Тадићев одлазак: прва пукотина на жутој евроатлантској пирамиди

445

Позната је народна изрека: „По јутру се дан познаје“. У животу није увек баш тако, али у нашој новијој политичкој историји, поменута пословица умногоме је нашла своје оправдање. Примера ради, она тачно описује склад између наговештаја владавине ДС-а и њеног потоњег развојног тока.

 

НАТО ДЕМОКРАТЕ

На самом почетку сепаратистичког торнада који је, уз помоћ евроатлантских сила, разорио Југославију, немали део вођства ДС-а није показивао ни најмању солидарност са угроженим српским народом. Док се усташки и исламистички нож дизао на Србе у Крајини и БиХ, причао је искључиво о некаквој демократизацији Југослaвије и Србије по западним стандардима. Касније, из демагошких разлога, ДС је одустао од националног нихилизма, али да је све то био маркетиншки штос, видели смо током друге половине 90-их година. Право лице „српских демократа“ показало се током НАТО агресије, када су је макар неки њихови лидери имплицитно подржали.

Шта рећи о понашању ДС-а пошто је, на крилима „наранџасте револуције“, крајем 2000. дошао на власт? Та партија је била носилац разних државно и национално деструктивних процеса са којима се од онда суочава Србија. Анти-Србија је можда била њихов идеолог, али саможиво прагматични ДС је био и остао изводилац већег дела радова. А персонална питања ту играју малу улогу. Ко год да је предводио поменуту странку, она је стално била на линији некритичке вестернизације па и атлантизације Србије, уз прихватање неминовних последица које то има по наш национални идентитет и виталне државно-националне интересе.

Друга ствар је маркетиншко пројектовање позерско-патриотског имиџа појединих лидера ДС-а (са том странком у целини то и уз потпуни медијски примат није могуће). Та партија се после 5. октобра уверила да док код отворено буде испољавала своју идеологију, неће моћи дубински да загосподари земљом. Отуда, убрзо је кренула другачијим путем. На парламентарним изборима одржаним у децембру 2003. и председничким изборима који су се одиграли у јуну 2004. године, ДС тада већ предвођен Тадићем, наступао је са, наводно, „државотворних“ позиција.

Међутим, није прошло много времена пре него што су се, као и 1999. године, српска квазидемократска интересно-идеолошка заједница и његов нови лидер (тада већ у функцији председника Републике) – показали ко су и шта су.  У разговору са америчким изаслаником за статус Косова, Френком Визнером, Тадић је у вези са судбином наше јужне покрајине већ 2006. године „пружио уверавање да је у себи обрадио, и прихватио независност као исход.“ Уз то је нагласио и „да неће дозволити да Косово омета напоре Србије ка ЕУ/НАТО интеграцијама.

 

ИСТА ТРАСА, НОВО УБРЗАЊЕ

Вероватно је и раније тако нешто рекао Американцима, Британцима или Немцима, само за то немамо доказе, а судећи по последицама његовог деловања, сигурно је то одавно мислио. Њему и његовој странци Србија није битна. Важно им је да имају неки комад земље за експлоатацију. Игром судбине то је парченце „плаве планете“ на коме живе Срби. Уосталом, то је природан продукт њихове неолибералне идеологије, која оставља мало простора за нацију, традицију или било шта друго што излази из оквира вулгарног материјализма и необузданог егоизма. „Нашла крпа закрпу“. Тако су и они пронашли иделогију према свом моралном профилу и карактеру.

Полазећи од свега реченог, није ни чудо што је ДС, чим је поново зграбио део важних полуга власти 2007. године, наставио да иде путем којим је са државних позиција корачао до пред крај 2003. године. Додуше, поучен последицама које је то тада имало по његов рејтинг и власт, и даље је причао „патриотске“ бајке док је обављао атлантске задатке. ДС део Владе, и председник те странке и Србије, тихо су радили у прилог уласка у НАТО и нашег дизања руку од Косова и Метохије, док су декларативно били на позицијама војне неутралности и одбране територијалног интегритета. Када је ДС 2008. године преузео доминантну улогу у власти, наставио је старим курсом, само је још и појачао брзину кретања. Мора је да плаћа цех за подршку коју је добио од евроатлантских центара моћи за то да постане кључни политички фактор Србије.

Тако је Србија, преко одустајања од тужби против држава које су признале Косово, контрапродуктивног обраћања МСП-у и подношења штетних резолуција ОУН, стигла до Стефановићевих „преговора“ са Приштином, током којих су њој дати многи елементи државности. Официјелни Београд је приштинским сецесионистима већ скоро потпуно препустио и Србе јужно од Ибра, а изгледа спрема се да им испоручи и оне на северу Косова. Упоредо, ДС је ојачао аутономију Војводине, пустио Турке у Рашку, наставио са војним реформама које воде ка потпуном претварању српске војске у помоћни контингент за НАТО експанзионистичке ратове. Слично ствари стоје и на пољу културно-идентитетске политике. Она се фазно препушта делатницима Анти-Србије, који имају задатак да од Срба направе евроатлантске јаничаре. Тако би изнутра (путем неког вида асиметричне регионализације и идентитетске обраде) и спољна (чланством у НАТО-у), Србија требало да буде трајно контролисана и преведена у атлантистичке воде.

 

РУСКИ ГАМБИТ

Што се тиче односа према Русији, примењивана је иста матрица. Због српског јавног мнења, причало се о пријатељству и стратешком партнерству са Москвом, док је она, заправо, испод стола гурана што даље од Србије. За руски капитал затворене су многе важне сфере српске економије, а пре свега финансијско-банкарски сектор, који је одскочна дасака за већи продор руског бизниса, и уз то представља недодирљиву („свету“) срж процеса глобализације по мерилима САД.

Србија се, по читавом низу важних питања, спољнополитички опредељивала у складу са захтевима Вашингтона и Брисела, односно следила линију њихове политике и противно интересима Кремља (нпр. игнорисање руског предлога „Уговора о европској безбедности“). Уосталом, зар има и потребе ишта више рећи о односу режима према Русији када је у јеку косовске кризе, када је Америка донела одлуку да дозволи Приштини да прогласи независност и спремала се да је на разне начине подржи, Тадић рекао помоћнику америчког државног секретара, Данијелу Фриду, „да ће Србија изгубити од руског вета у Савету Безбедности“.

Веровали или не, председник државе која се суочила са мирнодопском агресијом, поверио се представнику сила која иза ње стоји, да му је криво што друга моћна држава брани његову земљу! Како је Тадић са жаљењем додао, руска подршка Србији довешће „до повећања дистанце између САД  и Србије“. Такво безочно стављање идеологије и лично-партијских интереса изнад државних, ретко када се сусретало у српској историји. Са тим могу да се упореде само окорели титоисти, који су ради каријера или југо-комунистичких илузија били спремни да газе и по српским лешевима! А друга страна те медаље, како у титоистичком тако и данашњем ДС случају, јесте одбојност према Русији!

 

ШТА БИ БИЛО ДА ТАДИЋ НИЈЕ ИЗГУБИО?

Стигли смо и до поенте досадашње приче, тј. до тек окончаних избора и њихових последица. ДС и Тадић су, пропагандним манипулацијама али и несумњивим изборним лоповлуком 6. маја, драстично повећали шансу да задрже пресудну улогу на свим релевантним нивоима власти. После Ђурђевдана деловало је да ће тако и бити. Међутим, пошто је Николић ипак победио у другом кругу председничких избора, отворена су врата промена. Колике ће и какве оне бити, остаје нам да видимо, али до неких (макар привремених) побољшања сигурно ће доћи у односу на оно шта би се десило да је Тадић победио и у неокрњеном виду опстао жути поредак.

Да је Тадиће победио јасно је да би све, баш све, било у духу пословице: „Ајде Јово (Боро) наново“. ДС би несметано наставио магистралом којом је кренуо 2000. године, али несумњиво још бржим кораком од оног за који се определило 2008. Значи, за почетак преко сарадње са паранатовским војним структурама ЕУ, биле би ојачане везе са НАТО-ом, да би, можда и пре следећих избора, „жути“ покушали Србију да угурају у тај агресивни пакт. Паралелно са тим, трудили би се да заврше прљаве послове на Косову и Метохији, све до тога да се и у Лепосавићу завијори крпа коју неки називају заставом шиптарске квазидржавне творевине. Уз то, појачали би евроатлантско препарирање Срба. Ево нас опет и код Русије. Шта је њој намењено у таквим околностима?

Да је режим могао, радо би блокирао аранжман са продајом НИС-а ГАСПРОМ-у те, са тим скопчани, договор о изградњи трасе паневропског гасовода „Јужни ток“, преко територије Србије. Но, због улоге коју је у власти тада имао ДСС те активираног јавног мнења, ДС није могао да поквари гасно-нафтни посао са Русима. То су схватили и његови амерички заштитници. А после 2008. године било је већ касно да се та конструкција сруши. И у Вашингтону, и у официјелном Београду, знају да Путинова Русија није Тадићев Србија, те да би удар на ГАСПРОМ и „Јужни ток“ представљало опасно потпаљивање ватре, са свим регионалним и глобалним последицама које би то имало.

Уосталом, пола ЕУ енергетски зависи од Русије. Американцима се то не допада, али мало тога директно могу да ураде. Ипак, могу индиректно, а то је да што више отежавају, и тако минимизирају, руски улазак на унутрашња енергетска тржишта већине чланица ЕУ, односно да онемогуће да на темељу енергетике дође до потпунијег продора руског капитала. То важи за сваку значајнију привредну област, а тим пре за све оно што је везано за сферу обликовања мишљења, односно друштвеног утицаја. Пре свега релевантни медији, по мишљењу евроатлантиста, морају да остану што даље од утицаја Москве. У постмодерно доба, примарно преко њих се сеје семе политичког утицаја.

 

БЛОКИРАЊЕ ОСОВИНЕ МОСКВА – БЕРЛИН

Све више западних и руских стручњака сматра да убрзано наступа доба постамеричке Европе, у којој ће пресудну улогу имати осовина Москва – Берлин. Наравно, англосаксонски фактори али и њихова атлантистичка „пета колона“ широм Европе, ма колико економски престиж САД био пољуљан, настоје да успоре такав развој догађаја. Циљ им је да у наредних неколико деценија Америка остане водећа европска сила, уз наду да ће се до тада десити нешто крупно што би преокренуло постојеће глобалне трендове. За то им је најлакше да Русима, а на неки начин и Немцима, клипове подмећу у тзв. „Новој Европи“ и на њеним балканским ободима.

Англосаксонци рачунају да време лечи многе ране. Уосталом, 60-их година моћ СССР-а је рапидно расла и ко је тада могао озбиљно да предвиди све оно што се десило 80-их година, односно да антиципира урушавање совјетске суперсиле од стране њене водеће елите? У складу са тим, Вашингтон не губи наду да ће, пре или касније, на неки начин моћ Русије, Кине и других надирућих силе, њиховом грешком или подривачким деловањем евроатлантиста, успети да спусти на „прихватљив“ ниво и тако, између осталог, спречи и губитак доминантних позиција у Европи. Но, до тада – а и ради тога да би Вашингтон и његови верни следбеници могли да искористе евентуалне пропусте и друге слабости опонената – своје позиције морају усиљеним радом да одржавају што јачим. У контексту тога неће штедети енергију и средства да Русе, где год је могуће, држе што даље од Европе – било оне „прве“ или ЕУ„нове“, али и периферне, где спадају Србија, Црна Гора и Република Српска.

Поново смо код Тадића и ДС-а, односно њима поверених задатака. С обзиром на руско енергетско присуство у Србији, те русофилске ставове великог дела српске јавности, ту је планирано да антируска политика (која је друга страна антисрпске, мондијалистичке стратегије срачунате на претварање Србије у аморфну јединицу евроатлантске „Империје“ а Срба у ЕУ-НАТО фанатике) – има посебан замах. То што би бити боље маскирана него у Пољској или Литви, и нема неки практичан значај.

 

СЦЕНАРИЈИ ФОРМИРАЊА ВЛАДЕ

Не само да је Тадић победио, већ и овако када је поражен, ако ДС буде имао пресудну улогу у Влади, паралелно са радом на увођењу Србије у НАТО, одрицању од Косова и идентитетској преради Срба, силну енергију ће улагати у то да Руси не макну ни корак даље од НИС-а и „Јужног тока“. „Жути барони“ не могу Русију да потисну из енергетске сфере али сваки њен додатни продор, а поготово ширење друштвеног утицаја, покушаће да на сваки начин онемогуће.

Другачије би ствари стајале ако би била формирана много националнија Влада од наговештене пре другог круга избора, у којој би били СНС и ДСС, удружени са СПС-ом. Ниједна од поменутих партија није идеална, али је свака (укључујући и сада владајући СПС) у већој или мањој мери, а у сваком случају осетно, у патриотском погледу боља од ДС-а. Са њима на челу, полазећи од геополитичке и унутрашње реалности, Србија не би направила салто, те се окренула ОДКБ-у или другим интегративним процесима који се одвијају око Русије, али би брзо престала да иде путем разарања сопствене државности, удаљавања од РФ и дубинске атлантизације нашег друштва.

После победе Николића, чак и да се формира Влада око ДС-а, односно уз учешће те странке, „црни сценарио“ у заокруженом виду, више није реалан. Иако би, као што је речено, он остао платформа  ДС-а, у пракси би несумњиво претрпео извесне позитивне корекције. Прво, иако председник Републике нема велика овлашћења, на основу њих донекле може да парира потезима Владе. Друго, у условима кохабитације она је много рањивија, па би и оно што је ДС отворено обећао Западу, та странка реализовала много обазривије па тиме и спорије, мање, парцијално… Деловала би са умањеном енергијом јер је постала много осетљивија на друштвене притиске од када нема свог човека на месту председника државе, а на првом месту су јој интерес њених челника а не евроатлантска и неолиберална идеолoгија. Треће, и прагматични (али не дубински атлантистички) СПС понашаће се другачије. У варијанти формирања и рада Владе са ДС-ом, био би много мање кооперативан у вези са захтевима „жутих“, односно у новој констелацији снага, више би стављао акценат на патриотизам и унарпеђење односа са Русијом.

 

НИЈЕ АТЛАНТСКА МУКА ДОВЕКА

Да ли ће Влада бити формирана на неки од описаних или на неки трећи начин, тешко је сада рећи, али је иницијално од круцијалног значаја то да ће у њој, несумњиво, бити умањена, ако већ не и искључена, улога ДС-а и истинског атлантистичког духа који ту странку надахњује тек нешто мање од ЛДП-а. Сигуран сам да ће тако и бити, што ће имати додатну позитивну димензију која ће се надовезати на већ окончану смену у Председништву. Неће се ни тако преко ноћи десити Бог зна шта, али с обзиром на то колико смо ниско пали, сваки потез који нас води са дна национално нихилистичког и геополитичког амбиса, представља немали помак набоље и шансу да озбиљније кренемо даље у добром смеру.

Но, морамо да будемо свесни да ће српски и руски инострани непријатељи, те њихови експоненти у Србији, учиниће све што могу како би завршили окупацију наше земље, односно генерално ослабили улогу РФ на Балкану. Због по њих наступајућих, у некој мери ограничених могућности за деловање, као што је био случај и од 2004. до 2008. године, поново ће у некој мери изменити начин свог деловања. Али од њега неће одустати. Штавише, вршиће усиљени притисак на све српске партије (а поготово оне које на неки начин уђу у власт), које нису у сржи атлантистичке као ДС и ЛДП – да се тој идеолошкој и геополитичкој оријентацији приклоне. Све то ће, ако се с друге стране не буде озбиљно радило, избрисати велики део позитивних ефеката Тадићевог пораза.

На српској патриотској јавности је да се томе што снажније супротстави и да врши позитиван притисак на Владу, каква год она била, односно да се бори да Србија што пре добије колико је могуће више национално посвећену власт. Када се ради о Русији, сигуран сам да ће она, у ширим размерама од наших, изнаћи модел одбране виталних националних интереса на постсовјетском простору али и осигурања спона које гради са великим европским играчима као што је Немачка. Али, Москва треба да схвати да ће све то много лакше радити ако буде активнија и на српском, за њу пријатељском терену.

Уз сав наш геополитички значај, свакако би било претенциозно рећи да се код нас налази кључ евроазијских односа, али несумњиво је овде бар кључ балканске капије, која у не баш занемарљивој мери доприноси прерасподели карата у европским и азијским оквирима. Можда је за Москву рационално да не затеже (гео)политичко уже, уз ризик који то носи, док не одмакне реализација пројекта „Јужни ток“, али свакако не би, и то не сам за нас већ и за њу, ваљало да до тада остане потпуно пасивна ван енергетске сфере. Велико је питање да ли ће до тада „проћи воз“, те да ли ће нови моћи да пронађе и моћна Русија, ако сада не створи бар неколико медијских, НВО и других мостобрана за потоње деловање.

Србија је пала на ниске гране али, то и Тадићев пораз показује, није још покорена. У многим српским душама тиња пламен отпора атлантској окупацији, и чим би се Русија активирала у друштвено-политичкој сфери, српске патриоте, у разним партијама и ван њих, дигле би главе а опортунисти, који доминирају нашим политичким животом, много више би почели да рачунају са руским фактором. Они, и кад нису антируски настројени (а по правилу нису) знају да њихова политичка будућност много зависи од медијских и других „батина“ којима запад располаже у Србији. Чим би и Русија добила бар неку од њих, српски друштвено-политички амбијент би постао радикално другачији.

Колико ће далеко отићи промене – које су са стварањем велике пукотине на „жутом систему“, што представља Тадићев пораз – у немалој мери зависи и од Москве. Да би Србија стварно закорачила путем геополитичких и системских промена, потребна је руска, како унутрашња, тако и економска те спољнополитичка интервенција. Она ће охрабрити формирање, по српске и руске интересе много погодније власти, те њено храбрије деловање. Тако би Србија постепено могла поново да стане на своје ноге (уместо да допушта да је везану гурају евроатлантским „инвалидским колицима“) а Русија би добила поузданог савезника. Тадиће је отишао а на српској патриотској јавности и Москви је да ефекти тога не остану тек симболички, већ да сукцесивно постану суштински.