ТУРСКА У БИХ И ЈАВНА ПОДРШКА ТЕРОРИСТИЧКИМ ОРГАНИЗАЦИЈАМА (1)

580

Процеси на Балкану (некада) и Средоземљу (данас) прилично су потцијењени феномен. На њих се може гледати као на неизбјежну посљедицу краја Хладног рата и биполарног свијета.

Земље Средоземља (балканске па и исламске) из којих је покренут процес дестабилизације цјелог арапског свијета, углавном, своје режиме и владаре су добили на крилима политичке моћи Совјетског Савеза. Полу-социјалистички покрети-режими – БАС партије (од Садама Хусеина, Хафеза Ел Асада, Бен Алија, Насера, Мубарака итд.) увели су тај свијет у Покрет несврстаних. Иако недемократски, представљали су најдаљу тачку социјалних и интернационалних идеологија до којих може допријети заостали арапски свијет. Истовремено њихов развој (инфраструктуре, економије и политичких односа) био је линеаран и предвидив. Са становишта колективне безбједности био је важан и користан. Нова фаза – пуна фраза о индивидуалним слободама и правима мањинског мишљења биће оптерећена одсуством бриге за безбједност свијета, биће вјерски радикална и ретроградна, агресивна и као логичну посљедицу са говорнице Уједињених нација довешће нам, у скорој будућности, најзначајније идеолошке представнике новог доба, а то су наравно: Абу Бекр ал Багдади, Аиман Завахири, Јусуф Кардави и слични.

У крилу западних обавјештајних и безбједносних служби формулисан је став да ће бити лакше контролисати исламски радикализам и тероризам када он постане опште мјесто у свијести и политичким системима арапског свијета и Балкана и када на ту исламистичко терористичку сцену, поред Саудијске Арабије и Ирана, ступи Ердоганова неоосманска Турска.

Истина, о овим процесима се може говорити и као о посебној фази у развоју окошталих друштвених и политичких система, недемократије, вишедеценијских тоталитарних режима – о све већим унутрашњим и вањским тешкоћама, политичким и привредним аспектима односа власти и друштва као и из угла вјерских идентитета незадовољних својим положајем. Социолози о овоме могу расправљати са позиције друштвених група које партиципирају у свим постојећим друштвеним конфликтима и производе нове конфликте на нивоу државе, региона и континента. Јесу ли те групе аутохтоне и да ли је њихов цивилизацијски образац или идеологија ван простора и времена на коме дјелују – може бити такође занимљиво за истраживаче разних глобалних феномена. Мада је Египат најзначајнија држава у овим процесима она није једина.

Читав регион Средоземља је већ неколико година у хаосу, политичким конфронтацијама и ратовима, у једном потпуно неизвјесном процесу транзиције, са несагледивим посљедицама и апсолутно немогућом процијеном коначног исхода. Обзиром на те чињенице – за Југоисточну Европу или Западни Балкан, родно мјесто свакој озбиљнијој анализи овог феномена је безбједност.

Колико ови догађаји са снажним и организованим групама, које репрезентују радикални исламизам и пропагирају насиље те присутне идеологије на којима почива озбиљност терористичке пријетње у свијету могу на нашим подручјима (бивше СФРЈ) изазивати страх и несигурност – колико су у функцији рушења система безбједности грађана и правног поретка у некој од држава – колико промовишу насиље и колико учествују у њему…. какве то посљедице производи по грађане а какве по државне институције и како се нормативно, институционално и оперативно борити против тога – права су питања. Тачније: каква ће њихова улога бити у овим креираним дестабилизацијама и обојеним револуцијама у Македонији, Црној Гори и Босни и Херцеговини и шта у овом тренутку може и хоће урадити Рецеп Тајип Ердоган као највећи проблем европске безбједности, који је гурнуо Турску, турски народ и муслимане Балкана у загрљај екстремиста, покренуо их у лажни џихад и главни је спонзор Исламске државе и других терористичких група и организација у Сирији и Ираку. Управо Ердоган, више од деценије, заједно са  владом у Анкари, плански је рушио мир и стабилност Блиског истока и Европе, изазивајући сукобе са свим сусједним земљама: Сиријом, Ираком, Арменијом, Грчком, Бугарском, Русијом и Ираном.

Без озбиљне борбе против турског режима и његовог исламистичког екстремизма, немогућа је борба против злокобне ИСИЛ-ове идеје халифата проширеног на Европу. То је наравно једно али… Влада Сједињених Америчких Држава уцјеном, притисцима и обавјештајним играма управо креира овакву турску политику у региону, и за њу не постоји дилема како безбједносна и геостратешка политике Турске у региону треба да изгледа… Управо оваква –али без Ердогана и његове лидерске моћи унутар Турске, ако може! У Европским земљама већ је формиран став да би и ИСИЛ и Ал Каида у Европи, били обично страшило за птице да иза њих не стоји Турска и Саудијска обавјештајна заједница – турске оружане снаге, турска економија и политичке вође задојене неоосманским амбицијама и плановима у сарадњи са крупним капиталом финансијске суперсиле Саудијске Арабије, највећег спонзора тероризма на планети. Свакако да не треба заборавити и владе САД, Израела и Енглеске (а не В.Британије).

Ебу Бекр ел Багдади, као заједнички регионални улог Турске и Израела (уз помоћ Катара), без тог залеђа био би обични екстремистички пајац. Стварне вође Исламске државе и Ал Каиде су историјски и политички у Турској, више у Истамбулу него у Анкари, па стварни злочиначки халифат је у ствари Турска,[1] а стварни покровитељ је прије свега у Сједињеним Америчким Државама.

Али, по овом питању, неоосманске амбиције Турске и њена отворена подршка свим екстремним и терористичким организацијама у Сирији и Ираку, те отворено залагање за подјелом Сирије и рушење легалних секуларних власти, доводи у трагични политички безизлаз Турску, њену унутрашњу кохезију и стабилност и шири нестабилност на цјело Средоземље, што и јесте интерес Сједињених Америчких Држава и зато она подржава ову Турску политику али све теже преговара са Ердоганом и жели да му види леђа.

Турска је нарушила економску моћ Европске уније, ограничила слободе кретања робе и капитала и изазвала нестабилност на цјелом континенту покрећући талас избјеглица према границама Европске уније и Балкана а са друге стране отворено подржала ИСИЛ и друге екстремистичке групе нападајући, кукавички и иза леђа, руску авијацију. Већ сада египатске службе безбједности сумњају да је експлозив на лету из Шарм ел Шеика, у коме је погинуло 225 руских туриста, дјело турских обавјештајаца а високи египатски званичник је 09.10.2015. године указао да турска обавештајна служба прослеђује Исламској држави сателитске снимке и друге податке. 

Управо зато, права прјетња од ИСИЛ-а и најављених терористичких акција на Балкану у стварности долази преко Турске обавјештајне исламистичке мреже у БиХ. Улога Турске државе у наоружавању ИСИЛ-а и других исламистичких формација у Сирији и Ираку отвара питање одговорности институција БиХ које су у протекле четири године преко турских компанија снабдјевале екстремисте оружјем, експлозивима, иницијалним капислама, детонаторима, капислираним и некапислираним чаурама … [2]

У томе су учествовале моћне турске државне компаније (MAKINA ve KYMYA endustrisi Kurumu Genel Mudurlugu – са 7500 запослених) али и значајне приватне компаније (попут FERIDE KIRLIOGLU PATLAYICI MADDE TICARETI) али и неке офшор компаније, без иједног или максимално пет запослених), у неограниченим количинима, које се мјере десетинама милиона комада, куповали саставне елементе за експлозивна пуњења, детонаторе, електричне и неелектричне, конекторе, иницијалне системе и цјевчице BIHNEL, огромну количину муниције калибра 7.62мм и 9.мм, чауре и барут…(попут компанија:

  1. OZKURSAN Otomativ ve Metal Makine san.tic.ltd. Sti,
  2. MECHANICAL & CHEMICAL INDUSTRIES CORPORATION,

3.ANATOLIA FISEK SAN.TIC.LTD) и двије компаније које су под контролом Ердогановог сина Билала (TURC DIS TIC LTD STI и ORICA NITRO Ankara) које су посебно за терористе набављали у БиХ емулзионе експлозиве у великим количинама и по десетинама хиљада.

Поред њих, Турска привидно хуманитарна организација IHH (Insan Hak vel Hurijet или Insani Jardim Vakfi)[3]  је изградила мрежу финансијске подршке исламистима преко Turkish Ziraet Banke и створила мрежу невладиних организација за врбовање и финансирање вехабијских насеља, исламистичких група и организација. Најважније су: „Солидарност“ из Бихаћа, Срце Цазина, „Асоцијације за културу, образовање и спорт“ (АКОС) Зеница, “Пут знања” Зеница, „ОАЗА“ из Тузле, Међународни форум „Солидарност“ , ЕМАУС из Добој Истока, „Свитање“ из Сарајева, „Селсебил“ из Живиница, „Дирхем“ из Санског Моста, Удружење “Живот”-Бихаћ, Женска едукативна организација “Искре” – Бихаћ, Удружење “Ватан-домовина” – Босанска Крупа, Удружење “Актив” – Бужим, Х.О. “Садака”- Бужим, ОКЦ “Атис” Сански Mост и многе друге. Као главни покровитељ мреже организација под окриљем IHH појављује се Емине, супруга предсједника Турске.

Поред ових организација, Обавјештајни и војни центар Турске државе у БиХ је турски културни центар „Yunus Emre“, који је отворио у Сарајеву (ул. Мула Мустафе Башескије) и подржао теоретичар стратешке неоосманске дубине, тадашњи предсједник владе Турске у оставци, Ахмед Давутоглу. Ту је и Агенција „Анадолија“, те неколико портала и штампаних гласила (www.Faktor.ba и часопис „Faktor“, муџахедински часопис …).

Али ту су и фундаменталистичке квази елите у Сарајеву, са пљачкашким менталитетом; задојени мржњом и радикализмом – политички сљедбеници и биолошки насљедници Алије Изетбеговића, који од 1990. године, од свог првог вјерског поклича, само траже, исламистички кишобран под који ће стати и исламску политику са којом ће се идентификовати.

[1] Тим истраживача из САД, Европе и Турске, окупљених на пројекту “Програм за изградњи мира и права” Колумбија универзитета у Њујорку урадио је истраживање, ослоњено на извештаје светских медија током 2014. године, које сведочи о разгранатим везама Турске и Исламске државе.

[2] Извјештај Експертског тима Југоисточне Европе за борбу против тероризма о интензитету међународне трговине оружјем, процедурама и крајњој дестинацији, за период 2011-2014. преко Босне и Херцеговине.

[3] IHH, which plays a central role in organizing the flotilla to the Gaza Strip, is a Turkish humanitarian relief fund with a radical Islamic anti-Western orientation. Besides its legitimate philanthropic activities, it supports radical Islamic networks, including Hamas, and at least in the past, even global jihad elements. Intelligence and Terrorism Information Center.

Наставља се…

Аутор:
ЏЕВАД ГАЛИЈАШЕВИЋ – Члан експертског тима Југоисточне Европе за борбу против тероризма, организованог криминала и корупције

 

слика http://xn--j1aidcn.org/%D1%82%D1%83%D1%80%D1%86%D0%B8%D1%8F-%D0%BF%D1%80%D0%B8%D0%B3%D1%80%D0%BE%D0%B7%D0%B8%D0%BB%D0%B0-%D1%80%D0%BE%D1%81%D1%81%D0%B8%D0%B8-%D1%81%D0%B5%D1%80%D1%8C%D0%B5%D0%B7%D0%BD%D1%8B%D0%BC%D0%B8/

Члан Експертског Тима Југоисточне Европе за борбу против тероризма и организованог криминала. Дипломирани политиколог и Специјалиста из сљедећих области: "Примјена специјалних мјера и техника противтероризма" и "Политичко насиље и држава". Аутор је више дјела из области Безбједности, Друштвених односа и Политикологије религије, и то: Студије - "Од радикалне Исламске свијести до кризе идентитета", "Мошевац - што је било - било је", "Анатомија једне политике", "Ера тероризма у БиХ", "Босна - Земља Страха и Мржње", "Тероризам у Аустрији", "Хрватска криминална хоботница" и "Слуге транзиције и комунизма". Објављивао је анлизе, коментаре, и студије на Руском, Арапском, Њемачком и Енглеском језику. Био главни актер познате политичке ,"Афере Мошевац" од 1984.-1989. године. Од 1989. до 1992. године као новинар-уредник у београдским дневним новинама "Политика Експрес", објављивао фељтоне из сфере политичких односа, са нагласком на кризу идеологије и политичког система социјалистичког самоуправљања Написао је стотине есеја, коментара и анализа о унутрашњој и вањској безбједности. Члан је Редакције Научног магазина "ПОЛИТЕИА". Факултета политичких наука у Бањалуци, Уредник издања из области друштвених односа и безбједности за издавачку кућу Филип Вишњић из Београда. Био Секретар и Предсједник Скупштине општине Маглај и обављао посланичке дужности у Скупштини Зе-До кантона у Парламенту Федерације БиХ. Уу септембру 1987. године, организовао први и једини митинг у Босни и Херцеговини, подршке угроженим Србима са Косова. Од децембра 2000. до јануара 2001. као Предсједник Скупштине општине Маглај, из (насилно заузетог у септембру 1995.) великог српског села на Озрену, Бочиња иселио 1500 муџахедина и у току те 2001. године вратио више од 1000 становника српске националности у властите куће у Бочињи.