Да ли би небројени медијски преторијанци Александра Вучића, који нас већ два дана убеђују да је њихов љубљени вођа на удару (опет) зато што се тобоже бори за самосталну и достојанствену Србију, били толико љубазни да нама смртницима укажу на то где се у следећој изјави могу препознати, макар и у траговима, национално достојанство и самосталност:
“Хоћу да се захвалим на великој подршци коју добијамо у решавању проблема са мигрантском кризом. Ми смо се насмејали малопре. Ми смо тамо 1914. године, пре дакле 103 године, одбили ултиматум Аустрије, ваљда по тачки осам је требало да пошаљу њихове истраживаче, њихове полицајце, да виде у Србији како је изведен атентат у Сарајеву, па смо имали први светски рат, а данас смо ми, с поносом констатујемо, да једва чекамо да повећају број својих припадника на територији Србије, јер изванредно сарађујемо на истоку наше земље и заједнички спречавамо илегалан улазак миграната. Очекујемо и додатну помоћ и подршку, надамо јој се, а ви, аустријски представници, добродошли су на територију Републике Србије, и ми смо поносни што можемо да вас угостимо.”
Ове речи је, од слова до слова, изговорио главом и брадом Вучић, на заједничкој конференцији за новинаре са аустријским канцеларом Кристијаном Керном у петак, када је овај био у званичној посети Београду.
Дакле, где је ту достојанство? Где понос? Где чврстина и несаломивост?
Нигде, ето где!
Исто важи и за ову Вучићеву изјаву, дату истом приликом:
“Аустријанци имају око 500 компанија у нашој земљи. Осамдесет и девет процената њихових компанија, њихових представника, су задовољни послом у Србији и наставили би да раде. Ми тај број морамо да увећамо, да га подигнемо на преко 95 посто.”
Затим и ову, још понизнију:
“Надам се да ће наши састанци, који нису ретки, бити још чешћи. Ми смо увек спремни, када било кога из региона позовете да заједно са нама учествује у решавању проблема, да дођемо и да под вашим патронатом будемо, и у Бечу и у неком другом од аустријских места, јер нас није срамота да кажемо да мислимо да економија наша може да буде мотор раста и развоја целе Европе, али за то имамо тај један важан предуслов, а то је да сачувамо мир и стабилност у региону, за шта нам је итекако потребна ваша помоћ.”
А нарочито за ово објашњење “папира на енглеском језику”, бестидног изума који до Вучића није постојао у српској дипломатији:
“Ја сам данас уручио нашем пријатељу Кристијану Керну један папир на енглеском језику. То је мој предлог, као председника Владе, за који се надам да ће неки, који ускоро дођу после мене, тај пут да наставе. То је моја идеја за Западни Балкан, коју сам уручио господину Керну, о прављењу од слободне трговинске зоне у оквиру ЦЕФТА региона до прављења царинске уније, чиме бисмо приближили наше земље и наше територије на западном Балкану. Чиме наши камиони не би губили по 20 сати на границама, то бисмо смањили на два или три сата, јер ми само у извозу пољопривредних производа у региону губимо седам посто од вредности управо због тог чекања. Тиме бисмо постали много веће тржиште, много атрактивнији за инвеститоре. Ја тај папир сам први пут данас предао господину Керну. Обавио сам некакве, не суштинске али неке прве консултације и са господином Звиздићем и са господином Рамом. Наставићу да о овоме разговарам у региону, јер сматрам да је ово будућност нашег региона. Јер што се ми више приближимо, што богатији будемо, што више будемо могли да зарадимо, што више инвеститора будемо могли да привучемо, то ће бити боље за нас. И ово је нека моја била лична идеја, лична иницијатива. И неким европским земљама је требало, колико Ивице, тридесет, четрдесет година? Тридесет година им је било потребно да ускладе царинске системе. Ја мислим да ми то можемо много брже, и тиме бисмо драстично поправили наше шансе за још убрзанији економски напредак.”
Наравно да у целој цитираној говоранцији нема нити слова које одише националним поносом и достојанством. Вучићево моледбено обраћање Керну заправо је нешто сасвим супротно – то је било огољено преклињање Запада да му спасе политичку каријеру тако што ће му пружити подршку у овом тренутку, када његова победа на председничким изборима изгледа све мање остварива. Заузврат је очигледно спреман да им понуди извршење сваког суманутог наума, попут слободних трговинских зона и царинских унија: при чему та нова Југославија може да буде чак и грђа од претходних, с обзиром на то да је овог пута укључена и Албанија (“господин Рама”).
Кукавичлук премијера Вучића одавно није никаква тајна, као ни папрена цена коју због тога Србија плаћа. Председник Томислав Николић је стога, и као неко кога Устав обавезује да штити суверенитет и интегритет државе, али и као неко ко је Вучића довео на власт, увелико морао да се супротстави премијеровој погубној, хистеричној самовољи. Морао је то да уради још када је први Вучић-Дачићев кабинет постављао границу према Косову и Метохији; па кад су потписивали Бриселски споразум; па кад је премијер Вучић сузбијао извоз у Русију на захтев из Брисела; па кад је “страним инвеститорима” будзашто давано најскупље београдско земљиште… И тако даље. Подужи је списак озбиљних огрешења о Устав и законе које је извршна власт починила у протекле четири и по године, а на које је председник био одлучио да жмури.
Али више не може да затвори очи. После салви увреда које су по њему изручене у протекла два дана, Томислав Николић, уз све раније државне, националне и законске разлоге да стане на реп Вучићу, сада има и личне. Утолико више што у тренутку настајања овог текста, а упоредо са Вучићевим мољакањем Запада да му помогну против “из Москве потпомогнутог Николића”, истовремено трају и панични покушаји премијера и његовог окружења да одврате Николића од кандидатуре.
Александар Вучић је практично већ потучен. И то пред очима целокупне јавности. Колико је он недорастао свим тим државним положајима на које је зинуо, најбоље се видело у његовом незапамћеном одговору на Танјугово питање о Николићевој кандидатури: ћутао је, немоћан да ишта изусти.
Да ли је икада иједан државник, у било којој земљи на свету, као неспреман ђак просто занемео пред једним сасвим легитимним питањем?!
Једино што Вучића може да спаси јесте могуће одустајање Николића. Била би то, међутим, тек привремена олакшица за премијера, јер после психичког и нервног слома, који се одиграо пред очима читаве Србије, Вучић нема никакву будућност у политици. Али би зато брука, коју би Николић навукао на себе одустајањем, била непролазна.
Томислав Николић, заправо, никада није стајао пред лакшом одлуком.
