За све оне који су страховали да су изгледи за велики рат, који су многи од нас сматрали скоро неизбежним у случају да Хилари Клинтон освоји Белу кућу, поново порасли, посета америчког државног секретара Рекса Тилерсона Москви није понудила неку нарочиту утеху. Судећи по изјавама датим у присуству његовог колеге Сергеја Лаврова, нема много разлога за наду да ће се америчко-руски односи у догледно време поправити, ако се икад и поправе, док постоји доста разлога за очекивање да ће се они погоршати – и то доста.
Много се нагађа о томе зашто је председник Доналд Трамп, који је обећао раскид са ратнохушкачком политиком која се од Хилари очекивала, а која је обележила администрације Барака Обаме, Џорџа Буша Млађег и Била Клинтона, бомбардовао сиријску ваздухопловну базу Шајрат као одговор за наводно коришћење хемијског оружја (ХО), без доказа и без овлашћења америчког конгреса или Савета безбедности УН.
(Нећу досађивати никоме ко је упознат са балканским приликама објашњењима о томе шта се скоро сигурно десило у хемијском нападу Идлибу. Шансе да је то био напад под лажном заставом од стране џихадиста су далеко веће од било какве шансе да је тај напад био у режији сиријских владиних снага. Искуство „масакра на пијаци Маркале“ је више него довољно. Као што напад у Гути у септембру 2013. није представљао прву обману те врсте у Сирији, напад у Идлибу у априлу 2017. неће представљати последњу. Амерички медији који осуђују Асада за хемијски напад и захтевају правду за жртве никад не помињу чињеницу да је та локација под контролом Ал Каиде, која и сама поседује капацитете за коришћење ХО. Што опет не искључује ни руско објашњење да су хемикалије испуштене као резултат сиријског бомбардовања складишта ХО џихадиста. Међутим, сматрам да је пре реч о планираној провокацији, због тајминга самог догађаја. И, као што се дало претпоставити, аматерски извештај на четири стране који су издале америчке обавештајне службе као потпору оптужбама против Асада не нуди апсолутно никакве доказе.)
Када је реч о Трамповом наглом заокрету у односу на позиције које је заступао у предизборној кампањи, ево неких могућих разлога:
– Трамп је истински убеђен у Асадову одговорност, на основу лажираних обавештајних података које су му потурили саветник за националну безбедност Х.Р. Мекмастер и други, или емоционалног апела његове ћерке Иванке, заснованог на сензационалистичким медијским извештајима.
– Трамп заправо у то не верује, али је претходно с њим обављен стандардни Разговор: „Урадите шта Вам се каже, г. председниче, иначе ћете Ви и Барон доживети судбину Џона Кенедија.“
– Без обзира да ли верује да је Асад крив за напад ХО или не, Трамп жели да побољша односе са Русима и да сарађује с њима у циљу победе над џихадистима и окончања рата, па чак и да постигне „велики договор“ који укључује и Украјину – али не може због домаћег притиска од стране медија, Дубоке државе, практично свих Демократа и многих Републиканаца везаног за ничим доказане оптужбе да је Москва покушала да утиче на исход прошлих америчких избора. (Чини се да је ово, ако је то био циљ, делимично упалило, с обзиром да Трампа многи доскоро жестоки критичари сада хвале. Међутим, с друге стране, сада је сама његова база подељена, између оних који ће увек да подрже било какво демагошко коришћење силе и оних који сматрају да би још један рат потопио његов главни домаћи циљ „чињења Америке опет великом“.) Једини доказ који иде у прилог овој теорији је то што је амерички удар на Шајрат био строго ограниченог опсега.
– Надовезујући се на претходну тачку, имајући у виду моћ домаћих снага које су се уротиле против њега, Трампу је било неопходно да пројектује снагу. (Моја је претпоставка да ће, с друге стране, Москва, Пекинг и други доћи управо до супротног закључка: да је слаб и да није газда чак ни у сопственој кући.)
– Трамп је импулсиван и плитак, и стога посеже за најбржим и најкраћим путем који ће му, по његовој процени, донети тренутну предност. Међутим, хвала његових дојучерашњих критичара, углавном оних истих који су га омаловажавали или му се ругали – биће кратког даха. Првом приликом ће ти исти који сада славе његов потез као „председнички“ бити међу првима који ће тражити његову главу.
– Трампов главни приоритет је заправо био да остави утисак на Кинезе у вези Кореје, демонстрацијом силе за време самита са Си Ђинпингом. Слање флоте предвођене носачем авиона према Кореји, уз ратоборну реторику по којој ће САД саме решити питање Северне Кореје ако то не учини Кина – бар донекле иде у прилог овој теорији. Друго је питање да ли је Си био импресиониран на начин на који је Трамп то желео.
Шта год да су му мотиви, право питање је – шта је следеће. На страну то да ли ће доћи до нове лажне заставе – што је Вашингтон практично и призвао својим претњама новим разарајућим дејствима против Сирије – битно је да ли су се Тилерсонови предлози иза затворених врата разликовали од његових јавних изјава. Генерално гледано, имамо две могућности:
- Тилерсон је можда, у суштини, рекао следеће: Трамп је повукао потез, неутралисао домаће критичаре и показао да је јак – а сад, хајде да се договарамо. Сва та његова оптужујућа реторика је само за спољну употребу, да би себи обезбедио већи простор за деловање. У недељама које су претходиле хемијски напад у Идлибу, деловало је да Вашингтон и Москва координирају планове за офанзиву против Даеша у Раки и ваздушне ударе против Ал Каиде у Идлибу. САД и Русија треба да нађу начин да окончају овај рат победом над непријатељем кога је Трамп означио у предизборној кампањи: радикалним исламским тероризмом. Ствар је сиријског народа да одреди ко ће га водити. Ако израелски, турски и сунитски савезници САД имају безбедносне резерве у том погледу, хајде да нађемо начина да их решимо, у једном ширем контексту…
или
- Тилерсонове речи иза затворених врата су се подударале са његовим јавним изјавама, што значи да је он практично покушао да Москви наметне агенду америчке Дубоке државе. По том диктату, потребно је блокирати митски „шиитски полумесец“ за љубав наших сунитских и израелских „савезника“. Асад мора да иде, у складу са одређеном динамиком, мада смо спремни да му великодушно дозволимо да привремено управља крњом алавитском државом у западној Сирији. Ако Асад на ово пристане, дозволићемо му да се напослетку повуче у Москву, али ако буде сачекао да се деси још једна провокација ХО, онда правац Хаг или ћемо га сами убити. Сирија мора да буде подељена: дозволићемо Москви да одигра минорну улогу у „поразу“ Даеша посредством блицкрига на Раку, после чега ћемо створити „Сунистан“ (или више њих) у источној Сирији, под управом џихадистичке групе по нашем избору, која је пријатељски настројена према Саудијцима – тј. Даеша са новим капама и заставом, односно „умерене“ верзије Исламске државе. У циљу ограничавања курдских амбиција, Турској би могла бити додељена „туркменска“ зона у новој Сирији, као и утицај над суседном административном јединицом под управом Ал Каиде. Такође се не може искључити ни захтев да се Русија помери у страну и не противи се операцији промени режима у Техерану.
Чак и да је у питању прва опција, и њу би било тешко прогурати с обзиром на затрованост међусобних односа и дубоко руско неповерење према Сједињеним Државама. Колико год било позитивно то што је Тилерсон рекао иза затворених врата, да ли ико у Москви може сада да верује ичему што долази из Вашингтона?
Међутим, ако је у питању ова друга опција, као што верујем да јесте, Руси би тешко могли да закључе било шта друго до тога да је велики рат вероватно неизбежан и да морају да се за њега припреме. (И Кина би дошла до истог закључка.) Тада би се из фиока поново извукли и ажурирали планови који су прављени за случај победе Хилари Клинтон, а који су привремено одложени после Трампове победе. Постоји чак и могућност да би Москва пристала на Тилерсонове захтеве у вези Сирије, али само у духу августа 1939 – као привремену меру срачунату на куповину времена и простора за оно што је неминовно.
Наравно, надам се да је порука била она прва, али се плашим да је ипак била ова друга. Усијана реторика која долази из Вашингтона далеко превазилази нивое потребне за позиционирање у јавном мњењу које би омогућило постизање разумног договора са Москвом. Напротив, чини се да је та реторика срачуната на спаљивање мостова ка било каквом решењу осим промене режима и нових ратова. Понавља се иста ситуација која је обележила целокупни период после краја (додуше, само за Москву) Хладног рата: амерички циљеви су геополитички и идеолошки, а не засновани на америчком националном интересу. Агенде Дубоке државе и наших регионалних „савезника“ ће и даље одређивати америчку политику. Русија мора бити уништена као независна сила, одмах после Сирије, Ирана и Северне Кореје, али пре Кине. (На споредној балканској позорници, Трамп је ове седмице потписао црногорско приступање НАТО пакту, тиме практично комплетирајући опкољавање Србије, а током сусрета са Јенсом Столтенбергом у Белој кући Трамп је похвалио НАТО.) Као што је био случај у Босни, на Косову и у Либији, а данас у Сирији, САД су више него спремне да користе џихадисте као инструмент, док хладнокрвно посматрају уништавање вековних хришћанских заједница.
Укратко – стандардна ситуација. Ако је, као што изгледа, Трамп кренуо овим путем, то ће највероватније осудити његово председниковање на пропаст. Што је, у укупном контексту, последња ствар о којој би требало да се бринемо.
Био бих врло, врло срећан када би ме догађаји демантовали.
