Пре више од два века српски народ је оружаним устанком ударио темеље своје обновљене државности коју је унапређивао и љубоморно бранио у миру и рату. Ипак, терет и привилегија националног ослобођења и сопствене државе као да је постао превелики за „политичку елиту“ Србије која настоји да се по сваку цену укључи у Европску унију и одрекне макар дела државног суверенитета. Није то само специјалност Србије, и многе земље са дужом државном традицијем пошле су истим путем док се на другим странама света не стишава борба за формирање нових држава. Можда је, на прагу двадсет првог века, основно питање са којим се друштва и народи суочавају однос према националној држави[1].
Национална[2] држава се показала као неопходна фаза у развоју људског друштва у тренутку када је друштвена подела рада достигла такав ниво да се морало приступити подели “друштвених улога“ за која је само државна заједница могла бити оквир ,обједињавајући људе истог порекла, језика и историјске повезаности. Европа 19. и 20.века била је полигон стварања националних држава у коме су израсле велике националне државе Немачка и Италија.
Крај двадесетог века донео је експеримент који су проводили „наднационални отуђени центри светске моћи[3]“ а који је имао за циљ урушавање целокупног светског поретка заснованог на концепту националних држава. Снажније него у некадашњој доктрини „ограниченог суверенитета“ која се приписивала Брежњеву и у којој је Совјетски Савез имао право да интервенише у оквиру свог блока ради одржавања револуционарне дисциплине, наднационални владари светом су користећи најмоћније државе света као алат[4] покушали да уруше принцип суверености без кога национална држава не може постојати[5]. Користећи сва средства притисака и манипулација а посебно проглашавајући тзв „људска права“ универзалином вредношћу а себе јединим тумачем шта су то људска права ти центри моћи су покушали да делегитимизују сваки облик државног уређења у коме би државе имале право да одлучују о било чему значајном.
Мотиви оваквог поступања су више него једноставни. Државе поседују механизме и средства да заштите интересе властитог становништва, поседују обавезу одређеног вида социјалне солидарности и појављују се као заштитници неких вредности које су доминантне у тој држави. Тако уређена држава има обавезу да води рачуна о интересима властитог становништва што може бити у супротности са интересима других држава или наднационалних отуђених центара моћи. Тако фраза о „слободном протоку роба, људи и капитала“ теоретски звучи веома привлачно али у свом практичном облику често даје оквир за експлоатацију, економско, духовно и еколошко унишавање држава и разарање друштвених система али и моралних принципа на којима државе постоје.
Наднационални отуђени центри моћи у садашњој фази не укидају државе у потпуности, већ настоје да их ставе под властиту контролу. Због створеног рефлекса да држава ради у заједничком интересу грађани су спремнији да следе владаре свјих држава који су под контролом ових центара моћи несвесни да су државне елите уместо заштитника националних интереса постале слуге ових центара. Владе више нису заштитници слободе већ капои[6] у огромним и неограђеним логорима у којима се налазе целе државе са њиховим становништвом. Привремено толерисање државе од стране ових центара је могуће и због очувања привида правде и правичности. Грађани би тешко прихватили да их неки инострани центар прислушкује или контролише базе података са њиховим здравственим или финансијским подацима али када то властита држава чини то се сматра прихватљивим, јер држава тврди да то ради у „интересу грађана“.
Поред употребе најмоћнијих држава у политичкој и војној сфери, наднационални отуђени центри моћи као своје оруђе на пољу економије користе међународне корпорације које за основни циљ постојања имају стицање профита. На том путу их не ограничавају никакве регулативе јер је стицање профита основ планетарног економског уређења. Са друге стране држава је „непрофитна организација“ формирана ради обезбеђивања заједничких интереса са јасно наглашеном социјалном функцијом. Дакле корпорације се брину како да зараде паре а онда економске и еколошке проблеме настале у процесу стицања профита остављају држави. Кад држава због недостатка средстава не може да врши ову своју функцију ценри моћи их критикују и додатно делегитимизују преко „невладиних организација“. Истовремено главни мотори научно-технолошког развоја су истраживања која финансира држава док међународне корпорације брину како да резултате истраживања претворе у новац. Мултинационалне корпорације су, разуме се, обавезне на плаћање пореза али се он углавном плаћа на другим местима од онога где се стиче. Тако имамо парадокс да су најнеразвијеније земље управо оне са највећим природним богатствима. За све ово постоји лек, јака и одговорна национална држава.
Али државу не стварају само подела рада, јединствена територија и власт. Па чак ни језик и култура. Националну државу чини и свест о заједничкој прошлости и жртвама које су дате за стварање и очување националне безбедности као и свест о заједничкој будућности. Управо без те свести нема ни националне државе. Национална држава није „националистичка“ држава јер сам етникум не мора бити пресудан за њено остварење, важна је државотворна идеја која може да прожима и различите етничке и верске заједнице.
Посебан облик борбе против националних држава представља разбијање и „уситњавање“ постојећих држава. Полазећи од процене да државе мање од 50.000 км2 и са мање од 4 милиона становника не представљају економски, демографски и безбедносно довољно велику заједницу за самосталаан развој (самоодрживе) настоји се уситњавањем постојећих држава створити ланац несамосталних субјеката над којима ће контролу вршити већи и снажнији субјекти, наравно у корист отуђених центара моћи.
Када је Србија у питању ствари су више него јасне. Само јака и организована национална држава српског народа и свих грађана који у њој живе коју воде патриотски опредељени политичари спремни на преузимање одговорности и властите жртве могу обезбедити слободу као основни предуслов не само за развој него за опстанак српског народа.
Сваки облик међународног организовања у коме би Србија требала да учествује мора поћи од принципа да он не угрожава националну независност и не може имати примат над националним правом, интересима и институцијама. Експеримент са две Југославије је показао да се национални интереси не могу заштитити у наднационалним творевинама које су по називу наднационалне а по структури постављене да штите привилеговане нације и у оквиру њих центре моћи који желе да владају целом Планетом. Људско друштво се развијало у више праваца тако да је данас на делу неколико цивилизацијских целина од којих западноевропско – атлантистичка, заснована на доминацији капитала и одсуству духовности, агресивно покушава да себе промовише као универзалну. Србија свој пут треба да тражи у сарадњи са културно, духовно али и економски блиским народима словенског порекла и православног духа који имају демократско уређење и снажни осећај сопствене самосталности и независности и општу спремност да граде слободно и економски напредно друштво. Никаква германоцентрична унија, већ само Европа слободних и равноправних држава, од Лисабона до Владивостока, која уважава политичке, културне и духовне специфичности сваке државе може, евентуално, бити оквир блиске сарадње. Све изнад тога је окупација у корист наднационалних отуђених центара моћи.
Исто тако, на глобалном плану само мултиполарни свет независних и слободних држава које међусобно слободно и равноправно сарађују може бити прихватљив оквир за опстанак планете и политичку и економску сигурност.
[1] Држава је основни и најважнији облик организовања сваког класног друштва. У нашем језику порекло речи држава је везано за старословенску реч „држати“ и означава територију са становништвом коју владар „држи“ под својом влашћу.Политичка енциклопедија, Београд 1975, стр. 213.
[2] Нација (од лат. nasci, што значи бити рођен) етапа је у развоју народа, која се манифестује у стварању државе. То је друштвена заједница људи који говоре истим језиком, који су заједнички проживели политички и културни развој и који су прожети свешћу о узајамној припадности и целовитости у односу према другим нацијама.
[3] Израз „наднационални отуђени центри моћи“ осликава њихову суштину јер они немају легитимитет било каквог демократкског избора, немају упориште у националном верском или другом идентитету а истовремено су отуђени од огромне већине грађана који су ови за њих само пуко средство за властито материјално богаћњење из кога црпе своју моћ да креирају судбину милиона људи.
[4] САД, Велику Британију….
[5] Три основна елемента без којих нема државе су: становништво, територија и сувереност у вршењу власти.
[6] „Капои“ су у концентрационим логорима били најниже старешине одређене из реда самих логораша који су за ситне личне привилегије одржавале ред и пазиле на понашање осталих логораша.
