АУТОРСКИ ТЕКСТОВИ

Трепча: нова офанзива Шиптара на српску имовину уз подршку српских власти (2)

Написао

August 31, 2017

358

ЗАКОН О ТРЕПЧИ – СУШТИНА И РЕАКЦИЈЕ

Од формирања Комисије за Нацрт Закона о Трепчи до њеног предлога тзв. косовској „Влади“ прошло је више од шест месеци, а да ни смушени српски представници у косовским институцијама, које су бирали Вучић и Вулин, нити званични Београд нису предузели ни једну конкретну акцију да се Приштина омете у свом очигледном науму присвајања Трепче, осим повремених бусања у прса млађаног Марка Ђурића, како „Србија неће дозволити…“ ово или оно. Али, код тог момка одавно је шиптарска страна препознала вишак енергије, а мањак политичке памети и предузимљивости, па га тако и третирају. Не узимају га за озбиљно. С правом. Повременим забранама за улазак на КиМ замајавали су га тривијалним стварима, а они у миру завршавали започети Нацрт.

Углавном, тзв. „Косовска влада“ Нацрт Закона о Трепчи ставила је на дневни ред 05.10.2016, и усвојила га уз гласове „против“ српских чланова, а само три дана касније он се, као предлог Закона, нашао пред косовским „Парламентом“.

Суштину предлога пред „посланицима“ објаснио је председник Комисије за израду нацрта, Бернард Ставиљеци који је рекао:

„Одредбе овог нацрта закона одређују трансформацију неколико пословних јединица друштвеног предузећа Трепча у акционарско друштво, с тиме да ће Влада Kосова бити власник 80 посто тих акција, а радници и власници располагаће са 20 посто акција“(11)

Дакле, јасно. Трепча се, иако то у пракси није, третира као јединствено правно лице, са неколико пословних јединица (у шиптарском поимању то су три јединице: Рудници са флотацијом Трепча-Стари трг, Рудници са флотацијом Кишница и Ново Брдо, и Рудници са флотацијом Копаоник и Лепосавић) које се трансформише у акционарско друштво, са власништвом „Владе Косова“ од 80 %, што јој даје могућност не само управљања, већ и продаје заинтересованим партнерима. Преосталих 20 % су радничке акције, опет већински албанске, којима ће се у некој наредној фази трговати на берзи, што је могућност за усмеравање будуће „приватизације“. Дакле, Срба мало, Србије нигде!

Закон такође дефинише и питања минералних ресурса, преноса имовинских права и људских ресурса, статута, регистрације, управљања акционарским друштвом и друга практична питања, као и у року од шест месеци од његовог усвајања израду студије о извидљивости и развојне стратегије Трепче, коју такође треба да усвоји „Скупштина“.

Треба истаћи да је током маја 2017., Косовска агенција за приватизацију (КАП), предала одлазећем премијеру Иси Мустафи „Студију изводљивости стратешке оријентације за развој Трепче“(12), чиме је показала да процес иде својим током и то у предвиђеним роковима, без обзира на Вучићево маркентиншко поништавање Закона о Трепчи. Нема сумње да ће за нову „Владу Косова“, ко год да је формира, наставак овог процеса бити приоритетан задатак.

Српска заједница на Косову била је једнодушна у осуди овог чина тзв „Косовске владе“, а српски представници у косовским институцијама привремено су суспендовали своје учешће у њиховом раду. Пре него су представници Српске листе напустили заседање тзв „Парламента Косова“, њихов председник, Славко Симић, указао је на неправилности приликом израде Нацрта закона о Трепчи, посебно на неконсултовање менаџмента и синдиката Трепче-Север и у име 3.000 радника Трепче пренео захтев и поруку да се предложени Нацрт закона повуче и искључи из процеса разматрања и гласања.(13) Наравно, био је то говор глувима.

Запошљени рудари у погонима Трепче-Север и чланови њихових породица организовали су протестна окупљања са којих су отишли апели како властима у Приштини и Београду тако и међународној заједници да се овај закон суспендује и да се о Трепчи изнова разговара, а у Звечану је, по хитном поступку, одржана ванредна седница скупштина четири општине са севера Kосова. „У једногласно усвојеним закључцима изражава се оштро противљење предлогу нацрта закона о Трепчи и захева његово моментално повлачење из процедуре, уз напомену да ће се свако доношење одлуке по питању правног статуса Трепче, без договора са запосленима и српском заједницом, сматрати ништавним и неспроводивим на територији четири општине на северу Kосова“.(14)

Након усвајања Закона, Српска листа поднела је 13. октобра 2016., Захтев за оцену уставности Закона о Трепчи, указавши да је закон усвојен на неуставан начин, без учешћа Срба, као и да су занемарени интереси српске заједнице.

Одговор тзв. „Уставног суда Косова“ стигао је у експресном року, већ 31. октобра 2016., а у закључку суда каже се:

“Суд утврђује да подносиоци захтева нису поткрепили своју тврдњу на уставним основама и нису пружили доказе који указују како је и зашто оспореним Законом о Трепчи повређен Устав, како због садржаја, тако и због процедуре … Сви правни и управни акти који би могли бити у супротности са одредбама Закона о Трепчи требало би да се стопирају и не спроведу” (15)

Нема сумње, ефикасност косовског „Уставног суда“ много је већа од оних који би требало да санкционишу свакодневна насиља над Србима у покрајини. А и српски представници нису дуго издржали ван институција. Након шест месеци, средином марта 2017., вратили су се подвијена репа. Њихов повратак иницирао је Београд. Коментаришући овај чин Александар Вучић је, у њихово име, појаснио: „Српски посланици су морали да се врате у парламент у Приштини, јер су после шест месеци хтели да им узму дозволу па да бирају неке друге српске посланике, њима послушне”(16).

Ах, тај весели Вучић. Рекао би неко да Шиптарима ови његови нису послушни. Или им је, можда, он послушан. Како год, ни два месеца након повратка, “посланици” Српске заборавили су Трепчу, хватали се за гуше у “косовском парлементу” око тога ко кога представља, али су сви заједно гласали за Тачијев и Харединајев предлог за обарање Мустафине владе. Прави бисери Вучићеве политике, нема шта.

МЕЂУНАРОДНЕ РЕАКЦИЈЕ НА ЗАКОН О ТРЕПЧИ

Кренућемо реакцијом Брисела под чијим се туторством одвијају тобожњи разговори Београда и Приштине о нормализацији односа. Портпарол Европске комисије, Маја Коцијанчић, нагласила је како је ЕК „примила к знању“ и усвајање Закона о Трепчи, и акт о поништавању тог Закона од стране српске Владе, и упутила уобичајене фразе о потреби дијалога о „овако важном питању за Косово“. Међутим, она је и прецизирала „да је неопходно да и Београд и Приштина пристану да се питање “Трепче” стави на дневни ред дијалога, како би о томе могло да се разговора за преговарачким столом у Бриселу, уз посредовање ЕУ”.(17)

Оваква изјава може се узети као хладан туш за српску страну, јер је евидентно да Шиптари никада нису желели да разговарају о Трепчи. Али, ово отвара и много сложенија питања. Чему онда посредство ЕУ? Нама су наши преговарачи (и Дачић и Вучић) непрестано говорили да теме за разговор намеће Брисел. Ако је ово што госпођа Коцијанчић тачно то значи да је Србија могла да избегне све теме које јој нису одговарале. Зашто је онда српска држава повучена с Космета? Зашто су направљени физички прелази? Зашто смо, онда, дали Телеком, ако свака страна може одбити да разговара о ономе што јој се не свиђа? А ако то могу Шиптари, а ми не можемо, зашто уопште учествујемо у тој фарси двоструких аршина? Ово су веома важна питања на које српске власти морају дати хитне одговоре.

У сваком случају, став Маје Коцијанчић јасна је порука да Запад прећутно подржава политику Приштине.

Веома конкретан потез по питању Трепче учинили ја посланичка група „Доста је било“, чији је лидер Саша Радуловић 5. новембра 2016. посетио тадашњег шефа делегације ЕУ у Србији, Мајкла Давенпорта, и лично му предао писмо којим се од европских званичника тражи заштита имовине у руднику „Трепча”. У писму се упозорава да је одлуком приштинске скупштине о конфискацији имовине рудника прекршен један од основних цивилизацијских принципа, неприкосновеност имовине, и да је почињен опасан преседан за ЕУ.(18) Ни од овог писма, иначе послатог свим посланичким групама у Европском парламенту није било практичне користи.

Средином новембра 2016. на редовној седници Савета безбедности УН посвећеној Косову, министар спољних послова Србије Ивица Дачић затражио је од држава чланица СБ УН да искористе свој ауторитет како би утицале да се приштински Закон о Трепчи стави ван снаге.(19) У свом обраћању он је исцрпно образложио ставове српске стране и указао на могуће озбиљне последице по српску заједницу у случају примене овог закона.

Дипломатски опрезно, али недвосмислено, доношење Закона о Трепчи осудио је и шеф УНМИК-а Захир Танин. Говорећи о Закону о Трепчи Танин је навео да су чланови парламента имали мање од 48 сати да прочитају нацрт закона, а да простора за анализу текста није ни било, што је изазвало снажан протест српске заједнице и званичног Београда тако да су представници косовских Срба обуставили учешће у косовским институцијама власти. Танин је и проценио да “усвајање Закона о Трепчи представља препреку у дијалогу између Београда и Приштине”(20)

Насупрот њима, Амбасадорка Косова у Вашингтону Вљора Читаку, која заступа Косово на седницама СБ нагласила је да Београд нема никаква права на власништво над комплексом Трепча, већ да су његови власници грађани и власти Косова. „Тврдње српских власти само показују њихове колонијалне тенденције према Косову”(21), нагласила је ВљораЧитаку.

Наравно, због отворене подршке западних сила (САД, Британије, Немачке и Француске) косовској сецесији, али и незаинтересованости Србије да се, по кључним питањима, позива на Резолуцију 1244, редовне седнице СБ о Косову давно су постале да буду место конкретних закључака.

Углавном, може се узети да млаке реакције запада на узурпаторско понашање Приштине охрабрају њихове даље потезе у том смеру, не само према Трепчи. Разлоге за то можда треба тражити у економским, односно корпоративним, интересима великих играча који управљају светском металургијом.

ЕКОНОМСКИ АСПЕКТ ПРОБЛЕМА ТРЕПЧЕ

Можда је основни проблем српских власти што на сва питања превасходно гледају као на политичка, а она која и препознају као економска решавају тек када се дефинишу њихове коруптивне тарифе. Ни једно, ни друго није био добар приступ за Трепчу. Проблему Трепче могло се, и морало, приступити на иновативан начин, сходно власничкој структури коју је УНМИК признавао све до 2009. године када му је Косовска агенција за Приватизацију, практично преотела Трепчу. Но није се имало воље, или памети. Свеједно.

Флора Саундерс је још 30. јула 1998. објавила текст под насловом „Косово – Рат око рудника“ и указала на чињеницу да стручне металуршке и сличне публикације обавештавају уске кругове из света финансија и бизниса о тамошњим великим природним богатствима. Закључила је да ће „Трепчу“ контролисати онај ко оружано победи на Косову, а НАТО доминација на терену би „ставила америчке корпорације у најбољи положај“.(22) Само годину дана пре бомбардовања.

Да мало погледамо цифре које ће нам ово потврдити у случају Трепче. Према проценама Светске банке, вредност минералних резерви на Kосову је 13,5 милијарди евра, а удео рудника олова и цинка, Трепча, у њима је три милијарде евра. Преостали капацитет експлотационо исплативе руде је наводно око 29 милиона тона, са процентима метала који омогућавају добијање 999.000 тона олова, 670.000 тона цинка, 2.200 тона злата и преко 3.000 тона сребра.(23) Будући да постоји сва неопходна инфраструктура за прераду ово су итекако значајне количине, али мора се рећи да су подаци Светске банке прављени само на основу истражених и верификованих налазишта, а да су стварне цифре рудних резерви на Космету много веће. Зато су уследила опсежна геолошка истраживања нових резерви рудног блага.

Америчка глобална корпорација за истраживање рудног богатства, „Аврупа минералс“, почетком фебруара 2010. почела је истраживања на четири налазишта сребра, олова и цинка око Косовске Митровице, пошто је то „европски најпродуктивнији регион за олово и цинк“. Неколико месеци касније, новембра 2010, пословницу у Приштини отвара и „Лидијан интернешнел“ (некадашњи „Рио Тинто“), као и многе друге компаније из ове области. Нема дилеме да је, у овом тренутку, рударски басен „Трепче“ „изрешетан“ истраживачким тачкама моћних корпорација.(24)

Уосталом, значај Трепче за моћне западне корпорације најбоље је потврдио новинар Нил Кларк који је у британском „Њу стејтсмену“, пишући о Косову, 2007. објавио: „само неколико месеци после инсталирања НАТО на Космету, Међународна кризна група (МКГ), коју финансира Сорош, објавила је документ под насловом Трепча: излаз из лавиринта“. Кларк је мишљења да је Сорош улагао у МКГ да би „преузео контролу над рудником Трепча”, где су „огромне резерве злата, олова и других минерала“.(25)

Кад смо код Сороша, током јула 2011. године амерички „Волстрит џорнал“ објавио је вест да је изасланик светског финансијског магната Џорџа Сороша током 2010. био пет пута на Космету. И то у друштву албанског милијардера Сахита Мује, извршног директора корпорације „Албански минерали“, да процењују рудно благо Космета.(26)

Све напред изнето указује да је не само могуће, већ готово извесно, да иза Закона о Трепчи не стоји само шиптарска парадржава, већ и корпоративни центри моћи који су привели крају истраживања рудних резерви, које интензивно траје од 2010, и сада крећу у наредну фазу. Из концепта самог Закона видљиво је да је он само међуфаза ка продаји Трепче страном партнеру. То је уједно и објашњење млаке реакције тзв. међународне заједнице на шиптарско узурпирање Трепче. Мисле да ће је од њих лакше и јефтиније купити.

З А К Љ У Ч А К

Верујем да сам, осветљавајући проблем Трепче са разних аспеката (историјског, политичког, социјалног, економско-привредног, власничког итд), успео да покажем сву његову комплексност, али и некомпетентност српских власти према овом проблему. Једноставно, држава која на косметској територији има „Шар“, „Фероникл“, „Трепчу“, „Термоелектране“, највеће резерве лигнита у Европи итд., а укине ресорно Министарство за Косово и Метохију, да би све то поверила Канцеларији коју води некакав татин „фићфирић“ једноставно није нормална. То није урадио Борис Тадић, већ тројац Николић-Дачић-Вучић. И то треба да се зна.

Они који су у Бриселске преговоре кренули без сталних правних, економских и осталих стручних тимова, преговарајући у четри ока од 22 сата до иза поноћи, па иза тога то претакали у некакве закључке и протоколе којима смо губили део по део државности, ингеренција, територија и свега осталог, не могу бити упамћени другачије него као издајници. И Трепча је дошла на ред.

Али, нећемо се овде бавити њима. Уосталом, сами смо их бирали и бирамо! Кључно је питање може ли Србија у овом тренутку стати на пут отуђивању Трепче? Путем којим је кренула, ТЕШКО. Тим пре што Шиптари избегавају екцесе и још увек неће примењивати силу ради примене овог Закона. Они ће сада, када имају Закон, сачекати неко време. Дефанзиву у коју су саме себе гурнуле српске власти неће моћи превазаћи доношењем одлука које немају никакву правну ваљаност за оне земље које су Косово признале као државу, а то су управо наши „европски пријатељи“. Биће велика срећа ако тако пасивна Србија успе да под српском управом очува оно што данас називамо Трепча-Север и радна места бар половине радника.

Али, када би се кренуло другим путем, када би се нашим „европским пријатељима“ ставило до знања да ћемо прекинути не само бриселске преговоре, него и процес придруживања, ако Приштина не повуче све једностране акте које је донела, па и Закон о Трепчи, сигуран сам да би била друга песма. Чак би и моћне корпорације мало застале. А за контакт са њима сада имамо премијерку од њиховог пословнога рода и српске масоне. Пуна их је влада.

Такође, Закон о Трепчи могао би се напасти и у тачки њеног незаконитог отимања од УНМИКА од стране Косовске агенције за приватизацију (КАП) 2009. године, драстичним кршењем Резолуције 1244.

Само, када би реч Резолуција Вучић смео или хтео да помене.

Али, пошто не сме, или неће, остаје нам да се надамо у Путинов Lex specialis, када се буде прихватио решавања Балканског питања. А то се ближи, чини ми се…

_______________________________

Одреднице:

Трепча: нова офанзива Шиптара на српску имовину уз подршку српских власти (2)

ЗАКОН О ТРЕПЧИ – СУШТИНА И РЕАКЦИЈЕ

МЕЂУНАРОДНЕ РЕАКЦИЈЕ НА ЗАКОН О ТРЕПЧИ

ЕКОНОМСКИ АСПЕКТ ПРОБЛЕМА ТРЕПЧЕ

З А К Љ У Ч А К

ПРЕНОСИМО

ХРВАТСКА (УСТАШКА) ЕМИГРАЦИЈА 1946-1990! Вукашин Максић

Жртве из Јасеновца су постале светитељи, они су победници! Дарко Николић

Партизани стрељају 60.000 људи у Београду; Следи кланица на Сремском фронту. Игор Ивановић

Тито брутално ликвидира политичке противнике; Постаје каријерни убица, мета Срби! Игор Ивановић

Директна сарадња немаца и партизана; Черчил наредјује бомбардовање Српских градова! Игор Ивановић