Упркос застрашујућем карактеру бројки светског дуга и дуга у појединим земљама, које су наведене у извештају познате консултантске компаније McKinsey (опубликовани у фебруару текуће године), ти подаци су у својој већини непотпуни и умањени. Ситуација је много гора. То се одлично примећује на примеру САД, чија је улога у светском дугу највећа.
Према прелиминарним проценама Министарства финансија САД, државни дуг се у 2014. години приближио цифри од 18 трилиона долара, што износи скоро 110% БНД земље. А у извештају McKinsey-а, релативни дуг САД средином 2014. године оцењен је на само 89% БНД (умањен за отприлике 20%). Ради се о томе да су аутори извештаја фокусирали пажњу на такозвани чисто државни дуг, под тим подразумевајући дуг централне владе која сервисира и гаси своје дугове на рачун средстава централног буџета. Примењиво на САД, то је федерална влада која остварује своје зајмове пре свега емитовањем америчких државних обвезница. Током деведесетих година на сервисирање дуга централне владе губило се 15% свих расхода федералног буџета. Данас је та улога суштински мања због реализације програма квантитативног попуштања (КП), па су каматне стопе за америчке државне обвезнице постале изузетно ниске, скоро симболичне (на сервисирање дуга сада се губи 5-6% свих расхода федералног буџета). Међутим, после потпуног колапса КП програма, буџетни расходи на сервисирање дуга могу оштро порасти. Неки стручњаци тврде да ће у 2015. години расходи на сервисирање државног дуга превазилазити 25% укупног федералног буџета САД.
У “чисти” дуг државе не улази онај део државног дуга који представљају дуговања САД држава, као ни дугови различитих државних организација који функционишу аутономно од централне владе и не зависе директно од централног буџета. Међутим, у САД дуг држава веома жустро расте и крије у себи не мању претњу него што је растући дуг федералне владе.
И то није све, постоји још једна суптилност: дуг централне владе се дели на такозвани јавни и унутрашњи. Први дуг – то су “тржишни” дугови повезани са трезорским хартијама од вредности. Други дуг је повезан са пребацивањем државног новца из једног џепа у други. На пример, прелазак са небуџетских пензионих фондова, социјалног и медицинског осигурања, у џеп под називом “централни буџет”. Пре или касније, такве манипулације могу довести до катастрофе. На пример, може се потпуно опустошити ванбуџетни фонд пензијског осигурања. Наводимо последње податке Министарства финансија САД по државном дугу федералне владе (трилион долара на дан 19.02.2015. г.): укупни федерални дуг – 18,14; јавни дуг – 13,04; унутрашњи дуг – 5,1.
У извештају McKinsey-а садржан је читав низ препорука за обуздавање раста глобалног светског дуга. Један од њих је – обезбедити комплетну слику дуга, пошто садашња званична статистика не одражава све врсте дуговања. У извештају се исправно примећује да осим званичног државног дуга (у чији састав улази горе поменути “чисти” дуг) постоји још једна велика обавеза државе, коју условно можемо назвати ванбилансном.
Званични јавни дуг представља обавезу владе и државних организација, који проистиче из кредитних уговора и емисије дужничких хартија од вредности. Поред тога, држава има још дугова које можемо назвати социјалним обавезама (social liabilities). Ради се о обавезама државе према својим грађанима у области пензијског осигурања, здравствене заштите, социјалне помоћи лицима различитих категорија (незапосленима, сиромашнима, мајкама са више деце и слично). Део непогашених дугова за социјалне обавезе у текућој финансијској години, преноси се на следећу. Један део се једноставно ликвидира. Може се такође радити о обавезама пред будућим поколењима. Испуњење таквих будућих обавеза може подразумевати стварање посебних фондова (буџетних и небуџетних) кумулативног карактера. И застој у попуњавању таквих фондова такође значи увећање обавеза (дуга) државе.
Професор Бостонског универзитета Лоренс Котликоф пре три године је покушао да оцени укупни амерички дуг, узимајући у обзор и социјалне обавезе државе у будућим периодима. Котликоф је разрадио сопствени метод економске анализе – узео је у обзир демографске податке који подразумевају планирање државног буџета са узимањем у обзир будуће временске периоде и демографску динамику. Испоставило се да укупан дуг држава у САД превишује 220 трилиона долара (оцена за стање из 2011. године). По свему судећи професор Котликоф је дао своју процену дуга узимајући у обзир широко раширени програм реформе здравственог система који је иницирао председник Барак Обама. Поред социјалних обавеза, оцена л. Котликофа узима у обзир обавезе по војним и неким другим државним програмима. Ако је америчка држава одговорна пред друштвом и жели да испуњава своје финансијске обавезе у догледној перспективи, она мора сама на одлучан начин да коригује свој садашњи буџет. Корекција мора да износи 12% БНД (реда 1,8 трилиона долара по стању из 2011. године). То значи да држава треба да за толико повећа порезе или да смањи трошкове. Могућа је и комбинација једног и другог, али по мишљењу професора Котликофа, ни једна влада није у стању да направи тако оштар заокрет буџетно-финансијске политике. Отуда и његов резиме-пресуда: Сједињене Америчке Државе су са тачке гледишта стања свога буџета тотално банкротирале.
Пре извесног времена публикован је резиме извештаја ауторитетног Катон Института из Вашингтона. Према оценама тог института, државни дуг САД у 2014. години је у стварности износио не 18 него 91 трилион долара. Огромна разлика се појавила због тога што званичне оцене не укључују “необезбеђене обавезе за такве програме као што је социјално и медицинско осигурање. И премда се то не одражава на званични биланс земље, ипак су то правне обавезе владе САД. Очекивани дефицит по тим програмима повећаће државни дуг до недостижних 91 трилион долара” – истакнуто је у краткој информацији Катон Института. Пуна верзија извештаја са свим прорачунима треба да се појави у марту.
На жалост, у извештају McKinsey-а нема никаквих цифри које се тичу “ванбилансних” државних дугова САД и других земаља. Узгред, “ванбилансни” дугови не постоје само у државном, него и у другим секторима економије. Ради се о различитим гаранцијама и поруџбинама које издају банке и друге финасијске компаније корпорацијама из нефинасијског сектора привреде. У билансу стања нису приказане или су слабо приказане и операције са различитим финасијским производним инструментима (деривативама). Велики обим “ванбилансних” дугова који се налази изван видокруга финасијске регулативе – представља један од узрока финансијске кризе који је у САД почео 2007-2008. године.
Према мишљењу аутора извештаја Катон Института, крајње акутни проблем светске привреде и међународних финасија представља сиво банкарство. Под тим се подразумева делатност различитих организација које не потпадају под категорију банака (класичних депозитно-кредитних организација) и нису у видокругу органа банкарског надзора. Према оценама стручњака у многим земљама света, велики део донација и зајмова данас се већ не издаје од стране класичних банака, него од стране сивих организација из сенке. Потраживања и обавезе настале услед операција таквих неофицијелних банака не узимају се у пуном обиму ни од стране субјеката економске делатности, нити од стране органа финасијске контроле. Према мишљењу аутора извештаја, посебно велике размере сивог банкинга налазе се у Кини. То ствара претњу да се и тамо појави финансијска криза, што са своје стране може испровоцирати светску финансијску кризу.
Пажња аутора извештаја McKinsey концентрисана је на ризик појаве другог таласа кризе. У међувремену, назире се у даљој будућности катастрофална криза повезана са неспособношћу државе да испуни своје социјалне обавезе. А препоруке које су формулисали аутори McKinsey-а по питању спречавања даљег раста дуга, не садрже ништа ново у поређењу са оним што се већ примењивало у циљу преовладавања првог таласа кризе. Подводни део леденог брега – раст “ванбилансних” државних и приватних дуговања – остао је изван видокруга аутора извештаја.
