Зашто нам је потребан један национални програм
Непосредно после изласка са предлога о „унутрашњем дијалогу” о Косову и Метохији, Александар Вучић је српскoј јавности предочио идеју доношења декларације о заштити и очувању српског народа. Мада се после свега српска јавност данас очигледно налази у стању својеврсне националне апатије, она ће свакако већински позитивно реаговати на овакву идеју; осим ако не припада најамничкој структури другосрбијанских аутошовиниста.
Позитиван однос већине Срба према предлогу једне такве декларације, независно од њиховог идеолошког погледа и географског порекла, проистиче из колективног уверења о томе да је последњи тренутак да се дефинише српски национално-државни програм, а у оквиру њега интереси, циљеви, правци, начини деловања и фазе реализације, те да се тако заустави садашњи убрзани и вишестрани национални суноврат.
Уз то, већини Срба се чини насушним доношење једног таквог документа, јер полазе од искуства из последње деценије 20. века. У српском народу (осим код аутошовиниста) доминира уверење да је српска национална политика деведесетих година прошлог века претрпела читав низ пораза и неуспеха, управо због тога што није била способна да изнедри један озбиљан национални програм, који би објединио и мобилисао Србе различите завичајности и политичких опредељења. Без таквог програма Срби су неспремно дочекали разбијање Југославије и до данас се нису ни политички прибрали, нити скрасили под кровом једног државно-правног Дома. Иако се неповољно деловање спољног фактора ни у ком случају не може игнорисати када се анализира биланс српске националне политике из деведесетих година, тешко да су Срби без једног таквог програма могли да избегну садашњу судбину савремених номада. Политика која није имала унапред дефинисане ратне и државне циљеве, морала је да створи на простору од Кинина до Призрена нове, непланиране и нежељене Чарнојевиће. У таквим условима, једни су се међу ондашњим политичким првацима залагали за тзв. Велику Србију, други за скраћену Југославију, трећи за неодложну и безусловну капитулацију, али су сви заједно пристајали, по логици спољног притиска, опстанка на власти и идеолошког слепила, да се границе и интереси Српства приближе некадашњим међама Београдског пашалука.
Национални програм између мита и реалности – хрватски пример
Насупрот увреженог уверења, данас ојачаног под утиском наших скорашњих националних пораза, српска политика је у периодима мира током целог 20. века била заточник вулгарног политичког реализма. Хрвати, а заједно са њима и они вештачки етнитети које је хрватски (антисрпски) политички инжењеринг створио од делова српског националног организма, били су за то време љути заточници национал-политичких митова.
Деведесетих година прошлог века, због неодговорности и несналажења расипних наследника, пред нашим очима се растакала државно-правна заоставштина наших предака, коју су они крваво стекли и унели под југословенски кров. Захваљујући томе, државно-правни бескућници из 1918. године успели су да се скуће на расутим деловима српске националне заоставштине. Био је то коначни биланс вулгарне реал-политике српске псеудоелите, која је током седамдесет година искључиво веровала у геополитичку реалност Југославије, а нарочито у стварност „масних” политичких положаја. За то време је хрватска национална елита, под свим режимима и идеологијама, непрекинуто и једнодушно сањала историјско-правни мит тзв. Троједице (територијлно и организационо обједињавање три историјска индивидуалитета која су чинила фиктивну тзв. Краљевину Хрватске, Славоније и Далмације), уз додатне снове о десрбизованој Босни, Херцеговини, Боки, Црној Гори, Војводини и Косову и Метохији.
Зар се може сматрати реалистичним залагање хрватских политичких првака у 1920. и 1921. године за конституисање тзв. Троједнице (Банска Хрватска, Славонија и Далмација) и сходно томе преуређење новостворене Краљевине СХС у реалну унију, по угледу на Аустро-Угарску? Када се зна да су Хрвати изгубили државност још далеке 1102. године, да је Далмација вековима била државно-правно одвојена од Банске Хрватске и Славоније, а да су завршетак рата 1918. године Хрвати дочекали у табору поражене Аустро-Угарске?
Без обзира на све то, Хрватска сељачка странка подиже 1920. године побуну против нових власти, а 1921. излази са нацртом устава у коме је предвиђено конституисање тзв. Троједнице као јединствене државне јединице у оквиру југословенске реалне уније. У нацрту устава посланика тзв. хрватске заједнице, односно Народног клуба, који је у Уставотворној скупштини СХС изражавао ставове хрватске интелигенције, предлаже се подела Краљевине СХС на шест покрајина које би чиниле једну лабаву реалну унију опет по моделу Аустро-Угарске: 1) Србија са Старом Србијом и Македонијом, 2) Хрватска, Славонија, Далмација и Међумурје, 3) Црна Гора, 4) Босна и Херцеговина, 5) Војводина (Бачка, Банат и Барања) и 6) Словенија. Иза овог предлога устава стајао је, између осталог, потпис др Марка Лагиње, који је у време побуне ХСС као загребачки бан одбио да спречи одржавање побуњеничке скупштине, правдајући се да као „Хрват и човјек” није могао да ризикује да се пролије невина крв.1) Тако је овај хрватски политички првак, бирајући између оданости националном политичком миту тзв. Троједнице и привилегија у новом југословенском режиму – одабрао мит.
Уставни предлози Хрвата о конституисању тзв. Троједнице у оквиру Краљевине СХС не само да су те 1921. године били посвађани са политичком реалношћу, јер је поражени од победника тражио да му додели државност коју је изгубио пре више од 900 година, већ су деловали итекако passe према ондашњим главним тенденцијама у међународним односима и међународном праву. Наиме, силе Антанте су 1917. године у прокламацији ратних циљева прогласиле право на самоопредељење народа за руководно начело преуређења послератне Европе. И тек што се рат завршио, поражени Хрвати у питању уставног преуређења нове СХС, своје националне интересе бране позивањем на доктрину „хрватског повјесног”, односно „хрватског државног права”, као негације права народа на самоопредељење. Мада су на страни Срба биле не само славне ратне победе, већ и право народа на самоопредељење, као ондашњи апсолутни међународно-правни шик, Хрвати им се одлучно супростављају анахроним „хисторијским правом” и то на оним територијама које су 1921. године Срби могли лако да бране позивањем на право народа на самоопредељење – у Босни, Херцеговини, Црној Гори, Македонији. То што су у овим, тада демографски виталним покрајинама, „овце” биле српске, није утицало на Хрвате да под утиском вулгарне реал-политичке и скоројевићке „мудрости” – чије овце тога и планина – одбаце мит „повјесног државног права”. Јер, стварни творци овог мита су из угла ватиканских библиотека итекако добро знали да су у историји важни само процеси дугог трајања.
Он што је 1921. деловало као мит и што хрватски национални покрет тада није успео да оствари, у августу 1939. године постало је реалност. Доношењем противуставне Уредбе о Бановини Хрватској остварен је хиљадугодишњи сан Хрвата о политичком обједињавању Банске Хрватске, Славоније и Далмације. Захваљујући великодушности српских властодржца, хрватски мит је постао 1939. године реалност не само на подручју тзв. Троједнице, већ и у Дубровнику, Мостару, средњој Босни, босанској Посавини и делу Срема.2) Пошто је Бановина Хрватска у Краљевини Југославији добила положај сличан оном који је имала Угарска у Аустро-Угарској као реалној унији (овде)3), хрватски политички покрет је тако 1939. године успео да обнови клицу хрватске државности изгубљену далеке 1102. године. Оно што је из угла 1102. године, а нарочито блиске 1918. године деловало као мит, Хрвати су претворили у стварност. Пре свега зато што су успели да својом једнодушношћу убеде политичке прваке Срба да је те 1939. године митска хрватска државност од Загреба до Илока и Дервенте и од Сушака до Мостара и Дубровника, постала политички стварнија од саме Југославије, те да је у стању да угрози реалност привилегија и синекура српских политичких вођа.
Обновљена у границама Бановине Хрватске, чинило се да се хрватска државност у новембру 1943. године поново преселила у мит, јер је на њој био утиснут жиг геноцидне НДХ и колективног хрватског опредељења за силе Осовине, чији је пораз после Стаљинграда и Курска био све реалнији. И опет су политички Хрвати, мада у реалној позицији ратних губитника, једнодушно стали иза мита о „хисторијском државном праву”, односно иза тзв. Троједнице као минималног хрватског националног интереса. И митска Троједница је на Другом заседању АВНОЈ-а изронила у стварност под називом федералне Републике Хрватске. Истовремено им је као ратним губитницима пошло за руком да у одлуци АВНОЈА о федералном уређењу Југославије реализују замисао из уставног нацрта „хрватске заједнице” од 1921. године о подели државе на шест федералних јединица. Једина разлика у односу нацрт из 1921. године огледала се у томе што је АВНОЈ прогласио федералном јединицом Македонију, а не Војводину. Питање положаја ове друге је остављено за касније, јер се неочекивано указала шанса за десрбизацију Македоније, која је 1921. године и за митомане Хрвате била једнака националној бајци.
Док Србе данас позивају да се окану „митова” српске државности на Косову и Метохији, Црној Гори и Босни и Херцеговини, како би се суочили са политичком реалношћу моравске Србијице, хрватски политички покрет ни у оквирима ЕУ не одустаје од реализације митова Црвене Хрватске, хрватске државне границе на Дрини и на Сави у Земуну. Довољно је погледати нови идентитет Монтенегра, који не би могао да буде створен без подршке Загреба и Каптола, а који по свему подсећа на конвертитски идентитет становништва Западне Херцеговине и далматинске Загоре. Захваљујући кроатизацији која се одвија под велом монтенегринизације, у српској Црној Гори и Боки се пред нашим очима трабуњања „попа Дукљанина” и његова фантазмагорија о Црвеној Хрватској (Croatia Rubea) претварају у политичку реалност.
Национални програм или политикантски памфлет
Иако је глад за националним програмом, као што рекосмо, очигледна и оправдана с обзиром на незавидну ситуацију у којој се српски народ данас налази (са још незавиднијом перспективом), та иста ситуација захтева трезвен и озбиљан приступ, јер можда историјског времена за исправљање грешке неће бити. О садржају будуће декларације о заштити и очувању српског народа могуће је судити само на основу изјава њеног предлагача, А. Вучића.
Према ономе што је Вучић изјавио 2. 9. 2017. године, будућа декларација ће се ограничити на одбрану једног корпуса права, која треба да ужива српски народ независно од тога где он живи. Реч је о класичним личним и колективним правима којима се штите поједини елементи националног идентитета, а међу којима је Вучић посебно истакао право на употребу српског језика и ћириличног писма, изучавање и неговање српске културе, изучавање српске историје и неговање слободарских традиција, право на информисање на српском језику.(овде)4) Иако је реч о правима чије је уживање гарантовано бројним међународноправним документима, што је истакао и сам Вучић, као и уставима бивших југословенских република у којима живи српски народ, непоштовање у пракси ових права, у Хрватској, Црној Гори, Федерацији БиХ, Македонији и Словенији, захтева да се она нађу у једном документу који би требао да има карактер српског националног програма. Посебно што се у овом случају предлаже израда једног пратећег акционог плана у коме би биле дефинисане радње и рокови за побољшање садашњег лошег положаја српског народа на наведеним територијама.
Да ли побројане теме чине суштину нерешеног српског националног питања и да ли, сходно томе, документ који је ограничен на овај круг питања може да има карактер једног српског националног програма, каквим нам се представља?
Декларација која би се ограничила на питања заштите права на језик, писмо и културни идентитет Срба, а која би, при том, ћутке прешла преко права српског народа на државност, односно конституитивност и на политичко-територијално самоорганизовање у оним државама у којима су Срби аутохтони и државотворни народ (Црна Гора, БиХ, Хрватска и део Македоније, тзв. Стара Србија), лишила би српско национално питање елемента државности, без кога ово питање ван граница данашње Србије деградира у мањинско питање. Пошто државност подразумева територију, српско национално питање је пре свега државно и територијално, а тек у вези са тим и после тога идентитетско. Оно је само идентитетско у Темишвару, Сент Андреји и Љубљани, док је у Бања Луци, Палама, Подгорици, Херцег-Новом, Книну и Вуковару, те у Србији од Суботице до Качаника – пре свега државно и територијално.
Српско национално питање ван граница Србије, без КиМ, искључиво је мањинско питање за Вашингтон, НАТО пакт и бриселску бирократију. За њих је питање српске државности у Црној Гори, Хрватској и на Косово и Метохији коначно скинуто са дневног реда, тиме што су њихови устави „испражњени” од Срба и српске државности. Тако у Уставу Црне Горе стоји да је она настала „на основу историјског права црногорског народа на сопствену државу” (овде)5), што је само каснија и скраћена реплика става о „хисторијском државном праву” из Преамбуле Устава Хрватске: „Izražavajući tisućljetnu nacionalnu samobitnost i državnu opstojnost hrvatskoga naroda, potvrđenu slijedom ukupnoga povijesnoga zbivanja u različitim državnim oblicima te održanjem i razvitkom državotvorne misli o povijesnom pravu hrvatskoga naroda na punu državnu suverenost” (овде).6) О мањинском карактеру српског питања у тзв. Републици Косово довољно јасно говори чл. 3. тзв. устава, према коме „Republika Kosovo je multietničko društvo, koje se sastoji od Albanaca i ostalih zajednica” (овде).7) Однос Вашингтона, Брисела и НАТО пакта према српској државности у БиХ само је на први поглед другачији од односа према српској државности на КиМ, у Црној Гори и Хрватској. Прихватањем Уставом ујемчене конституитивности Срба у БиХ, српско питање у БиХ се од стране западних центра моћи макар номинално не третира као мањинско. Међутим, сви поступци које су предузимани од Дејтона до данас показују да је права намера ових центара моћи да српску државност у БиХ оставе без територијалне основе, тако што ће укинути Републику Српску, а БиХ прекомпоновати у грађанску регионалну државу. Тиме би и српско национално питање у БиХ престало да буде државно (=територијално) и претворило би се у идентитетско.
Насупрот томе, од животне је важности за целину српског народа да будућа декларација о заштити и очувању српског народа, српско национално питање, посебно у Босни и Херцеговини и Црној Гори, третира као par exselance државно питање. У декларацији би морао да се заузме став да српска државност у БиХ, чији је израз Република Српска, мора да опстане по сваку цену и да при том неизоставно буде унапређена враћањем Републици Српској противправно одузетих надлежности. Такође, декларација би морала да садржи захтев за враћањем одузете државности српском народу у Црној Гори, тако што би Срби постали конституитивни народ. Пошто је државност која није територијално обезбеђена увек кратког века, декларација би морала да се заложи за примену модела белгијског федерализма у Црној Гори, у коме би Срби уживали и персоналну аутономију (на целом подручју Црне Горе) и територијалну аутономију (на северу Црне Горе – Васојевићи и Пљевља, у старој Херцеговини – Никшић, Пива, Дробњаци, као и у Боки). Питање српске државности на КиМ декларација би морала да третира у складу са Уставом Србије и Резолуцијом 1244 УН, а то значи у оквиру државности Србије. Питање српске државности у Хрватској, као и у Македонији, мора бити отворено у декларацији, али нам се чини да оно, макар у овом тренутку, нема својство националног приоритета број један, какво је српско државно питање у БиХ и Црној Гори. При том, декларација мора поћи од става да се ни један територијални аспект српског државног питања не може разматрати одвојено. Мудрост налаже да у једној декларацији, иза које би стали политички званичници Србије и Републике Српске, много што шта буде и прећутано.
Међутим, уколико декларација остане на нивоу одбране језика, писма и културног идентитета српског народа, онда она неће испунити вишедеценијско очекивање да се напокон добије један свеобухватни национално-државни програм, те да се посредством њега велике силе и светска јавност упозоре да на Балкану неће бити стабилности све док се не реши српско државно питање. Представљање српског питања ван граница Србије као идентитетског (=мањинског), а не државног, сасвим је у складу са одредбама о регионалној сарадњи из ССП. Таква декларација би била једнострана политичка изјава српских представника да прихватају као трајно оно решење српског државног питања које је НАТО деведесетих година, у условима глобалне униполарности, наметнуо силом. Посматрана у међународном контексту, оваква декларација би послужила као политичко средство за истискивање Русија са Балкана. Јер, ако би српски званичници једном једностраном изјавом воље сами одузели српском националном питању у Црној Гори, Босни и Херцеговини (Републици Српској) и на Косову и Метохији својство државног питања и свели га на мањинско, онда би изостала потреба за спољнополитичким заступништвом Русије у решавању српског националног питања. Држање српског националног питања као државног – отвореним, оставља могућност Русији да се врати на Балкан и то у обиму и на начин који је приличи једној великој сили.
Са унутрашњег аспекта, декларација која би српско национално питање свела на идентитетско остварила би вековни интерес геополитичких супарника Срба да српско питање ван Србије коначно претворе у мањинско. О таквом константном интересу наших вековних непријатеља најбоље сведочи један запис Слободана Јовановића, с краја 1944. године. Када се у Лондону „повела акција за претварање Југославије у федерацију са три јединице (српска, хрватска и словеначка), Ситон-Вотсон је рекао да не може бити федерације између српске јединице која броји 9 000 000, хрватске која броји 3 000 000 и словеначке која броји 1 000 000. У федерацији (данас читај Западни Балкан, прим. З. Ч.) овако неуравнотежених јединица постојала би увек српска надмоћност. То су разлози због којих ваља пребити кичму Србима и поделити их у неколико јединица (данас читај несрпских држава, прим. З. Ч.). У ово је Ситон-Вотсон убедио и британске надлежне факторе. У овоме се данас британска политика слаже с партизанском. На Србију Енглези данас гледају као на Пруску. Као што ваља пребити кичму Пруској, јер уједињење Пруске с другим немачким државама значи прусизацију целе Немачке, тако би тројна федерација била сербизирање свега. А Енглези то неће”.8) Следствено, декларација која би српско питање ван Србијице без КиМ третирала као идентитетско (=мањинско) представљала би наставак опредељења српске псеудоелите да у име вулгарне реал-политике, као 1943. године, остварују хрватски политички мит, а преко њега интересе западних центара моћи. Отуда писац ових редова, без намере да буде малициозан у једном тако значајном питању, мора да констатује како таква деклрација не би могла да има својство једног аутентичног националног програма, већ би то био још један јефтини политикантски памфлета за злоупотребу националних осећања зарад голог опстанка на власти.
Српска национална политика данас нема разлога да буде ништа више реалистична у постављању националних циљева него што је то 1918. и 1943. године била хрватска национална политика. При том, не треба заборавити да је хрватска национална политика ове преломне историјске тачке дочекивала са рукама крвавим до рамена, док српска национална политика ни после последњих ратних догађаја нема на себи терет ни приближно сличне моралне хипотеке.
Дужност је садашњих генерација Срба да свом потомству оставе српско национално и државно питање у стању отворене перспективе, јер оно само као такво носи у себи потенцијал мотивационог фактора, који може да доведе до моралне, демографске, економске и сваке друге обнове Српства. Ту чињеницу мора да узму у обзир писци декларације. Уколико би будућим генерацијама оставили српско национално и државно питање затворено у садашњим насиљем наметнутим границама, онда би се оно претворило у још један снажан мотив за емиграцију.
1) М. Павловић, Српска правна историја, Крагујевац, 2005, стр. 660-663.
2) М. Павловић, Српска правна историја, стр. 772-787.
3) М. Павловић, Цео живот Југославије у два државна облика, Зборник Матице српске за друштвене науке,1/2014, стр. 19-23. http://www.doiserbia.nb.rs/img/doi/0352-5732/2014/0352-57321446009P.pdf
4) https://www.slobodnaevropa.org/a/28712188.html
5) http://www.gov.me/biblioteka/1055251939.pdf
6) http://narodne-novine.nn.hr/clanci/sluzbeni/2001_05_41_705.html
7) http://www.kryeministri-ks.net/repository/docs/Ustav1.pdf
8) М. Павловић, Српска правна историја, стр. 854-855.
