Када су обликовали свест нове балканске нације, Монтенегрина, шефови психолошких лабораторија Новог светског поретка смућкали су четири уобичајена састојка: склоност према прекомерној потрошњи (као основно обележје потрошачког друштва), презир и мржњу према својим историјским коренима, русофобију и беспоговорно поштовање ауторитета Великог брата, као намесника стварних господара света. Томе су, по мери свог англо-саксонског укуса, додали и пар регионалних зачина – антисрпство, као незаобилазни састојак за Балкан, илузију о сопственом значају за тзв. стабилност региона, веру у лидера уместо вере у Бога и још понеку малу тајну Шефа кухиње која се ником не открива.
Углавном, тако је створен Монтенегрин, хуманоидно мутантно биће безверног комунистичког наслеђа и светлих европских перспектива, које је поносно запевало на овогодишњој Евровизији. То биће које, иначе, не зна како је и зашто као такво настало, не зна за пол и прошлост, Отаџбину и дедове, нити је сигурно колико му нова азбука има слова, зна и сигурно је како му је место у НАТО-у, као симболу Нечега и гаранцији за Нешто. Тако су му рекли.
И још зна, то биће, тај Монтенегрин, да су Срби несоји, а Шиптари људине, да му је сатанистичка Америка пријатељ, а православна Русија непријатељ. Јер, тако је створено. И верује како је нормално да се Мис Албаније бира у Улцињу, а да је тачно како су Руси хтели да им изврше државни удар и свргну им Вођу, баш на дан када су га бирали. Али, нису могли, јер били су будни и спремни. Они, Монтенегрини.
Тај и такав, Монтенегрин, верујући своме Вођи Милу, да је по Дарвиновој теорији еволутивно спремније биће за ново време корупције, неморала и сатанизма, које назива “демократијом” и „европском перспективом“, почео је немилосрдно да потискује, економски урушава, политички поништава и физички прогања староседеоца тог простора, Црногорца српских корена, као свог непомирљивог непријатеља.
И успео је, након много мука, крађа и прекрађа, батине, па и метка када је требало, тај монтенегрински режим да угура државу у НАТО, као сигурну кућу Монтенегрина и резерват Црногорца српских корена и вере. Поносно се шепурио њихов Вођа Мило, дизао врат као гусан пред парење и причао о успеху своје политике и предностима чланства у Алијанси. Чак је и Русију потмуло зачикавао. У свом победничком надахнућу најавио је и Самит у Бриселу као потврду наводног значаја своје Монтенегрије у том НАТО-у, као симболу Нечега и гаранцији за Нешто. Дежурни НАТО-лобисти у Србији Драган Шутановац, Вук Драшковић, Александар Радић и остали појурили су на режимске и прозападне медије, да Милу честитају а нама поруче како је српска војна неутралност сада бесмислена и да треба пожурити у НАТО, док не буде касно.
А онда је дошао 25.05.2017. и тај Самит, који је Мило најавио као симбол новог доба за Монтенегрине, нову балканску нацију, по мери евро-атлантизма. Као представник нове чланице, упарађен и дичан, премијер Монтенегрије, Душан Марковић, појурио је у прве редове, што је истини за вољу и обичај када нова чланица присуствује свом првом самиту. Али, нашао се на путањи Трампа, који га је, не хајући за дипломатске протоколе, и правило да су у НАТО-у сви на истој страни, једноставно, онако каубојски, левом руком снажно одгурно и стао испред њега као да не постоји.
https://www.youtube.com/watch?v=ecTuW_KU7YE
И ту се видео успех лабораната Новог светског поретка, који су креирали психолошки профил Монтенегрина, новог бића на Балкану. За разлику од свог претка, Црногорца, који би на такву бруку знао да часно и примерено одговори, Монтенегрин, Марковић се (у складу са горе изнетим правилом поштовања ауторитета Великог Брата) само умилно насмешио и повукао се подвивши реп, без иједне речи, или геста којим би показао незадовољство или бар чуђење Трамповим иступом. Могао је бар да каже “Захваљујем, председниче Трамп” и то би било довољно да спаси достојанство земље која се толико хвалила својим првим Самитом.
Али, не. Ништа слично. Будући да је снимак Трампове добродошлице Монтенегрији била вест која је у западним медијима засенила све друге, новинари су Марковића питали за коментар, а он је рекао следеће:
“То је била безазлена ситуација и никако се другачије не може протумачити … Желим да кажем да је природно да предсједник САД буде у првом реду. Црна Гора остаје приврежена пријатељству са Сједињеним Америчким Државама.”(1)
Монтенегрин Марковић још се похвалио како је имао прилику да разговара са Трампом у два наврата и да му је том приликом захвалио на његовој подршци и ратификацији Протокола о приступању у Сенату САД.(2)
Ето, то је Монтенегрин. Зачеље као природност и захвалност за понижење. Тужна судбина за земљу чији Владар једном рече: “Свак је рођен да једном умре, част и брука живе довијека.”
_________________________________________
(1) http://www.vijesti.me/vijesti/markovic-o-situaciji-sa-trampom-on-i-treba-da-bude-u-prvom-redu-939474
(2) Исто
