Зато, што је пре седамдесет година током српске антифашистичке борбе у бунтовној Крајини певао “Док си био воз ишао си скроз, а откад си влак ићи ћеш у зрак” велики писац Бранко Ћопић, у приватној feldvebelovoj држави оптужен је и прогањан до своје трагичне смрти.
Искрени обожавалац руске културе и традиције која почива на Православљу као нераскидивој основи српско-руског братства, осећао је свим својим бићем неопходност отпора ЕУропеизацији Срба, коју је feldvebel (са британским саветницима!) почео својим наводно историским НЕ!
Као што је возу траса одређена шинама које га у свет носе, фактору стабилности у региону је посета Кремљу већ договорена у протоколу међудржавном, који се ипак поштовати мора!
Свако злонамерно кварење договореног има за последицу судбину “воза који постаје влак” на српској територији, макар и да је чика Бајден строго припретио да се ићи не сме, по цену довођења новог калифа у “Кирбиленду” на брдовитом Балкану (без консултације самих Срба?)!
Јасан, прецизан и конструктиван став за светску јавност, у говору Владимира Владимировича за говорницом седишта УН где је описана и трагична судбина државе Југославије, намеће тешке дилеме фактору стабилности у региону (додуше само Западног Балкана ) који је већ примио домаће задатке и од чика Бајдена и од Mutti Ангеле, о свом “независном” владању у Кремљу царскоме, где су толики моћни у историји ипак улазили на врховима прстију својих!
Скидање вела “демократизације” света, која је трајала пуних четврт века и унесрећила стотине милиона зарад профита групе олигарха финансијских, урађено је хируршки прецизно, брзо и коначно, уз поруку свету да постоји и други пут, пут уважавања посебности народа сваког, који ипак мора да се договара са осталима да се живи у миру и слози.
За договор постоји ОУН, која је створена после победе над фашизмом као злом архетипским, које је своје лице показало многим народима. Творцима ОУН је намера била јасна, да се зло не понови. Међутим, период “демократизације” света родио је неофашизам као његово пратеће “недоношче”, које се отело васпитачима и сада уз исламску државу-калифат прети да свет у амбис гурне.
Владимир Владимирович, настављач руске политике активне борбе против фашизма, имао је храброст и државничку мудрост, да јасно, гласно и одлучно каже истину “демократама света” – “цар је го, обуцимо га заједно или ће се смртзнути”.
Дилема која и не постоји, питање је сад на коју страну окренути лађу будућности, кад је позив за будућност јасно изречен а није у питању храброст већ мудрост државничка. Умни Никола Пашић решио је сличну дилему пре једног века у Нишу, као тадашњој српској престоници (ратној) и растумачио је управо Џону Риду, дописнику америчких новина, коме је тим објашњењем све постало јасно. Неумитни судија, време, потврдило је државничку мудрост Николе Пашића, опростивши му све његове непопуларне потезе и грешке, јер је циљ народни препознао и упркос бројних “пријатељских” савета савезника, успео провести одлуку српске владе у целости!
Фактор стабилности у региону не чита о дилемама мудрих српских државника, њега саветује Блеров британски “диливери” или му “шапну” тете са сорош-казана шта им се указа у њиховом а не народном, недосањаном сну о ЕУропеизацији дивљих балканаца, званих Срби!
“Визија” из кристалне кугле сорош-тета није попутбина у државничком пртљагу председника владе полуокупиране Србије, који мора да пресече свој Гордијев чвор и да јасно види будућност своје земље и народа, у сада већ изнетом предлогу о страни на којој се мора и треба наћи без дилеме а нарочито без камења спотицања, које баш усрдно и радо стављају у пртљаг “диливери” саветници.
Hic Rodos, hic salta мораће рећи фактор стабилности у региону сам себи пред огледалом, јер га чека неумитни судија који немилосрдно суди, време, а суд поколења увек следи његове пресуде, као доказано једино ваљане!
Државничка одговорност зато и јесте двострука, најпре руковођена заједничким па тек потом и личним, што захтева само неколико “ситница” – умеће сагледавања, умеће анализирања, умеће предвиђања, а све скупа названо једним именом – мудрост државничка. Она се стиче а не купује и нарочито не посуђује, јер је по српској народној изреци “Скупља Дара, него тара”. (Тара – један од назива за ткачки стан у српским земљама.)
Од како су Срби пре више од два века прегли да збаце јарам окупаторски и своју државу по мери својој изграде, путују делегације државне у Русију, као земљу спаса и наде једине за Србе!
Од умног проте Матеје па редом, у тешким и злим временима, окружени непријатељима и притиснути немаштином, гладним годинама и претећим ратовима, тражили су помоћ у брат ској, православној, словенској царевини а не на Западу, протестантски хладном и католички српских душа вазда гладном.
Враћали су се увек са конкретним а не обећаним, најчешће дарованим материјалним добрима и саветом да издрже, да нису сами остављени и судбини немилој препуштени. Почесто су српски челници и поклекли пред саветима “добронамерних” ЕУ ропских саветника, те Русији леђа окретали и штету злонамерну чинили, да би се Западу тако умилили.
Русија би њих као појединце омрзнула али народ српски није никада због тога презрела, а и како би свога брата презрела, ако је појединац који га представља грешан није народ грешан.
Српско-руско пријатељство и узајамна љубав, уткани су у народно биће оба народа и не могу се тек тако избрисати “добронамерним” саветима чика Бајдена и Мutti Ангеле који су својски прегли да НАТО тројанског коња, баш сада у српском дворишту насилу вежу.
Ако чика Бајден баш и не зна, барем Мutti веома добро зна, шта бива када се Срби опсете да туђи коњ у њиховом дворишту рже, удара копитама и народ плаши!
У време када је ишао у школу фактор стабилности у региону учио је из књига које није ревидирала нека “сорош тета”, те је ипак имао предмет национална, а не антисрпска историја. Читао је и Српске јуначке народне песме, а не “Блицове” Јуначке народне песме (можда и свих народа и народности из периода њима тако драгог feldvebela, само да не буду српске.).
Ако је лака срца и отишао у Вашингтон, попутбина коју је тамо у пртљаг укрцао знатно је отежала после јасне поруке Владимира Владимировича, упућене народима и њиховим вођама о потреби организованог супростављања нараслом злу, које свету прети.
Када се нађу у великој дилеми Срби кажу “Буди попе владика” али фактор стабилности у региону баш и не мари много за СПЦ, она и тако само смета и “сорош -тетама” и “диливери” саветницима а није ни in како то каже “фејсбук генерација”, која се и не брине о неким питањима опстанка и народа и државе.
Зато фактор стабилности у региону мора добро да извага своју дилему, да се помучи у доношењу одлуке која ће се ипак само њему и приписати.
У сличној ситуацији, умни Никола Пашић позвао је прваке опозиционе да заједно донесу одлуку, како би о судбини заједничког народа и заједнички одлучили, показавши тим мудрим гестом и снагу власти и одговорност државничку, пред потомцима!
Није звао ни питао бројне “добронамерне саветнике” савезника, јер је знао да они само свој интерес најпре проводе и виде, а Срби за то имају и народну пословицу о “млаћењу глогиња”, која се ипак искуствено у народу стекла а није ни увожена ни саветована са стране.
Кратко је време а много је дилеме, за доношење једино могућег исправног става и одлуке о судбини народа и државе, пред пут у Трећи Рим, пут којим су многи у историју закорачили, али се понеко са њега и вратио посрамљен од своје историјске одлуке.
Фактор стабилности у региону није апотекар али му ни апотекарска вага неће помоћи ако погрешну одлуку донесе, јер избор је сада јасан и видљив чак и обичном човеку, а не неком ко је бреме народно тако радо на плећа своја заогрнуо, као доламу којом се поноси.
Брига за народ и старање о судбини народа није долама али отежа, што се дуже на плећима носи, те је зато и државничка одлука тим тежа, а само је Цезар (за неупућене) такву дилему наводно препустио коцки!
Додуше, Цезар није био коцкар већ искусан војсковођа и државник, који је своју државу повећавао а не скраћивао, а представу са коцкањем режирао је за лаковерне, добро обавештен и одлучан да наум свој и проведе.
Пут у Трећи Рим не мора да буде прелаз Рубикона, већ јасан став онога који брине о “ползи рода свога”, како је говорио прота Матеја Ненадовић, свештеник, државник и ратник.
Пред његов пут у Русију, главари народни се договорише, међусобно саветоваше и заједно закључише о попутбини државног пакета, који прота са видљивом бригом и понесе.
Додуше, пут је тада подуго трајао и неколико је граница и држава ваљало прећи, пре но што се у Русију и стигне, те је прота још једном о свему и могао добро промислити, а фактор стабилно сти у региону стићи ће часком, авионом, те успут и неће моћи на миру и натенане да промисли и извага, стога на пут ваља поћи са јасним ставом и предлозима, а не никако са пртљагом чика Бајдена и Мutti Ангеле, која ипак код својих посета Кремљу увек говори коректним и граматички исправним руским језиком, поштујући и народ и домаћина коме је на ноге дошла.
Фактор стабилности у региону може толико и сам да учини, јер и он говори руски као Србима близак словенски језик, који разни саветници упорно већ вековима бране Србима!
