Да ли би 1. март требало да се обиљежава и у Републици Српској? Тог датума 1992. одржан је референдум о отцјепљењу БиХ од СФРЈ. За Муслимане је то био дан националног усхићења, а за Србе – дан отрежњења. Невјероватно је било јединство и ентузијазам са којим су наше до тада мирољубиве и нагодне комишије, које себе воле да зову „добри Бошњани“, на челу са старим Изетбеговићем демонстрирале у понижавању српског народа. Није било баш ниједног дисонантног муслиманског јавног гласа који би рекао да није ни законски, ни људски, па ни паметно игнорисати вољу једног конститутивног народа.
Нису дали резултат ни српски апели међународним форумима. Штавише, тенденциозно је протумачена Бадинтерова арбитража. Резултат референдума од 62,7 одсто прихваћен је као да је 66 одсто, тј. валидан двотрећински. А на упозорења на нерегуларност, аустријски министар спољних послова Алојз Мок одговорио је: „Признаћемо као довољну подршку сецесији чак и да је само 51 одсто!“ Био је то политички узрок грађанског рата у БиХ, јер српском народу није преостало ништа друго него да се од политичког насиља брани силом.
Четврт вијека касније Алијин син Бакир, у марту 2017, понавља потез свога оца, који је у марту 1992. већ једном изазвао рат. Игнорише уставно начело конзензусналног одлучивања у Предсједништву БиХ и једнострано обнавља тужбу против Србије, насупрот ставу представника Српске. Давне 1992. то је подијелило земљу на Српску, Херцег-Босну и муслимански остатак, ове, 2017, могло би да доведе до мирног распада на три територијално-етничка дијела. А све то провокацијом лидера народа којем је највише стало од опстанка БиХ. Како то објаснити?
Да ли је Бакир Изетбеговић, како сам каже, то заиста учинио под притиском породица настрадалих да искористи посљедњи рок за обнову тужбе? Или је био одлучујући утицај бошњачке „дубоке државе“ илити невладине инфраструктуре, коју чине СДА, ИВЗ, ВКБИ, Бакије, Мајке Сребренице и сл.? Да ли је био пресудан притисак домаћих и страних адвоката, правних експерата, агената и консултаната радих да се укључе у посао који изискује позамашна буџетска средства? Или је Бакир хтио да ојача већ помало истрошени „политички капитал“ велике колективне националне жртве? Да ли је могла толико да утиче пријетња фетвом вехабијског имама на џуми? Или је Бакир, због ослабљене властите политичке позиције, хтио демонстративно да покаже ко је газда у Босни?
Ипак, најважније питање је да ли је Бакир на своју руку истовремено ударио и на Српску (кршење националне равноправности) и на Србију (обнова тужбе за агресију и геноцид), или је имао спољни благослов? Вашингтон, Брисел, Берлин и сви други, који од Београда стално траже да „чува мир и стабилност у региону“, а од Бањалуке „да се окрене економским проблемима“, симптоматично су прећутали двоструку антисрпску провокацију из Сарајева. Уз хронично лоше међуентитетске и међунционалне односе у БиХ, у међувремену од 25 година није се догодило ништа толико опасно по опстанак БиХ и по мир на Балкану.
Заједничка реакција Додика, Иванића, Николића и Вучића на конференцији за медије и њихов јединствен и одлучан став у одбрани националне ствари био је призор који српски народ одавно прижељкује. Прва двојица са заборавили на политичка неслагања, трећи је занемарио што му је четврти преузео страначку кандидатуру за други предсједнички мандат. Као да су сви дошли на Додикове позиције у односу на Сарајево. Иванићево упозорење Међународном суду правде да Изетбеговић нема легитимитет да представља БиХ и Додиков позив да, не буде ли то уважено, српски представници напусте заједничке органе, брзо је уродило плодом. Из Хага је сутрадан одаслан одговор на адресу Предсједништва БиХ, што је наговјештавало српску побједу и оборило температуру у националним редовима.
У писму се, међутим, можда крије опасна замка. Суд није затражио став Предсједништва као колективног органа, који по уставу одлучује консензусом, него појединачно изјашњавање његових чланова. У првом случају било би све завршено: нема консензуса – тужба није валидна. Појединачно изјашњавање, међутим, даће три различита одговора, јер је хватски члан Чавић већ релативизовао своју подршку српском колеги, тако да ће вјероватно бити суздржан. То већ Суду даје простор за маневрисање. Зато Иванић подсјећа да је и првобитна тужба против Србије из 2007. била прихваћена у Хагу, упркос негативног става српског представника Живка Радишића, на основу тога што је стари Изетбеговић био предсједавајући Предсједништва БиХ. „Ако је тада став предсједавајућег био довољан, онда, по аналогији, мора бити и сада, када се ја налазим на тој функцији“ – инсистира Иванић, који је смирено и вјешто дјеловао у напетој ситуацији.
Међутим, вијећање у Међународном суду правде о не/прихватању Бакирове тужбе може трајати годинама. Још пуно дуже ће се памтити његово непоштовање равноправности Републике Српске у БиХ и одбијање руке помирања од стране Србије. А у међувремену висиће мач над главом Београда. Међународни судови, увјерили смо се са оним за ратне злочине, финансирани су првенствено од САД, па су и под пресудним америчким утицајем, а политичка клима у Вашингтону је вишеструко неповољна по српски народ на Балкану.
„Дубока држава“ је бар привремено поништила најављене приоритете предсједника Трампа (сарадња са Русијом, борба против исламске државе, обустава рушења власти у другим земљама) и принудила га да проводи програм Хилари Клинтон. Макартистичка хистерија уклонила је већ два Трампова најближа сарадника само зато што су се сусретали са руским амбасадором. Пентагон гомила трупе на европским границама Русије. Умјесто борбе против исламског тероризма, САД и даље тетоше муслиманске лидере из зона на Балкану које су захваћене том опасном епидемијом (Косово, дијелови БиХ и Санџак). Санџачки лидер СДА Сулејман Угљанин подстиче Хашима Тачија, а овај хушка Али Ахметија … И све некако против православних народа и у складу са оцјеном, иначе умјереног међународног посредника, Карла Билта да је „за западну цивилизацију (ваљда католике и протестанте!?) опасније православље него исламски фундаментализам“. Најзад, фаворизовање Заева контра Груевском и Иванову у Македонији представља тазе примјер да САД и даље пуном паром руше неподобне режиме на Балкану.
Запад Србе, православне Словене, третира као конститутивно русофилни и реметилачки фактор дубоко унутар свога атара у новој подјели свијета. И пошто су их опколили чланицама ЕУ и НАТО-а, немају потребе да журе и долазе на лице мјеста. Довољно је да безочним иступима својих регионалних амбасадора (Скот, Кормакова и остали) усмјеравају процес, а још лакше да сусједе – Хрватску, непризнато Косово, муслиманску Босну и Црну Гору – хушкају против Србије, подстичу их на тужбе за геноцид у неком од минулих ратова, каквих је у историји Балкана било напретек, и под пријетњом плаћања репарација. Зачудо, није им пало на памет да би Британија и друге европске силе, по истој логици, требале да се извињавају и плаћају одштету својим бившим колонијама. Или да би Турска, насљедница Османске империје, могла да буде оптужена за агресију и геноцид над Србима у трајању од пет вијекова.
Најприје су, растурањем Југославије, административне границе република и јужне покрајине претворили у државне, а како су загранични Срби остали окренути матици, прешло се на другу фазу – исељавање, одрођавање, политичке и војне интеграције. И није да нису постигли велике успјехе.
Ко би, рецимо, прије двадесетак година повјеровао да ће се „српска Спарта“ окренути против Србије или против Русије због које је, невелика и малољудна, објавила рат јапанским самурајима на другом крају свијета? Пронашли су и за то ефикасан лијек – тзв. стокхолмски синдром, илити развијање мазохистичке идентификације са непријатељем који те бомбардује, уништава ти традицију и идентитет, укида ти суверенитет, понижава те непрестаним уцјенама и сл. На билбордима по Бањалуци рекламира се НАТО тако да не асоцира на канцерогени осиромашени уранијум, који је крајем рата просуо по Србима, него на аранжман за безбрижно љетовање.
На стокхолмском синдрому су Сорошове филијале изградиле читаву „другу Србију“. У Хрватској Србе ућуткују прећутним одобравањем повампирења усташтва. На Косову још ништа од заједнице српских општина, али се сат послије завршетка мировне посјете Фредерике Могерини у Приштини појавио Вилијем Вокер, аутор познате измишљотине о српском злочину у Рачку, на митингу подршке Рамушу Харадинају уз антисрпке говоре најекстремнијих Албанаца. Да буде јасније: Могеринијева је комесарка ЕУ, а Вокер је екс амбасадор САД.
Република Српска се показала најотпорнија на Сорошеве НВО експозитуре, на стокхомски синдром, на обојену револуцију, на провоцирање социјалних немира, на корумпирање опозиције, односно отпорност на споља дириговану смјену патриотског режима. И, што је најгоре, у томе ужива подршку Русије. Истина, предсједник Додик никада није рекао да планира сецесију РС од БиХ, Вучић је педесет пута рекао да поштује БиХ у дејтонским границама, али не вриједи. Јер они знају да народ у Српској и Србији не мисли тако него: „Стандард који важи за КиМ мора да важи и за РС“.
И зато им се, по аналогији са Русијом, гдје је Путин на пријетеће примицање НАТО-а кроз дестабилизацију, организовани преврат и подстицање грађанског рата у Украјини одговорио подршком угроженим територијама са руском већином (Крим, Доњецк, Луганск), стално привиђа неки овдашњи јак лидер који ће повезати Србију и заграничне територије са српском већином у БиХ, на сјеверу Косова, на брдовитом дијелу Црне Горе. Колико год то данас није реално, још мање је реално да Црногорци забораве своје српске коријене, да сви Срби напусте Косово, или да Срби у РС прихвате јединствену БиХ. Да се овим посљедњим то евентуално не би десило, потребно је да памте 1992. и понашање муслиманских и хрватских комшија, али, не мање, и понашање тзв. међународне заједнице.
Зато Бакиру Изетбеговићу, Бриселу и Вашингтону можда треба чак бити захвалан на овогодишњем подсјећању. Али, 1. март би сасвим сигурно требало редовно званично обиљежавати и у Републици Српској. Наравно, не као дан осамостаљења БиХ, него као дан српског националног отрежњења о „љепоти“ традиционалног босанског комшилука у јединственој држави.
