Стање односа у евроатлантском блоку (ЕУ и САД) као у Трамповој ери, никада до сада није било тако конфликтно, нестабилно, неизвесно и без јасне перспективе. Наиме унутар самог НАТО савеза, чију окосницу чине САД са својом доминантном војном моћи, постоји низ несугласица и неспоразума, пре свега у погледу финансијских издвајања за потребе одбране појединих чланица савеза и савеза у целини. Истовремено САД настоје даље ослабити ионако већ нестабилно јединство унутар ЕУ и придобити поједини чланице за своје пројекте на међународном плану, све до предлога и захтева да поједине чланице ЕУ напусте ту асоцијацију и прикључе се САД на билатералном нивоу.
Свет се полако навикава на Трампову спољну политику и нови концепт међународних односа који форисарују САД. Инсистирајући на кључном принципу „Америка на првом месту“, Трамп све више истрајава на реализму, као једном од најстаријих праваца размишљања о политици и филозофији међународних односа. То је политички приступ према коме државе у сопственом спољнополитичком наступу и позиционирању понашају се у складу са војим националним интересима. Оно што је мање више било увек присутно у међународном позиционирању САД, данас посебно, јесте схватање да опстанак држава зависи само од моћи са којом располажу. Тежња за моћи и употреба моћи у односима са другим државама сматра се природним и легитимним средством у међународној политици.
У данашње време у међународним односима, у којима још увек доминирају САД, чија се моћ ипак круни, све смо ближе „природном стању“, како га је описивао Томас Хобс у свом делу Левијатан. По њему природно стање значи да је „људски живот усамљенички, сиромашан, прљав, тежак и кратак“ (Hobbes, 2004. /1651/:92). Као што се појединци надају да ће остварити своје циљеве, али они схватају да их у томе могу други спречити, због чега се развијају подозрења, непријатељства и сукоби, слични процеси се одвијају и међу државама, као основним субјектом међународних односа. Дакле Хобсово природно стање је „рат свакога човека против свакога другог“.
Још много раније различити теоретичари су потпуно одбацивали Хобсово „природно стање“ и сматрали да ће сурови реализам бити замењен либерализмом, да ће се развити такве демократске структуре унутар демократских друштава, које ће ограничавати способност појединца да мобилише друштво за рат, као и да ће демократске процедуре, које се развијају унутар државе утицати на спољнополитичко постављање државе. Због тога се очекује да се демократске процедуре, на начин на који се успостављају у унутрашњој политици, пренесу и на поље међународне политике, па ће односи између држава бити прецизно регулисани, услед чега ће избијање оружаних сукоба постати готово немогуће. Овим се долази до потврде става како демократске државе не ратују међусобно, односно наступа период демократског мира. (Пророковић, 2017:74).
На таласу оваквих схватања конструисане су нове теорије по којима се „традиционални мир“ међу државама који је почивао на равнотежи снага, бити замањен „либералним миром“ који ће да почива на начелима транспарентности, успоставаљања сразмере у наоружавању у складу са потребама одбране и на договору. На овај начин би се либерална демократија проширила на све земеље у свету, па би се тако у догледној будућности, кроз слободну трговину и установљене међународне институције повећала међузависност, успоставио систем заједничких вредности за цео свет и обезбедио демократски мир. На оваквој визији настала је начитанија и најцитиранија монографија Френсиса Фукојаме Крај историје и последњи човек (1992). Сам Фукојама није очекивао брз завршетак одређених друштвених и политичких процеса, него је тврдио да ће либерална демократија постати доминантна у дугом раздобљу које може потрајати и неколико векова. Фукојамин „либерални оптимизам“, по коме либералном капитализму не постоји идеолошко-теоријска конкуренција, у будућности човечанство се неће бавити обнаљањем старих сукоба већ ће се усредсредити на решавање светских економских и социјалних проблема (Фукојама, 2002). Визију „краја историје“ Фукојама види на примеру ЕУ која покушава да се формира као супернационална творевина, која ће превладати питања суверенитета и традиционалне моћи успостављањем транснационалне владавине права.
Међутим, сведоци смо супротних процеса, од оних које је најављивао Фукојама, као што су процеси започети „неоимперијалном великом стратегијом“ Џорџа Буша, који је био на челу једне високо развијене либерално капиталистичке земље. Ради подсећања, треба рећи да су САД после оба светска рата, користиле хегемонистичку позицију како би утицале на обликовање будућих међународних односа и структурисања светског политичког система. И данас САД, можда још очигледније настоје да искористе своју моћ, која више није неупитна, за стварање институционалног оквира, односно правног и политичког поретка, кроз који би се регулисало питање односа између актера и градиле заједничке вредности. Неки су очекивали да ће САД „обуздавати своју моћ“ у појединим тренутцима и показати спремност на компромис, те да ће деловати као „невољна сила“ (Ikenberry, 2001:167-200) (супер сила против своје воље) и чинити уступке слабијим државама како би обезбедиле њихово учешће у систему. Међутим то није био случај ни у Бушово време, а још је мање у времену Трампа.
Време „демократског и либералног мира“ никако не долази. Чак и унутар једног либерално-капиталистичког блока, евроатлантског блока, „зоне демократског мира“, који оличава либералне, демократске вредности запада, који се наметнуо као пример или образац како би свет требао да изгледа, образац који би требале да следе све земеље света, наступио је период нестабилности, национални интереси појединих држава превладавају концепт либералних вредности – права појединца, промовисања индивидуалне слободе и инсистирањe на праву сваког човека. Државе остају и даље кључни фактор међународних односа.
Иако је НАТО савез формиран као блок који ће се борити против недемократског истока – социјалистичког лагера на челу са СССР-ом и штитити основне демократске вредности западног друштва, он је имао и неке друге сврхе, које су се односиле и на сам западни блок. Тврдње да је „НАТО формиран да би САД биле у Европи, Русија ван Европе и Немачка под контролом“, са ове временске дистанце показује своју истинистост. САД од Другог светског рата Европу не остављају „саму“, држе Немачку на оку и спречавају дубље продоре Русије на запад. Шта данас ради Трамп?
Европа кроз форму ЕУ постаје моћан међународни чинилац у полилтичком, а пре свега у економског смислу, а мање у војном. Уколико би тренд њеног јачања и развоја ишао узлазном линијом, онда би Европа постојала све већи талац САД. Због тога САД настоје ослабити концепт ЕУ као супернационалне творевине. Пукотине које су настале у евроатлантском блоку прво су се појавиле у ЕУ изласком Велике Британије из ЕУ, дакле БРЕГЗИТ је означио почетак дезинтеграционих процеса у ЕУ. Мигрантска криза је подстакла нејединство у ЕУ. ЕУ не може да говори једним гласом када је реч о мигрантској кризи. Обично говори са скоро десетином гласова. Многе чланице ЕУ не желе мигранте на својој територији (Мађарска, Аустрија, Италија, Пољска, Чешка, Словачка и др.). На Самиту ЕУ у Бриселу који је одржан крајем јуна 2018. чланице су са муком успеле да се договоре о питањима миграната, али само као о прелазном решењу, без конкретних стратешки важних одлука, које би решиле проблем. ЕУ нуди солидарност, али углавном за мигранте ван земаља ЕУ, јачање спољних граница, формирање центара за мигранте ван ЕУ, реформу политике азила, спречавање нових копнених и водених мигрантских рута итд. Јача европска десница, као последица прилива мограната у поједине државе ЕУ, као што је случај са Немачком. Нејединство ЕУ у вези мигрантске кризе САД користе за изазивање још већих подела. Трамп нуди Француској и њеном председнку Макрону да напусти ЕУ и да граде билатералне односе. Трамп разматра повлачење одређених војних снага из база у Немачкој и упозорава да САД неће бити „касица прасица“ која ће плаћати заједничку одбрану, а истовремено спречава стварање некавих заједничких, а камоли јединствених европских одбрамбених снага. Трамп се више не ослања на европске савезнике када је реч о наступу у другим регионима света, на пример на блиском и средњем истоку (САД су иступиле из нуклераног споразума са Ираном, воде властиту политику спрам Сирије и арапског света, уз снажну подршку Израелу и сарадњу са Саудијском Арабијом ради контролисања производње и цене нафте, итд.). На далеком истоку и у односима са Северном Корејом САД воде политику искључиво у складу са властитим интересима. У енергетском смислу САД блокирају енергетске везе и односе ЕУ и њених чланица са Русијом. САД настоје Европу учинити енергетски зависном од властитих енергената, који су много скупљи од руских. Истовремено тражи договор са Немачком у вези Северног тока -2, супротно од ставова неких других чланица ЕУ. И на крају САД воде жесток трговински рат са ЕУ. Ради поткопавања ЕУ, Трамп настоји да гради посебне односе са Владимиром Путином и Русијом, супротно очекивањима „европских партнера“, чак се највљује и могућност прихватња чињенице да је „Крим Русија“.
Поред свега наведеног између Трампа и већине лидера ЕУ постоје и лични анимозитети. У вези са овим треба истаћи преовлађујући став како је међународна политика производ анархичног карактера међународних односа и да на то појединац може утицати мало или нимало. Да ли је баш тако? Неки историјски примери показују да је улога појединца који доноси одлуке била пресудна по међународну безбедност и међународне односе уопште (као пример можемо навести Стаљина, Хитлера, Чаушеског, Пол Пот идр.). Ипак треба имати увиду и карактеристике међународног система и низ утицаја из домаћег система, када је реч о улози појединца – доносиоца одлука на међународне односе. Не може се рећи да су поједини доносиоци одлука, мењали ток историје без обзира на околности, јер би то било претерано и суштински нетачно. Али свакао нису без утицаја карактери личности – доносиоца одлука у појединим државам и њихов однос спрам таквих доносиоца одлука у другим државам, када се срећу и надемћу у међународној арени.
Пукотине које постоје у евроатлантском блоку нико више не прикрива. Оне се шире. Мало је изгледа да се тај процес брзо и ефикасно заустави. То ће довести до убрзања процеса мултиполарности света.
