„Георгије мучениче, Георгије победниче: кроз муке си победио и кроз смрт се прославио. Све си сматрао јефтиније од истине, Георгије, власт и част си земну даo, уз живог си Христа стао.
Георгије мучениче, Георгије победниче, о, смилуј се Свече нама, заштити нас молитвама пред престолом Христа Бога, нашег Спаса свемоћнога, да се муке не страшимо, да трпљењем победимо!“
Пева богомудри и богонадахнути
владика Николај Велимировић
светом Великомученику Георгију
Вековима разне аждаје нападају на правду, искрено срце и слободан дух. Са појавом хришћанства аждаја је мењала своје облике и имена али препознајући све споменуте врлине у православном хришћанину непрезајући, нападала га је непрекидно. Један од оних који је први требао да се избори са аждајом је свети Ђорђе. Рођен у честитој хришћанској породици крајем трећег века нове ере, као сасвим мали остаје без оца који је пострадао Христа ради. Оставши са мајком, она наставља да га одгаја у хришћанском духу, тако да је сад већ одраслом човеку који је ступио и у војску срце увек пламтело добротом, племенитошћу, правдом и љубављу. Тада се појављује аждаја његовог времена која наређује 303.године организован прогон хришћана десети по реду и највећи икада. Када је аждаја оличена у римском царству под вођством цара Диоклецијана мислила да је недодирљива, пред цара излази свети Ђорђе, јасно му стављајући до знања да је и он сам хришћанин одрићући се свог богатства и високог положаја у војсци. Диоклецијан бесан излаже га најстрашнијим мукама, какве само поремећен ум може замислити. Молитвама Христу, свети Ђорђе се одмах исцељивао од свих рана. Његова вера и Божја благодат која се догађала пред очима његових мучитеља и римских војника, многе од њих поколебала је и преобратила у хришћанство. Након чега стиже и највећи ударац за побеснелу аждају када и сама Диоклецијанова жена царица Александра, дивећи се храброшћу и одважношћу светог Ђорђа спознавши Божју благодат, постаје хришћанка. Цар видевши то увиђа да мучења која је његов поремећен ум смислио више никог не застрашују, већ све више људи прилази цркви Христовој, доноси одлуку да одруби главу светом Ђорђу. Свјатога славнога великомученика победоносца и чудотворца Георгија цар је посекао 23.априла по нашем Јулијанском календару, односно 6.маја по календару који користимо.
Неопходно је на тај дан сетити се бесмртног славом овенчаног светог Ђорђа и његове непоколебљиве вере. Дан када је из земног живота, овенчан вечном славом свети Ђорђе прешао у царство небеско, познат је и као Ђурђевдан. Као што је Митровдан у народу познат и као хајдучки растанак због зиме која је пред вратима па су се хајдуци полако склањали код јатака својих, тако је Ђурђевдан у народу познат као хајдучки састанак јер долазе лепши и топлији дани. Осим тога што се природа полако буди и шуме постају бољи заклон због поновног олиставања, Ђурђевдан има симболику хајдучког састанка и због праведности и храбрости светог Ђорђа у супростављању аждаји свог времена. Храброст, као врлина у православним народима увек се високо ценила. Битност те врлине за Србе исказана је у записима аустроугарског путописца, археолога и етнолога Феликса Каница:
„Као и данас, тако је и по византијским изворима који су увек Словене строго оцењивали, храброст је била истакнута врлина Срба. Историја прича о многим србским људима који су се снагом, храброшћу и пожртвованошћу показали достојним места поред хероја свих народа.“
Историјски дакле гледано били смо достојни вере Христове. Прави светосавци, верујући, поносни и храбри борци против разних аждаја, пратећи славан и победоносан пример светог Ђорђа. Данас не смемо изгубити ту историјску нит храбрости. Не смемо престати да верујемо у правду и тиме изгубимо храброст која нас је вековима одвајала од просечности, која нам је помагала да већима и јачима од себе јасно покажемо да само праведно, искрено, верујуће и храбро срце побеђује. Наш Јован Дучић је зато волео да каже:
„За сваку акцију неопходна је храброст и што човек има више храбрости утолико је шира и потпунија његова акција. Човек који није храбар не може бити ни поштен, јер за поштење су потребне жртве какве кукавица не уме да поднесе.“
Акција и храброст су управо и данас неопходни за препознавање и борбу против аждаје садашњости. Аждаја, која данас жели да прогута човека праведног, човека искреног срца, човека слободног духа или сажетије речено православног хришћанина. Данашња аждаја није римско царство и цар Диоклецијан, они су своју улогу у модерном добу предали двоглавој аждаји у оличењу Европске Уније и НАТО-а, а уместо римског цара ту је мноштво гласноговорника који попут Диоклецијана некад крећу у истребљење православља. Све отвореније нападајући и причајући против православних хришћана, тако да сад није никакво чудо или изненађење када прочитамо:
„Русија 90-тих била боља држава него данас, јер је стремила демократији и западним вредностима, а данас стреми православљу.
У данашњој Русији ситуација је много гора. Путин демонстрира приврженост не међународним вредностима, већ православним. Његова подршка Асаду у Сирији може се објаснити тиме што је Асад штитио православне у Сирији. Поред тога, православље је опасније од исламског фундаментализма и због тога представља највећу опасност за западну цивилизацију.“
27.април 2014 Карл Билт, министар спољних послова Шведске (и некадашњи високи представник УН и ЕУ у БиХ)
Време нам је показало да је аждаја променила име, да је уз то постала двоглава да су јој заступници многобројнији, али она је и даље слаба, рањива и нема шансу за победу јер су са друге стране православни хришћани, које представљају Срби и Руси. Њихова вера, искрено срце, осећај за правду не остављају никакву шансу аждаји иако је постала двоглава. Није случајно на руском грбу свети Ђорђе. Није случајно Ђурђевдан хајдучки састанак у Срба. Знају Диоклецијани данашњице да свети Георгије живи и да је на њему благодет Божја, зато и не могу више да издрже да сакрију мишљење и трулост душе своје.
