КО ВЛАДА СРБИЈОМ?
Истинска власт и моћ у Србији само на први поглед припадају онима који се стално појављују у медијима, и који причају час о Европској Унији, а час о томе да нашом земљом неће управљати туђа рука. Као што смо већ одавно схватили, права власт у Србији припада туђину, који дубински делује преко својих људи и невладиних организација, разарајући изнутра наше друштво и намећући му туђински, нихилистички поглед на свет. Јер, Србија је колонија на периферији канцерогеног неолибералног капитализма, чији је, између осталог, један од циљева стварање „златне милијарде“ путем смањања броја становника планете Земље – нарочито уклањањем „неподобних“ народа, који се не уклапају у „агенду“ Новог поретка, споља тако различитог, а изнутра тако сличног, Хитлеровом „новом поретку“.(1)
И некад и сада творцима нове стварности сметају Срби, за које је је фирер Трећег Рајха говорио да не могу да живе уз Дунав, зато што су једини народ на Балкану свестан своје државотворне мисије, и за које је амерички професор и идеолог Џон Хјуер 1999, током НАТО бомбардовања ове земље, истакао да су анахрон народ, који не схвата будућност, и који ће нестати ако јој се не прилагоди.
ИДЕОЛОШКЕ ОСНОВЕ НАШЕГ ИЗУМИРАЊА
Одатле нам је јасно да је изумирање Србије, које се не може палијативно лечити само давањем новчане помоћи за рађање деце, дуготрајан процес који, између осталог, има и своју идеолошку основу. Некада је то био титоистичко – хедонистички, НАТО кредитима саздани, „кока – кола социјализам“ ( Радина Вучетић ), а данас је то НВО феминистичко – ЛГБТ тоталитаризам, чију праву природу објашњава Слободан Антонић: „Феминизам је омиљена идеологија припадница (или кандидаткиња за припаднице) транснационалне (под)елите. Суштина феминистичке (а заправо криптокапиталистичке) идеологије је тежња ка комодификацији свих жена на планети, како би радна снага максимално појефтинила, али и како би се од свих људи направили једнако конзументско инфицирани потрошачи. Слободно се може рећи да је данас феминизам тројански коњ неолибералног капитализма и његове Империје за продор у недовољно меркантилизована, традиционалистичка друштва Источне Европе, Азије, или Африке. Други пак друштвено сличан покрет је онај за „геј права“. Основни елементи тог покрета заправо се подударају са главним тежњама империјалног капитализма. Најпре, то је пребацивање нагласка у формирању главног колективног идентитета са социјалног (класног, радно-интересног) на индивидуално-потрошачки („стил живота“), а у оквиру тога и на „сексуални идентитет“. Што се потребе људи за слободом мање могу задовољити у области рада или политике, то ће се у јавној (културној) сфери све више пропагирати „слобода“ у обрасцима потрошње или „стила живота“ – укључив и „сексуалне слободе“ које подразумевају „слободно изражавање ЛГБТ идентитета“. У вези с тим је и настојање да се класни (економско-интересни) конфликт супституише јавним (моралним) конфликтом око „геј права“ – од конфликта око увођења „геј бракова“, до конфликта око „ЛГБТ инклузије“ у школске програме. И треће, основна вредносна матрица „геј покрета“ сасвим лепо се уклапа у идеолошке оквире владајуће глобалне капиталистичке класе, оквира који чини идолатрија сексуалности (посебно у рекламама), примат потрошачког егоизма (нарцизма), доминација тренутних и парцијалних нагнућа (поготово у потрошњи) над општим и дугорочним последицама итд. Отуда идеологија „ЛГБТ права“, заједно са феминистичком агендом, изузетно олакшава неолиберални пројекат колонизације и преобликовања темељних друштвених установа – од брака и породице, до школе и социјализације.“(2)
О томе је овде реч. Србијом не владају они који се виде, него они који се не виде. Они желе да Срби нестану. И они знају како треба користити батину да би се људи утерали у концлогор који је сасвим постмодеран – комбинација ГУЛАГ-а и Дизниленда. А концлогору се не рађа, него се умире.
И зато су у Србији почели да на судове изводе оне који то виде, и да им суде због слободно израженог мишљења.
ЧИЈА ЈЕ ОВО ДРЖАВА?
Ових дана ће, дакле, пред Вишим судом у Новом Саду започети суђење по тужби Повереника за равноправност против проф. др Бранислава Ристивојевића, редовног професора и шефа Катедре за кривично право Правног факултета Универзитета у Новом Саду. Повереник за равноправност терети професора Ристивојевића да је извршио акт дискриминације по основу пола према женама и по основу сексуалне оријентације према припадницима ЛГБТ популације. Према мишљењу тужиоца, професор Ристивојевић је извршио акт дискриминације тиме што је у чланку, који је објавио на порталу Нова српска политичка мисао, оспорио тачност навода којима су предлагачи Закона о спречавању насиља у породици оправдавали његово доношење.
И без улажења у садржај тужбе, већ својство тужиоца и предмет тужбе су довољни да алармирају јавност. Један државни орган, финансиран парама пореских обвезника, тражи од суда да у име идеолошких ставова на којима почива тужба ускрати једном грађанину уставом загарантовано права на слободу мишљења, подношење петиције и слободу научног стваралаштва. При том, слобода мисли и изражавања није било какво људско право, већ најважније политичко право грађана, које је темељ сваког демократског и плуралистичког политичког система. Јер без гарантовања права грађанима да слободно и критички мисле, те да слободно изражавају своје мисли и ставове, немогућа је слобода дебате и слобода избора. Зато су из права на слободу мисли изведена нека друга политичка права, чије постојање чини један политички систем демократским и плуралистичким, а то су пре свега слобода говора и слобода медија.
Према наводима из тужбе акт дискриминације према женама професор Ристивојевић је извршио тиме што „заговара и шири стереотипе о патријархалном организовању породице”, док је акт дискриминације према ЛГБТ популацији извршио тиме што „текстом јавно заговара и имплицира спречавање организовања шетњи, чиме позива на ограничавање права на слободу кретања и окупљање овој друштвеној групи”.
Када се упореди чланак туженог и наводи тужиоца, онда се јасно види да професор Ристивојевић ни једном речју не помиње патријархалну породицу и патријархални морал, већ у свом чланку углавном исказује страх да Закон о спречавању насиља у породици има потенцијал да разори биолошку породицу. Међутим, патријархалност се у тужбу уводи као инкриминушућа идеолошка категорија, да би кроз повезивање патријархалности са билошком породицом, свако јавно залагање за биолошку породицу стекло својство протиправног дела. Да се ради о идеолошкој тужби којој је главна мета биолошка породица, показује и то што тужилац свој тужбени захтев за осуду туженог подупире статистичким подацима према којима је насиље у 97% случајева везано за биолошку породицу.
У име које идеологије Поверник за равноправност подноси тужбу против једног професора права, постаје јасно код другог дискриминаторског акта који је наводно извршио професор Ристивојевић. Наиме, тужени је извршио дискриминацију према ЛГБТ популацији већ тиме што је у форми упитне реченице јавно изнео дилему да урушавање породице и појава породичног насиља у Србији можда стоји у вези и са јавним популарисањем хомосексуалности и огољене и простачке сексуалности. Ако је професор Ристивојевић извршио дискриминацију тиме што је бранио биолошку породицу, као и тиме што је пад породичног морала потенцијално довео у везу са јавним пропагирањем хомесксуалности, онда је јасно да Повереник за равноправност подносећи тужбу парама пореских обвезника Србије заступа ставове хомосексуалног лобија. Тиме постаје јасно да јавно пропагирање хомосексуалности, које огромна већина грађана Србије сматра неприхватљивим, ужива бригу државних органа, док јавна одбрана биолошке породице, која представља неспорну вредност за огромну већину грађана Србије, за органе ове државе представља протиправно дело. Па чија је онда ово држава?
За разлику од правне свести, која почива на свести о правди, а правда се састоји у томе да се свакоме да оно што му припада, идеолошка свест почива на неправди, јер сматра да поборницима супротне идеологије треба ускратити сва права. Идеолози политичке хомосексуалности сматрају да њима, као изразитој друштвеној мањини, припадају сва права, док је за поборнике биолошке породице и патријархалног морала резервисан једино гулаг. Ако не дигнемо глас протв прогона професора Ристивојевића, лако може да нам се деси да већинска Србија, заједно са демократијом и владавином права, заврши поново на крвавим идеолошким стратиштима.
ПОВРАТАК У 1947. ГОДИНУ
У свом тексту „Година 1947“, Миша Ђурковић каже: “Господин Ристивојевић и ја припадамо генерацији која се у младости борила против комунизма и веровала да ћемо живети у друштву либералне демократије, где су слобода говора и научног стваралаштва гарантована права. Васпитани смо да је патриотизам вредност и да је наша обавеза да најбоље и најпоштеније радимо свој научни и јавни посао. Да критикујемо оно што не ваља, без страха да ћемо за то одговарати, новчано, кривично или на било који други начин. Но, савремена друштва, понекад из различитих разлога, било унутрашњих или спољних, склизну у ауторитаризам и укину слободу говора и научног рада. Ако је српско друштво решило да иде у том правцу (можда је и то један од нових услова за европске интеграције?), онда је ред да нам се то на време објасни. Молим, дакле, људе који воде ову државу да реше хоће ли да праве либералну демократију у којој се поштују уставом гарантоване слободе говора и научног рада, или ће ићи у правцу њиховог укидања који својим радом ударнички трасира госпођа повереница.“(3)
Наравно, ово је само наставак онога што је почела претходна поверница НВО тоталитаризма у Србији, Неван Петрушић, када је напала митрополита Амфилохија због проповеди у Цркви. О томе је Слободан Антонић писао још 2011. године:“Позивање на одговорност архијереја због проповеди у цркви, у којој се износи део традиционалног верског учења, а без вређања икога поименице, директан је напад не само на слободу вероисповести, већ и на елементарну слободу говора. Митрополит Амфилохије је изрекао извесне опште вредносне судове, који могу да нам се допадају, или не допадају. Али, он има право да изриче те вредносне судове, не само зато што су они део учења његове цркве, већ и зато што слобода говора подразумева управо слободу изрицања свих општих вредносних судова. Стога, атак поверенице за заштиту равноправности, Невене Петрушић, на митрополита Амфилохија није само директан напад на хришћанство, као вероисповест и вредносни систем. Он је директан напад и на елементарне грађанске слободе и темељне либералне вредности. Невена Петрушић је у овом случају послужила само као проводик својеврсног НВО тоталитаризма (пошто је, како сама признаје, прихватила многобројне захтеве из НВО сектора, да се, због „говора мржње“, процесуира митрополит Амфилохије ). Јавност се, наиме, још приликом доношења Закона против дискриминације, као и приликом инсталирања Повереника за заштиту равноправности, са зебњом питала да ли ће ове нове установе донети повећање стварне заштите грађана од кињења и шиканирања, или је посреди ковање још једног буздована наших грађанистичких НВО за утеривање „политички коректног“ мишљења Србима у главу. Са овим потезом Невене Петрушић и та дилема је разрешена. Свештеници у својим црквама, професори у својим семинарима, домаћини за својим славским столом, коментатори на својим блоговима, више неће смети да изричу „политички некоректне“ вредносне судове. Од сада ће свако од нас морати да води рачуна да нас нека НВО може пријавити, а Невена Петрушић јавно опоменути и дати на суд, само ако кажемо нешто што се у „другој Србији“, Вашингтону или Бриселу, сматра политички некоректним. Наши НВО душебрижници очигледно желе да нас све глајхшалтују – „утерају у корак“. Да мислимо исто, да верујемо исто и да радимо исто. Да ли наша власт – не само београдска, већ и бриселска и вашингтонска – заиста мисли да ће успети да тако пацификује овај народ?“(4)
Очито је да мисле.
Хоће ли успети, друго је питање.
РИСТИВОЈЕВИЋ ПРЕД НАМА
Потписници ових редова сматрају да неће, док год је људи попут професора Бранислава Ристивојевића, који је, у интервјуу за „Печат“ 23. марта 2018. рекао, између осталог, и следеће:“Никад нећу одустати од борбе за преображај српског друштва на начелима правне државе и владавине закона, њено претварање у земљу једнаких и равноправних могућности за све, уточиште слабих, нејаких и прогоњених, тврђаву поносних и слободних. Чак и када ме она не разуме, или одбацује, када ме неко у њено име неосновано кажњава или прогони, величина и вредност онога што могу да учиним за њено опште добро превазилази мој напор, труд или трошак. На крају крајева, нисам се родио у слободној Србији зато што ју је неко такву поклонио нашим предацима, него зато што су они за такву Србију крварили и плаћали да би могли да нам је слободну оставе у наслеђе. Најмање што можемо да урадимо јесте да испунимо своју дужност да се боримо да остане слободна каква јесте и такву је предамо потомцима. Овакви бедни покушаји да ме ућуткају ми само подижу вредност у очима свих којима је стало до тога како ће Србија изгледати у будућности. Они су сведочанства о мојој исправности. Они нису казнени прогон него ордења и признања.“
Док је таквих какав је професор права и витез правде Бранислав Ристивојевић, има наде за Србију. Данас, 27. марта 2018, када се сећамо часних и честитих Срба који су одбили пакт са Хитлером и његовим Новим поретком и стали у строј свих наших предака што су знали да постоји нешто много узвишеније од идеологије „у се, на се и пода се“, лепо је пред собом гледати Ристивојевића, спремног да иде путем предака.
УПУТНИЦЕ ( Интернету приступљено 27. марта 2018. године)
1.https://facebookreporter.org/2012/01/22/владимирдимитријевић-рат-против-ста/
2. http://www.nspm.rs/kolumne-slobodana-antonica/gej-prava-kao-imperijalna-batina.html
3. http://www.vaseljenska.com/vesti/misa-djurkovic-godina-1947/
4. http://www.nspm.rs/kolumne-slobodana-antonica/opasan-napad-na-gradjansku-slobodu/stampa.html
