Турска између Сциле и Харибде

162

Недавно је парламент Турске продужио за још годину дана мандат за учешће своје војске у прекограничним акцијама у Сирији. Због чега се Турска игра ватром у тако експлозивном региону, кад се пожар потпирен у суседној земљи лако може пренети и на њену територију? Наравно, Анкара се не плаши напада армије Сирије. Ни у мирно време Сирија никада није имала намеру да напада Турску, па је то данас још невероватније. Главни разлог који је натерао Ердогана на опасне потезе, јесте то што је сам себе довео у тупик.

Изјаловила се нада због које је утрошено много труда: свргавање Башара Асада и довођење на власт у суседној Сирији квазидемократског режима који би био под контролом Анкаре. Штавише, криза у Сирији је довела до потпуно неочекиваних последица за Анкару – она је почела претити самој Турској.

Сиријска национална коалиција којом се управљало из Анкаре, сад је пред распадом. Од ње се одвајају крупне групације, при том отцепљени настављају борбу за џихад. Секуларна опозиција је практично лишена могућности да озбиљно утиче на збивања у земљи, али су зато снаге радикалних исламиста повезаних са “Ал-Каидом” значајно ојачале. У сувом остатку Ердоган је добио тужан резултат: међународни терористички исламисти који нису ништа пријатељскије расположени према Анкари него према Дамаску, постали су главна снага међу сиријским побуњеницима.

О томе како се може даље одвијати ситуација, показује нам понашање групације “Исламска држава Ирака и Леванта” која је на свом сајту поставила саопштења са претњама терористичким нападима у Истамбулу и Анкари уколико влада Турске не отвори контролне пунктове «Азаз», «Баб-ал-Хава» и «Рејханли» на Турско-Сиријској граници. Те контролне пунктове Анкара је затворила одмах после 19. септембра када су побуњеници преузели контролу над пограничним сиријским градом Азазом протеравши одатле јединице Слободне Сиријске Армије. “Азаз” је један од највећих пунктова за пребацивање материјалне и техничке помоћи метежницима. Сада Турци јачају границу са Сиријом и пооштравају безбедносне мере у Истамбулу, Анкари и другим великим градовима у Турској. У провинцијама Килис, Газиантеп и Хатај уведене су допунске оклопне јединице. У погранични појас пристигло је још трупа и муниције.

На побољшање финансијске ситуације “џихад ратника” који су се окупили у Сирији указује између осталог и то што су из југо-источних провинција Турске, на позив “Ал-Каиде” и “Ан-Нусре”, у Сирију почеле да прелазе групације младих људи које су спремне да ратују за новац. Ни брига турских власти по питању хемијског оружја није неоснована. Није тајна да терористи поседују хемијске бојне отрове и они прелазе и изван граница Сирије.

Гомилају се и проблеми са непрекидним протоком избеглица из Сирије у Турску. Одавно је заборављена лозинка “нема проблема са суседима”. Процес пријема Турске у ЕУ је замрзнут. Односи Анкаре са САД и Израелом такође постају проблематични. Стопа раста економије Турске је у паду и то се одражава и на становништво. Владајућа Партија правде и развоја одавно не ужива некадашњу популарност. Љетњи протести када су на улице више крупних градова изашли милиони људи, могу се лако наставити.

И тежње турских Курда за аутономијом, као и истовремена активизација сиријских Курда на страни Дамаска, такође слаби владајући режим у Турској.

Данас Р. Ердоган не може да не схвата, да се пожар који се уз његову помоћ распирио у суседној Сирији, приближава његовој кући. Сам се нашао између две ватре. Са једне стране ту је страх од опстанка на власти Асадовог режима, за који је Ердоган постао непомирљиви непријатељ. Башар Асад је у недавном интервјуу за турску телевизијуHalk изјавио да је Ердоган главни кривац за рат који се води у Сирији, његове руке су до лаката у крви и он ће због тога сносити одговорност. Са друге стране, за режим у Турској, ништа мање опасан није ни долазак исламиста на власт у Дамаску. За њих је Ердоган исти такав “неверник” као и Асад, тако да се на њихов рат против Турске не би дуго чекало.

Да поменемо још један важан моменат: у седишту НАТО пакта “нису примећене” намере једне државе, чланице организације, да води рат на туђој територији. Међутим, све чланице НАТО пакта повезане су уговором о међусобној одбрани, па би то значило да би могућа објава рата Сирије Турској, представљало и објаву рата НАТО пакту. Да ли на то рачуна премијер Турске? Сасвим могуће, поготово ако знамо да су у Јордану остале америчке војне јединице (по неким подацима ради се о пет хиљада маринаца), батерије “Патриот” и бомбардери Ф-16. Ни амерички носачи авиона из Црвеног и Арапског мора нису повучени, а у борбеној готовости су и ваздухопловне снаге САД у Персијском заливу.

Не треба сметнути са ума да Вашингтон још није одустао од идеје о “кажњавању” Дамаска уз помоћ војне силе. Недавно је Саманта Пауер, представник САД у УН, одговарајући на питања америчког новинара о “одговорности” Башара Асада по питању примене хемијског оружја, одговорила у том стилу да одузимање “злочиначком режиму” његовог оружја терора – представља само почетак.

Тешкоће са Сиријом које данас осећа Вашингтон, у ствари су по свом карактеру веома блиске тешкоћама Анкаре. Пропала је нада у “демократизацију” Сирије. Пошто нису у стању да се помире са опстанком Асада на власти, САД и Турска су се нашле у ситуацији у којој је неопходно да се умешају у рат, како би се он обрнуо у њима потребном усмерењу. А то значи бреме опасности од ширења џихада по целом региону, укључујући и савезнике САД – Израел, Јордан и краљевине у Персијском заливу.

Што даље то више, они који су посејали ветар, морају да устану да спрече олују. Они би могли покушати да то учине када би се заузели за мир у Сирији на конференцији “Женева-2”. Међутим, сиријски противници Асада су разједињени и не могу ступити у преговоре као јединствена снага, а и не намеравају да на њима озбиљно учествују. Да ли из тога проистиче да “сејање ветра” преостаје једина опција решавања “сиријског питања” – оружано мешање ради помоћи побуњеницима читавог НАТО блока заједно са Турском? Јер би једино такво војно мешање заиста могло да ток рата у Сирији преокрене у смеру потребном за Турску и САД.

Политичари који верују да одлука Скупштине Турске да дозволи армији Турске да спроводи војне операције на територији Сирије, представља само чин информативног ратовања, потпуно потцењују драматичност настале ситуације. Пристигле информације о првим гранатирањима од стране турских трупа на територији Сирије, говоре нам о томе да је Турска, однеговавши џихадисте, сада приморана да прихвати њихов позив. Током рата у Сирији дошло се до још једног неочекиваног обрта…