а онда унутар тог затвореног простора, у немогућности да своју душу испуне добротом, чашћу, љубављу и вером, такви људи постају супротност томе. Постају звери заслепљене мржњом, звери које своје господаре имају на западу али жртве и храну искључиво траже на истоку. Такви (не)људи немају будућност, и не само да немају неку даљу будућност – они немају ни оно сутра које тако олако нама обећавају. Ти неуспели покушаји од људи боре се за још један дан тог лажног живота, борећи се за тај дан као дављеник за још један удах.
„Ко чува живот свој изгубиће га. А ко изгуби живот свој Мене ради наћи ће га.“
Мт 10.29
На путу греха изгубили су сазнање да је живот у вери и надању. Заборавили су истину да онај ко се одрекне своје прошлости, онај ко изда претке своје нема никакву наду у сутра. Давно је требало да науче – а могли су о томе и да прочитају – да је увек срећнији онај који даје од онога који узима. Њихова навика да само узимају од наивних и отимају од часних води их у понор, нема тамо руке спаса. Њихова заслепљеност их је одвела управо тамо где иду сви безвредни. Жалосно је што су властодршци заслепљени потребом за материјалним и моћи отишли том погрешном стазом. Тамо ће наћи своје сутра управо онакво какво су и градили. Светосавцу су његови стари јасно утабали пут, тај пут се никад није поклапао са онима који иду путем лажи, отимања, преваре и греха. Србин зна куда треба да ходи ако жели боље сутра. Каква нас будућност чека зависи од нас, ако не издамо ђедове имамо чему и да се надамо.
Сутра ће бити боље али не зато што нам неко то обећава, већ искључиво зато што православна душа неће одступити од себе. Нико нам не може одузети будућност ако му је сами не предамо. Политичари су ту због нас, нисмо ми ту због политичара. Нису властодршци ничији господари, они треба да буду слуге свом народу. Народ не сме дозволити никад да постане њихово робље. Када политичар заборави ко је, када заслепљен собом помисли да он сам одређује шта ће бити сутра, тада је постао и непријатељ свом народу. Такав непријатељ је најопаснији јер народ не схвата одмах да се од њега треба бранити. Зато народе мој никад не мењај колосек на који си дошао својом борбом, чашћу и вером. Јер управо ти је тај колосек одувек и обезбеђивао будућност. То је једини пут који може да има часну прошлост и светлу будућност. Тим путем никад нисмо ходили блејећи, никад нисмо корачали као слепи док нас неко води. Србин се сам својом вољом, са вером у срцу, борио за пут правде, истине и боље сутрашњице. Вратимо веру у наше душе, вратимо корак у прави колосек ,не дозволимо горима да нас воде, и испред нас ће се појавити сунце будућности. Ходи путем предака својих , не одступај Србине и онда ће сигурно сутра бити боље.
