Рашка је Србија – СТАРА СРБИЈА
Сви гласови унутар нас који нам говоре да не можемо, уствари су речи наших непријатеља. Мисли и речи које су они тако желели да нам усаде како би нас учинили несигурнима, сумњичавима, неодлучнима… Оне сад чине да се унутар себе ломимо баш како злотвори и прижељкују, а само треба да покушамо и успели би све. Исто онако како смо успевали и у прошлости, кад год би веровали кад год би кренули. То што је сад унутар нас немир и олуја која нас чини неспокојним показатељ је колико смо им дозволили да нас запрљају, збуне и успоре.
Све то нам мора јасно указати да под хитно морамо своје мисли очистити и разбистрити а своје душе поново напунити непоколебљивом вером. Време је да боље ослушнемо своје срце а оно ће нам показати прави пут онај којим су и наши ђедови ходили. Наравно да тај пут није ни сладак ни лак, свакако и да је пун трња и камења, али се за срећу, слободу, будућност одувек ваљало и вредело помућити. Живот носи своја искушења на нама је само да будемо стрпљиви, не изгубимо веру и сачекамо своју праву шансу.
А шансе и прилике ће се указати. Као што увек и јесу, а за оне који не одступе од начела својих предака изнова и хоће. Оно што се данас ћини превелико и као сан далеко, већ сутра може бити на дохват руке потпуно реално и оствариво. Потребно је само веровати не двоумити се и кренути у сусрет својим сновима, баш како су и наши стари то чинили. На том путу ће се сигурно појавити и пријатељи и непријатељи, и то је сасвим нормално. Да ли ћемо остварити своје снове зависиће од вере али и од тога да ли ћемо знати да разликујемо пријатеље од непријатеља. У прошлост смо сувише често грешили у томе.
Историја нам показује да смо највише страдања трпели верујући лажним пријатељима и њиховим обећањима. Њихова дела су показала све супротно од оног за шта су се представљали. Одувек смо покушавали да онима који су показивали антисрпско расположење пружимо другу шансу. Уствари смо им пружали сваки пут нову прилику да нас још више ране јер су се пре тога већ извежбали. Та друга шанса дефинитивно је била само још једна прилика да се Србима нанесу нова зла, патње и страдања.
Управо због тих „других шанси“ сведоци смо да колевку српске државности покушавају да претворе у поновну отоманску провинцију. Пред нашим очима се поново одиграва исти онај процес као када је сада већ давне 1469 вршено турчење у граду Расу и Рашкој области. Управо те године 12.маја по турским документима је име Варош Рас промењено у Варош Нови Пазар. Тада је почело касније се наставило, а сада се покушава и да се удари печат прављења у Старој Србији од српске Рашке – турског Санџака.
Заустављали смо овај неприродан процес много пута углавном вером, истином, правдом а врло често и самоорганизовањем. Не чуди зато ни четничка акција која је крајем XIX и почетком XX века омогућавала српском народу да се одбрани и преживи на својим вековним огњиштима које је непријатељ свим силама желео да присвоји. Нису непријатељи бирали никад начин и средства за то а о томе говори и документ који је Владимир Карић, српски генерални конзул у Скопљу послао Михаилу Ђорђевићу, министру иностраних дела Србије.
„Господине Министре,
Из Бела Поља стигле су овамо вести које дају нових прилога за ужасно стање нашег народа у Старој Србији. У Белом Пољу живи неки Алил Кајовић поглавица многобројног племена Кајовића, који у граду и околини му броји на преко 2000 пушака. Сам Алил био је у Цариграду у царској гарди, и кад је пре четири године гардиски арбанашки батаљон због некаке побуне био распуштен, Амил се врати кући у Бело Поље где је почео око себе окупљати зликовце Арбанасе и чинити друштву са њима свакојака насиља, како по граду, тако и по целој кајмакамнији. Алил је и данас под платом царском. Једно то а друго што му је и племе јако ни Мутесариф Сјенички ни кајмакам белопољски нису смели ни мрднути да би га законским мерама на прави пут упутили.
Мало после по што се Алил из цариграда вратио он је у Белом Пољу отео кућу Ђоки Дромњаковићу у њу се уселио па у њој и данас живи. Затим се окомио на богатије Србе, говорећи како има њих дванест које мора поубијати. У низу те дванаесторице двојице већ нема. Пре две године убијен је Милосав Марић први трговац у граду у сред подне и пред својом кућом, и нико није за зликовцем у потеру пошао. У прошлу суботу пак убијен је опет у сред бела дана после убијеног Ђоке први трговац и по угледу и по богатству, Филип Филиповић. Због овога убиства дигла се бука у граду и чаршија му затворена чује се да је било и пушкарања и да је у томе око десетак Срба погинуло. Неки Белопољци који су послом од куће отишли не смеју да се враћају.
Силне су жалбе од народа из тога краја противу насиља арбанашких зликоваца предаване мутесарифу сјеничком Алил паши Пећанцу у време кад је ишао по вилајету ради порезе он обећао извидети све, али кад свршио посла око порезе он умакао у Сјеницу и тамо ћути.
У прошли уторник Арбанаси су кидисали на воз железнички између Вучитрна и Приштине али воз умакао. Мисли се да су хтели да ослободе два зликовца који су тога дана оковани испраћени у Скопље...
АЦ, МИД – ПО, 1891 бр. Р/3“ (1)
Знао је запад добро све и то као и увек прећутно одобравао. Свесно су препустили земљу светосаваца на милост и немилост душмана. Србија је ипак успела кроз Балканске ратове захваљујући организованим четничким одредима а касније и кроз Први светски рат ослобођењем комплетне територије да некако сачува и спасе српски народ, барем на кратко од даљег терора. То наравно није зауставило жеље муслимана који су покушавали на сваки начин поново да успоставе односе који су владали за време Османлија. Писао је о томе и лист „Политика“ 12.јуна 1921 (бр.4718):
„Из дана у дан све чешће стижу „Политици“ из свих крајева Старе Србије жалбе, јауци и преклињања за помоћ. Наши стари дописници из времена пре 1912. године, и нови још многобројнији, крвава срца исписују црну хронику истребљивања Срба у тим крајевима. Разлика је само у томе што су они тада, до јесени 1912. године, живели у нади – чекали су ослобођење – и шта смо ми тада могли Турској објавити рат да би спречили даљи покољ нашег народа. А данас? Данас ко би смео објавити рат нашим поданицима муслиманским зликовцима“. (2)
Нисмо тада раскрстили са зликовцима, опет смо свима праштали. Зато нас је све то зло сачекало касније. Кулминирало је наравно у Другом светском рату а отворено настављено чим се указала нова прилика деведесетих година прошлог века. Као и свака болест која се не заустави у свом почетку већ само делимично сузбије то постаје жариште које је сваки пут изнова све подмуклије удара. Управо тако је било и са делом Старе Србије на којој смо упорно покушавали да пружимо братску руку онима чије су руке до лаката биле у српској крви. Да не би поново у будућности чинили исте грешке и дозвољавали злочинцима да своја нова зверства поново „усавршавају“ на српском народу не смемо заборављати истине из прошлости. Ма како те истине биле болне или се можда некоме несвиђале оне су сведоци са ким имамо посла.
„…Дошао је Други светски рат, 1941. година. У четвртак 17.априла, са капитулацијом Југославије, у Нови Пазар су ушли Немци дочекани тријумфално од масе Арнаута са Косова и Муслимана из Санџака, са заставама са кукастим крстовима, Хитлеровим сликама и уз параду шиптарско-муслиманске деце у фесовима и с кукастим крстовима…
…Један очевидац, српски официр Југословенске војске, сведочи шта је тада видео у Новом Пазару: „Праву страхоту видели смо у Новом Пазару, који је сав био искићен кукастим крстовима. Послао сам једног војника, без блузе наравно, без ознака, без шајкаче, да види шта се дешава у вароши. Вратио се и каже: на свакој бандери, са једне и са друге стране, висе обешени Срби. Е сад ја вас питам, ја који сам не одобравам смртну казну: да видите оца обешеног, или брата, шта бисте чинили? Ко би вам могао наредити да се не светите ономе који је убио ваше укућане?“ (НИН, 27.јул 1990, стр.50)…
…Један други сведок очевидац, сведочи да је, у јесен 1941. године видео на огради манастира Сопоћана: на сваком коцу по једна набијена српска глава…
…Нешто пре тога, један други сведок из тада албанизованог и помуслимањеног Санџака (бивши тамошњи срески начелник, чије име у документу у Архиву Синода није читљиво) сведочи: „у Новом Пазару су сви виђенији људи (Срби) са села стрељани. Албанске власти су у овом месту грозно поступале са нашим (српским) живљем. Грађани су хапшени, злостављани и уцењивани. Рођени брат Нестора из Брњака, срез Штавнички, стрељан је међу осталима. Њему су пре стрељања неколико дана вршили нужду у уста!…“
…Сведок даље детаљно описује одвођење Срба из Санџака у Пазар и Митровицу, где су сви затворени „као таоци“, и највећим бројем поубијани, међу њима и неколико српских свештеника. Између осталог каже: „Кад је настало опште хапшење и убијање Срба у Новом Пазару, међу другим Србима страдала је на језив начин и породица Раковић. У кућу су једног дана упали балисти и Муслимани, с ножевима и пушкама, убице. Тражили су сина од 18 година. Отац, мајка и ћерка покушали су да их умире, да кажу да син није ту. Кад су почели да муче оца, син се јавио, био је скривен на тавану. Разуларена руља Арнаута и Муслимана на најбесомучнији начин, пред оцем, мајком и сестром исекли су га на комаде. Отац и мајка се никад више нису опоравили од шока који су тада доживели. Вегетирали су до краја свог живота…“ (2)
Срби никад више не смеју да дозволе да вегетирају. То што покушавају вековима да нас иселе, истребе, прекрсте а ипак у томе не успевају је доказ наше исправности. Зло у њима нећемо моћи да променимо то је извесно, кроз време чини се оно је у њима само сазрело и нарасло. Ми морамо да размишљамо о себи и да злу које у њима обитава не дозволимо да шире на нас. Да би то и успели морамо поштовати себе, своје корене, веру, Отаџбину и свакоме ко то не прихвата јасно му показати да није добродошао.
Недопустиво је да на гробовима свог народа, његовим спаљеним вековним огњишта, злочинима затираним домовима и светињама дозволимо да се носе туђи барјаци и прославља нека туђа домовина. Зар да се на крви и моштима српских страдалника пева и кличе Турској. Можемо ли им бар мртвима пружити достојанствен спокој који неће да им нарушавају потомци оних од којих су они и бранећи своје домове и Отаџбину страдали. Ако смо ми Срби и ако у Србији живимо докажимо да смо достојни имена које носимо и не дозволимо ником да нам Отаџбину понижава. Прошли смо време комунизма и лажног братства и јединства, не може све увек да буде на штету Срба. Није нам то донело добро у прошлости па неће ни у будућности. Сведочења после Другог светског рата јасно показују колико је то за Србију и Србе погубно било.
„…Кад је Немачка капитулирала и кад смо се вратили нормалном животу, месец дана сам спавао на патосу, јер ми је кревет био превише мекан. А слобода је дошла не за све једнако … После ослобођења, партизанска војска вршљала је по свим селима, гонила је остатке четника и њихове јатаке. Сваки је сељак могао да буде оптужен без суђења да „одржава везе са одметницима“. Тако је и мој отац страдао… Три официра партизана тукла су га целу ноћ да призна да „одржава везу“ са Велизаром Симићем, четничким комадантом, који се крио негде по Голији планини. Да иронија буде већа, тог Велизара Симића ухватили су пре недељу дана и држали га затвореног у манастиру Студеници. Курир је ујутро донео Симићеву изјаву да свештеника Радовића није видео пуне 3. године. На крају су партизани рекли мојој мајци: „Била је грешка“. Оца су довезли сељаци на колима до куће истога дана поподне… Кад сам га видео, рекао ми је: „Сине, убише ме ни кривог ни дужног“… У души ми је била пустош. Такву исту пустош видео сам код Срба избеглица са Косова. Сви смо је заједно преживљавали кад је дошла наредба нове Титове власти да се косовске избеглице не могу вратити у своје домове на Косово. Тај бол не може да се опише. Може се само доживети и да га човек носи целога живота као жуч у грлу. Четири године изгнанства, бескућништва, глади, патње, страдања, и на крају, кад је свима дошло ослобођење, њима се нуди пакао – да се и даље потуцају по свету, а у њиховим кућама, на њиховим имањима, шепуре се убице (Арнаути) најдражих! У ослобођеној земљи, сарадници окупатора и убице заштићени су законом, а страдалници су испали кривци…“(2)
Служили су се сви довољно нашом добротом, искреношћу, љубављу… Газили су преко наших гробова, осећања, раширеног срца, пружених руку … Био је то наш узалудан труд нису се променили нису постали бољи. Вероватно то нису ни могли и да су хтели, јер за то је била потребна душа. А они је нису имали ни у траговима. Таквима не смемо дозволити да српске светиње скрнаве, да по светој српској земљи туђе барјаке носе. Ономе коме Србија није довољно добра не желимо да оспоравамо мишљење али му оспоравамо право да нашу Отаџбину блати поготово док у њој живи.
Ако мисле да ће друге државе да им буду боље мајке слободно могу да промене своје пребивалиште. Немамо права да их у томе заустављамо, оно што им нећемо сигурно дозволити је да од наше мајке Србије праве неку другу државу.
Ми своју срећу смо давно препознали у светосављу, своју мајку одувек знали и имали у Отаџбини Србији. Немамо намеру да тражимо неке друге државе ни да своју срећу мењамо за туђу. Подсећамо још једном све да се дешавало и раније да појединци издају своје корене и светиње али српски народ никад не. У прошлости смо одувек знали да чувамо и боримо се за оно што волимо, знаћемо то и у временима која нам предстоје. Недобронамерне зато јасно упозоравамо, да своју мајку Србију никоме и ни по коју цену не дамо.
- Милић Ф. Петровић „Документа о Рашкој области 1890-1899“, Београд , 1997.
- Catena mundi. Књ. 2. Београд 2014. С. 652-658.
