Свет се креће према глобалном рату за ресурсе, а то се више од других региона тиче Персијског залива. Оцењујући у вези с тим ситуацију у арапско-муслиманском свету Одед Инон пише: «На крају крајева – са својом савременом структуром тај свет не може да постоји у регионима око нас, а да се не сукобљава са потребом да пролази кроз револуционарне промене. Муслимански арапски свет је саграђен као привремена кућица, кула од карата, уз помоћ странаца (Француске и Велике Британије – двадесетих година 20.века), при чему њени станари не осећају потребу и не теже да буду примећени. Условно – она је подељена на 19 држава, од којих се свака састоји од комбинације мањина и етничких група, које се једна према другој понашају непријатељски, тако да се сада свака арапска муслиманска држава судара са етничким социјалним рушењима до којих долази изнутра, а међу тим државама има и оних у којима већ бесни грађански рат»…
Пошто је описао шарену слику арапског и неарапског муслиманског света, Инон закључује: «Та национална етничка слика мањина, која се простире од Марока и Сомалије све до Турске, наводи на непостојање стабилности и на брзу дегенерацију читавог региона. Када се та слика дода економској ситуацији видимо да је читав регион саграђен као кула од карата која не може да издржи неки озбиљан проблем». Ту Инон описује «нове могућности за потпуну промену ситуације» које у најближој деценији треба да учини Израел.
Што се тиче Синајског полуострва – то је обнављање контроле над њим као стратешком, економском и енергетском резервом за дугорочни период. «Египат са његовим садашњим унутарполитичким стањем већ представља мртваца, тим пре ако се узме у обзир све јачи муслиманско-хришћански раскол. Растурање Египта по територијалним особинама на различите географске регионе осамдесетих година представља политички циљ Израела на његовом западном фронту».
Што се тиче источног фронта Израела, компликованијег од западног, Инон пише: «Потпуни распад Либана на пет провинција послужиће као преседан за цео арапски свет, између осталог и за Египат, Сирију, Ирак и Арабијско полуострво, и све се већ креће ка томе. Распад Сирије и Ирака на етничке или религиозно јединствене области као код Либана, до кога ће доћи после Либана, представља главни задатак Израела на источном фронту у дугорочној перспективи, док нестајање војне снаге тих држава представља задатак за краткорочни период. Сирија се, према њеној етничкој и религиозној структури распада на неколико држава, као што се то сада дешава са Либаном, јер ће тамо бити шиитско-алавитска држава у рејону Алепа, још једна сунитска држава у Дамаску која је у непријатељству са својим северним суседом, друзи који ће формирати своју државу можда чак и на Голанској висоравни и наравно у Хаурану и у Северном Јордану».
«Ирак је, са једне стране, богат нафтом, а са друге га раздиру унутрашњи конфликти, те је и он гарантовано кандидат за постизање циљева Израела. Распад Ирака за нас је још важнији од распада Сирије… Било каква међуарапска конфронтација нама краткорочно помаже, и истовремено може да скрати пут према важнијем циљу – растурању Ирака на неколико деноминација, као код Сирије и Либана. У Ираку јесте могућа подела на провинције на етничком и религиозном принципу, као што је то учињено у Сирији у време Отоманског царства. И тако, три државе (или више њих), ће постојати око три велика града: Басре, Багдада и Мосула, а шиитски рејони на југу ће бити одвојени од сунитског и курдског севера».
Цело Арабијско полуострво, због унутрашњег и спољног притиска, представља природног кандидата за растурање, и то је неизбежно, посебно када се ради о Саудијској Арабији, без обзира да ли ће она сачувати своју економску снагу коју јој даје нафта, или ће се у дугорочној перспективи смањити. У светлу садашње политичке структуре унутарње пукотине и рупе спадају у разумљив и природан развој догађаја.
Јордан представља непосредан краткорочни стратешки циљ, али не и дугорочан, јер дугорочно он неће представљати реалну претњу после распада, прекида дуготрајне власти краља Хусеина и преласка власти у руке Палестинаца на кратак рок. Не постоје никакве шансе да Јордан још дуго опстане у свом садашњем облику, а политика Израела како за време рата, тако и у мирном периоду треба да буде усмерена ка његовој ликвидацији заједно са његовим садашњим режимом и предаји власти палестинској већини. Нестанак режима источно од Јордана ће довести и до нестанка проблема пренасељености територије западно од Јордана арапским становништвом… Истински суживот и мир ће настати у земљи тек када Арапи схвате да без јеврејске државе између Јордана и мора они нити могу да постоје, нити могу да се осећају безбедно. Своју земљу и безбедност они могу да стекну тек у Јордану».
Затим Инон излаже унутрашње стратешке циљеве и начине како да се они постигну, подвлачећи при том потребу за озбиљним променама у свету. «Расељавање становништва представља унутрашњи стратешки циљ од највеће важности, јер ћемо у супротном престати да постојимо у било којим границама. Јудеја, Самарија и Галилеја су наша јединствена гаранција за постојање као самосталне нације… Постизање циљева на источном фронту зависи пре свега од реализације поменутог унутрашњег стратешког циља. Трансформација политичке и економске структуре тако да се омогући реализација тих стратешких циљева представља кључ за постизање свих промена. Од централизоване економије у којој активно учествује влада треба да пређемо на отворено и слободно тржиште, као и да од зависности америчких пореских обвезника пређемо на развој праве продуктивне економске инфраструктуре, до које ћемо доћи сопственим рукама. Уколико не будемо у стању да слободно и добровољно извршимо те промене бићемо принуђени да то учинимо преко развоја догађаја у свету, посебно у економији, енергетици, политици и нашој сопственој све већој изолацији».
«И брзе промене у свету ће довести до промена у светском јеврејству, јер ће за њега Израел постати не само последња нада, већ и последњи избор».
Оцењујући тај план могу да се изведу следећи закључци. Прво – обзиром да су овде изложени стратешки циљеви, план је предвиђен за дугорочан период, и већ данас је посебно актуелан. Друго – могућност остваривања описане спољне стратегије је повезана са озбиљним променама и у положају самог Израела, и у светским сразмерама. А све то је почело да се дешава од средине осамдесетих година прошлог века.
Преласком светске владајуће класе на неолибералну стратегију у Израелу је дошло до дубоких промена, због којих се земља нашла под контролом 18 најбогатијих породица, при чему је израелски капитал почео да се активно улаже у иностранство док се, са друге стране, израелско тржиште широм отворило за страни капитал. Због активног «уграђивања» земље у светски економски систем, израелски капитал се толико слио са транснационалним капиталом да је појам «национална економија Израела» једноставно изгубио смисао. У тим условима је постао сасвим могућ прелазак Израела на активну експанзију, а та експанзија не мора увек да испољава у војној контроли и у присуству физичке снаге, већ и у интелектуалном и економском утицају и све јачем продору. Најважније је укључивање територија у заједничко поље, у чијем центру је Израел. О томе је и говорио Шмулевич када је указивао на заповест јудаизма «да се буде снага која усмерава људску цивилизацију, снага која људској цивилизацији поставља стандарде».
Пример за такво арапско-израелско удруживање је, на пример, формирање инвестиционог фонда ЕМСО – Markets Credit Opportunity од стране швајцарске банкарске групе Credit Suisse AG уз учешће три најкрупнија акционара банке – израелске пословне групе IDB Groupe, државног инвестиционог фонда Катара Qatar Investment Authority, као и приватне инвестиционе компаније из Саудијске Арабије Olayan Group, са приходом од 1 милијарде долара. Још је упечатљививија чињеница да је Саудијска Арабија ангажовала G4S – најстарију израелску компанију за безбедност, за заштиту ходочасника у Меку (периметри безбедности: аеродром у Дубаију у Емиратима и област Џиде). Саудијска филијала компаније од 2010.године ради тајно и у могућности је да скупља приватне информације не само о ходочасницима, већ и о путницима који лете авионима преко Дубаија.
Нова подела Блиског Истока према The New York Times-y
Што се тиче планираног «хаоса у муслиманском свету», Израел га ствара преко туђих руку, јер делује искључиво преко тајних служби, одржавајући на тај начин бајку о «жртви исламизма». У вези с тим остаје актуелно објашњење Израела Шахака о томе зашто објављивање стратешког плана Израела за ту земљу не представља опасност.
Пошто каже да таква опасност може да дође само од арапског света и из САД, он подвлачи: «Арапски свет је све до сада показао своју апсолутну неспособност за детаљну и рационалну анализу израелско-јеврејског друштва… У таквој ситуацији чак и они који гласно вичу о опасностима од израелског експанзионизма (које су потпуно реалне), чине то не преко стварних и детаљних података, већ зато што верују причама… Израелски стручњаци претпостављају да Арапи уопште узев неће обратити пажњу на њихове озбиљне дискусије о будућности». Слична је ситуација и у САД, где се комплетна информација о Израелу преузима од либералне произраелске штампе. Одатле Шахак прави следећи закључак: «Обзиром да постоји ситуација у којој Израел представља друштво, стварно затворено за остали свет, јер и свет жели да затвори очи пред његовим проблемима, објављивање, па чак и почетак остваривања таквог плана је и реалан и остварив».
