О руском утицају и злоупотребама русофилства – некада и сада
О „бауку” који кружи Балканом
Када је у питању регион Балкана, Вашингтон и Брисел се у последња три месеца не баве ничим другим до ухођењем једног „баука” (застрашујуће митолошко створење), старог онолико колико је старо и интересовање за Балкан у нововековној западној политици. Какав то „баук” опседа Мекејена, Хојта Брајана Јиа, Скота, посланике Парламента ЕУ, најобјективније могу да објасне речи човек који припада њиховој цивилизацији: „Баук призван из ̓силних дубина̓ наше маште, који нас спречава да поступамо праведно према хришћанима на Истоку, јесте Русија. Све владе, а нарочито уставне, имају своје бауке. Понекад се порези не би могли одобрити кад баука не би било, док би политичке партије могле заувек да пате као озлоглашене, да нису у стању да се уздигну на власт користећи оружје страха. Признајем да нисам у стању да се ослањам на удобно уверење да је све што народ Русије чини зло и наопако. Нити, ма колико желео да верујем у то, мислим да су поступци енглеске владе увек племенити, без интереса и благотворни. Чини ми се да је такво уверење у највећој мери детињасто”.1)
Ово изванредно запажње припада Вилијему Дентону, енглеском протестантском пастору. То што је оно забележено пре равно стопедесетпет године само потврђује да параноја русофобије, од које и данас болује западна балканска политика, већ вековима уназад има исте узрочнике и симптоме. И док западни политичари говоре о руском присуству на Балкану као о абнормалној појави, трезвени и објективни Дентон се бави разлозима руског утицаја на југоистоку Европе у другој половини 19. века и наводи две чињенице које се „недовољно имају на уму када говоримо о руском утицају на Турску”. Прва чињеница која објашњава руски утицај на Балкану тиче се тога што је „народ Русије исте вере као и већина поданика Порте”. „Сада, ни у једном делу хришћанског света”, додаје Дентон, „се обавезе братске слоге не осећају тако снажно као широм Источне цркве. То братство не зависи од расе, јер је словенски Пољак увек био непријатељ словенског Руса… То међусобно саосећање чланова Источне цркве до те мере је стварно да су ратови ма које дужине између народа који припадају тој цркви ретко, ако су икада уопште вођени. То саосећање је независно од политичких сплетки. Трговац из Санкт Петербурга саосећа са својим братом у Црној Гори без икаквог подстицаја власти, и без икакве везе са секуларном политиком. То саосећање је, међутим, свакако утиснуто у поступке руске владе, заправо често и управља њеним поступцима.” Друга чињеница која према Дентоновом увиду објашњава дубину руског присуства на Балкану је карактер политике Запада према православним балканским народима, а пре свега према „српској раси” коју „дубоко прожима жеља за независном егзистенцијом”. „Ми смо, својом политиком, па чак и својим препорукама”, опоро, али истинито говори овај Енглез, „усмерили патње народа европског дела Турске ка руском цару као њиховом природном заштитнику, и наравно да немамо права да се жалимо на то што су они послушали наш савет. Ранке нам каже да су, на Бечком конгресу (1815. године, када су после угушеног Првог српског устанка турско-арнаутске хорде вршиле најстравичније злочине по Београдском пашалуку, прим. З. Ч.), док су српски делегати детаљно описивали варварства која њихова земља трпи од Турака, дипломате Западне Европе одбациле њихове извештаје о неправдама и на њихове захтеве одговориле подругљивим смехом, позивајући их да се Русији обрате за помоћ. Према томе, ми немамо право да се жалимо што су они послушали тај савет. Можемо себе да оптужујемо за кратковидост и неправедан став, али немогуће је да имамо основа за икакву замерку упућену њима. Али, заправо, читава повика на руски утицај и сплетке неоснована је као што су, уопште речено, и таква паника или страначки покличи… Али, говорити о руским сплеткама и указивати на њих као на узрок побуна међу хришћанима у Турској, може се једино у незнању или с намером да се изокрене истина. Уколико тај народ гледа у Русију очекујући саосећање и подршку, узрок томе је мање руска амбиција а више британска непамет. Докле год жалосна правда остаје неисправљена у Турској, Русија има прилике да се умеша, а неправда опстаје јер Енглеска охрабрује злочинце”, завршава своју анализу В. Дентон.
Свест о Русији и идентитетски инжињеринг
Стопедесет година од настанка Дентоновог списа о Србији, доживљај Русије и западних држава у колективној свести Срба остао је исти и то из истих оних ралога које је навео енглески пастор. Једино што се за ових век и по накупило толико додатних историјских чињеница које сведоче у корист пријатељства Москве и непријтељства, свеједно, Вашингтона, Лонодона, Берлина или Брисела, због чега је овај вредносни доживљај код Срба већ стекао архетипска својства и самим тим прешао из политике у етос. Пошто је измештен у трајне категорије етоса, он је имун на свакодневну агресивну пропаганду западне обавештајно-медијске мреже. Зато пропагандне поруке којима нас бомбардују са телевизијских екрана и билборда, о „милосрђу” које на Србију изливају УСАИД, ИПА фондови, ГИЗ, противно пропагандној и економској логици дају ефекат једнак нули. Јер, анкете говоре како је више од половине грађана Србије убеђена да Русија највише помаже Србију.2) То је за западне пропагандисте прави пример борбе између митова и чињеница, у којој се Русија скрива из митова док Запад наступа са чињеницама.
Тиме што се архетипска представа Русије у колективној свести Срба оцењује као митска и иреална, доводи се у питање свеукупна перцепција српског колективног „ја”. Јер, ако је српска представа о Русији пука уобразиља, изаткана од митова и стереотипа, онда су тим пре такве и оне темељне, аксиолошке представе српског колективног „ја”, почев од „најдоњег камена” косовске духовно-моралне представе по којој је „земаљско за малена царство, а небеско увијек и довека”. Тиме се Србима сугерише да је њихово колективно историјско искуство један скуп заблуда, па је самим тим и српски национални идентитет, обликован током тог неразумног историјског пута, један абнормални социо-психолошки феномен. Пошто пребива дубоко у идентитеској свести, српска представа Русије може да се промени једино дубинском интервенцијом у српски идентитет. С тога ће онај који се буде осмелио да преиспита етичку вертикалу косовског опредељња, а уз њу и хоризонталу заветне идеје свесрпског државног уједињења, истовремено бити и преиспитивач српске колективне представе о Русији.
А преиспитивач није ништа друго него лажни месија, који се усудио да фалсификује Завет, с циљем „да се кривотворина представи као истински смисао историјског постојања заветне заједнице”. Ако је Св. кнез Лазар икона истинитог српског Завета, онда је лажни месија, као праслика фласификованог завета, по свему један, како је још 2006. приметио В. Димитријевић, анти-Лазар, као тип новог „србина”.3) С тога ће анти-Лазар, као кривотворитељ српског идентитет, менталитетно бити најближи Брозу, који је као југословенски вођа, а Југославија није била ништа друго до анти-Србија, био отелотворење „српског” анти-етоса (који је у онтолошком смислу „зло и наопако”). Уз то, Брозова владавина пружа новом лажном месији прегршт проверених идеја за фалсификовање легитимитета, јер цар-варалица увек има упориште у лажном или тачније фалсификованом легитимитету.
Брозова (зло)употреба српског русофилства
Због места који Русија заузима у српској историјској свести Срба, (зло)употреба Русије, како је то у изванредној студији показао В. Ђуретић, била је током Другог светског рата важно средство у Брозовој револуционарној акцији прибављања лажног легитимитета од стране српског народа.4) Како би у своје редове привукао што већи број Срба који су подигли отпор против геноцидног усташког режима и тиме ослабио свог главног непријатеља, ЈВуО на челу са генералом Михаиловићем, Броз је крајем 1941. и почетком 1942. године одлучио да центар деловања свог покрета пресели у Источну Босну, а потом и у Босанску Крајину. У ратним прогласима које су партизански комитети и штабови упућивали тамошњем српском становништво русофилство Срба је било главна мета манипулације. Тако се у Прогласу Окружном комитету КПЈ за Романију и Звијезду, од 12. фебруара 1942., између осталог истиче: „Српски народе, лажу те да ће доћи мајка Србија и донјети ти слободу, Србија је у црно завијена…. Капетан Рачић (четнички командант у Источној Босни, прим. З. Ч) силом је тјерао српску омладину да чисти пругу Хан Пијесак-Олово како би Нијемци могли лако да прођу. Исто тако у Олову су те издајице оставиле неколико вагона жита, доста муниције и топова непријатељу и напустили град не опаливши ни једног метка. Они чисте пруге да би Нијемци лакше могли пребацити своје трупе на границу Совјетског Савеза, да би лакше могли тући руске раднике и сељаке. Они дају жито непријатељу док ви гладујете, они дају муницију непријатељу док ви често са три метка остајете на положају и браните ваша села. Све су они ово радили да би од вас створили покорно робље које ће Хитлер мобилисати и послати на Русију, на земљу која се данас бори за слободу и бољи живот свих нас”. У наставку прогласа Брозови комесари поручују: „Поштени и родољубиви четници из бивших четничких чета, не наседајте више лажима Дангића, Аћима Бабића, Каменка Јефтића и других. Знајте да су они довели усташе у наша ослобођена села… Пођите сви са партизанима, јер ко је данас с њима, тај је за слободу, тај је за Русију, ко је против њих, тај је за фашизам, за крвника Хитлера”. И овај, као и други партизански ратни прогласи редовно се завршавао поруком – Да живи друг Стаљин!”.5)
У исто време односи између званичне Москве и врха КПЈ, на челу са Брозом, били су далеко од идеалних. Кремљ се отворено противио формирању Прве пролетерске бригаде, као партијске војне јединице, као и свим активностима које су водиле револуционарној промени власти у току рата (Москва се противила и одлукама Првог заседања АВНОЈ-а). О томе сведочи и запис блиског Брозовог сарадника и члана најужег партијског руководства од Пете земаљске конференције одржане у Загребу 1940. године, Светозара Вукмановића Темпа: „Дилеме у погледу коришћења рата и окупације земље за извођење револуционарних промена, јављале су се у свим комунистичким партијама, посебно европским. Коминтерна их је доста једноставно разријешила; по њој, револуционарне промјене није требало изводити током рата. Тито је пошао другим путем: кроз партизанско ратовање вршио је револуционарне промјене којима није дао звучно име „социјалистичка револуција“, већ их је назвао народноослободилачка борбом. Али, та борба је у суштини била социјалистичка револуција јер је решавала основно питање сваке револуције – питање власти… Није било лако усвојити такву оријентацију. Не само због тога што је и Коминтерна била против ње, него зато што се повремено јављало колебање и код неких тадашњих Титових најближих сарадника”.6)
Да су тадашња неслагања и стратешке размирице између Броза и Стаљина биле познате и ван комунистичких редова, показује Темпов запис о партизанско-четничкој конференцији, која је одржана 13. 12. 1941. године недалеко од Хан Пијеска. Реагујући на на изјаве представника комуниста (сачувани записник са ове конференције показује да се водила расправа и око формирања органа власти), пре свих самог Темпа, четнички командант Јездимир Дангић изјављује: „Ви сте троцкисти! Ја ћу вас тужити Стаљину… Да ви сте троцкисти! Ви не признајете краља и нашу легалну владу у Лондону, а њу признају савезници… па и сам Совјетски Савез! Дангићево обраћање Темпо је касније у меоморима прокоментарисао речима како тада „ни себи нијесам могао објаснити како је могуће да Москва, а не само Лондон, говори о томе да снаге под командом Драже Михаиловића воде борбу против окупатора. Знао сам да Москва има радио-везу са нашим Врховним штабом и да мора бити упозната са стварном ситуацијом у нашој земљи. Па ипак продужава да хвали снаге под командом генерала Михаиловића! На то питање нијесам знао да одговорим, а нијесам смио посумњати у исправност политике коју је Стаљин водио”.7)
Ко је био главни непријатељ Брозу и његовој клики најбоље се види из писма које су 14. 12. 1941. Тито и Ранковић упутили Покрајинском комитету КПЈ за Србију: „У последњим данима примећује се све веће уједињавање четничких фракција са окупатором против партизанских одреда. На тој линији су и – додуше непроверене али врло вероватне – вести да ће окупатори препустити Недићу Санџак, Босну, Срем и Банат. Јасно је да се на тај начин окупља један реакционарни великосрпски центар, који ће одиграти руководећу улогу контрареволуционарну без обзира на судбину немачких и италијанских окупатора. Тај реакционарни великосрпски центар опасан је за све народе Југославије. У њему се несумњиво ствара главни непријатељ ослободилачке борбе народа Југославије, а данас је главно упориште окупатора. Дакле нема сумње да је најодлучнија борба против тог центра главна политичка задаћа наше Партије у Србији”.8)
Насупрот томе, Кремљ је још 1943. године подржавао званичну југословенску владу и ЈВуО на челу са генералом Михаиловићем. То потврђује, између осталог, и садржај два званична документа, које је у зборнику докумената о британско-југословенским односима у периоду 1941-1948. година објавио наш познати емигрант и антикомуниста, Станиша Влаховић. У меморандуму о послератној будућности Југославије који је 3. 4. 1943. године сер Џорџ Рендел, британски амбасадор при југословенском двору, упутио свом министру Идну, забележени су и утисци из разговора који је Рендел имао са совјетским амбасадором у Лондону, Богомоливим. „Господин Богомилов”, стоји у документу, „заузео је став да се Совјетска влада не интересује унутрашњим стварима Југославије, и да се односи између разних група у тој земљи њих не тичу. Они званично признају Југословенску краљевску владу и ради тога, Совјетска влада је са знатним чуђењем примила „питање” од те владе, како Совјетска влада има мишљење према једном члану те владе, генералу Михаиловићу. За Совјетску владу заузимање нарочитог става према генералу Михаиловићу било би неприкладно, као што би било за Југословенску владу да заузме став према неком члану Совјетске владе или локалној власти унутар Совјетског Савеза”. Шта за то време раде Британци када је у питању политичка будућност Југославије, види се из депеше коју је у децембру 1942, године Рендел упутио Форин офису: „Југословенски председник владе захтевао је да га хитно вечерас посетим. Рекао ми је да је много узнемирен због става Британске владе према Михаиловићу. Sir Orme Sagent жестоко је критиковао генерала Михаиловића у недавном разговору са г. Милановићем (југословенским дипломатом)…. Према г. Слободану Јовановићу, мајор Boughey је рекао мајору Кнежевићу, да С. О. Е. (британска обавештајна управа за време Другог светског рата) сматра Михаиловића за квислинга и да није бољи од Недића. Шта више, зна се да је он у вези са Италијанима са којима плете интриге. Даље, он је ПАН-Србин и анти-Хрват. Под овим околностима Британска краљевска влада није склона да настави да га помаже и врло радо би желела видети његову замену новим командантом. Међутим, партизани настављају са активностима против Немаца и чине користан посао”.9)
Ко га је изненадила 1948.?
(Зло)употреба Русије од стране Броза и његове антисрпске клике окончала се 1948. године. Посматран из перспективе ранијих односа, раскид Броза са Кремљом и „брком” био је изненадан само за обичан народ у Југославији, а болан углавном само за Србе. Неповерење Москве према званичном Београду испољавало се током целе 1947. и почетком 1948. године, пре свега, кроз одуговлачење закључења трговинског уговора са Југославијом и одлагање слања наоружања и опреме за Југословенску армију. У исто време југословенско руководство је било против оснивања заједничких југословенско-совјетских предузећа (основана су само два у области ваздушног и речног саобраћаја), као и против тога да совјетски војни и цивилни инструктори уживају посебан статус у Југославији. Ипак, чини се да је раскид са Москвом најмање изненадио самог Броза. О томе најупечатљивије сведочи мемоарски запис Светозара Вукмановића Темпа о сусрету са Брозом после повратка из Москве почетком 1948. године. Темпа, разочараног због необављеног посла у Москви и утисака које је понео из СССР, а који су се пре свега огледали у неповерењу које су совјетски руководиоци показивали према њему, Броз је саслушао мирно, „опет се насмијао и закључио наш разговор ријечима: Знао сам то! Али нисам хтио ништа да ти говорим. Боље је да се сам увјериш”.10)
Шта се догодило између Броза и Стаљина и зашто је раскид са Кремљом Броз примио без изненађења и са осмехом, чини се да провејава из оног дела Стаљиновог писма руководству КПЈ у коме се један од најповерљивијех Брозових људи, предратни загребачки адвокат, а тада високи југословенски дипломата Владимир Велебит, оптужује да је британски шпијун, а од руководства у Београду се тражи да га уклони. Каснија брзина југословенске војне и привредне преорјентације на Вашингтон и Лондон показју да оптужбе Кремљ на рачун Велебита, али и других британских шпијуна у југословенском Министарству иностраних послова, нису биле без основа. Прве посете Вашингтону, Лондону и седишту ММФ предводио је нико други него Светозар Вукмановић Темпо, од кога се почетком 1948. године у Москви, према његовом сведочењу, није одвајао мајор НКВД. Темпов политички став и однос према СССР најбоље се види из његових утисак о Хрушчову, из разговора који је 1956. године имао са њим насамо у Варшави: „Хрушчов је говорио и говорио! Као да је хтио да се разрачуна са свим оним што се накупило у Совјетском Савезу од времена Лењина и против Лењина. Осврћући се на то како је Лењин замишљао односе међу нацијама у Совјетском Савезу, посебно између руске и осталих нација, рекао је: У случају Југославије, борба је вођена за равноправније односе, а у самом Совјетском Савезу наше републике су обичне административне јединице! Дивио сам се његовим мислима, али истовремено осјећао и сумњу у могућност да се све то оствари”.11)
Садашња (зло)употреба српског русофилства
Ако судимо на основу садашњих изјава западних политичара и дипломата о бауку руског утицаја у Србији, чини се да присуствујемо последњој фази (зло)употребе Русије од стране западне агентуре у Србији. (Зло)употреба, јер осим русофилије у обичном народу, нема ни једног доказа да постоји озбиљан руски утицај на садашњу државну политику Србије. Насупрот томе, садашњи властодржци, на челу са Александром Вучићем, испуњавају све захтеве западних центара моћи, који су директно супротни највиталнијим интересима српског народа и државе Србије. Прича о бауку руског утицаја у Србији треба да прикрије ову голу чињеницу. Као и у време Броза, (зло)употреба Русије у овој последњој фази служи окончању процеса окупације Србије и коначног изгона Срба из квазидржава или утапања у квазинације измишљене на Четрвртом конгресу КПЈ у Дрездену.
(Зло)употреба Русије је неодвојива од западног пројекта званог Александар Вучић и СНС. Оног момента када је Запад схватио да преко анационалних и пројугословенских структура из „круга београдске двојке” не може да обезбеди сигурну и дубинску окупацију Србије и гушење српског покрета у РС и Црној Гори, створио је популистичку и квазнационалну политичку организацију – СНС. По Брозовом ратном моделу требало је злоупотребити већину кључних српских идентитетских општих места, међу и њима српско русофилство, како би сами Срби дали псеудолегитимитет лажном цар, а тиме својој окупацији. Истовремено, формирањем једне псеудопатриотске организације народнофронтовског типа вишепартијски систем је суштински претворен у колонијални једнопартијски систем, који је у себе апсорбовао и политички амортизовао и један број полусвесних српских патриота.
С друге стране, МИГ-ови још не стижу, Вучић је у Астани избегао сусрет у четири ока са Путином,12) посета Медведева Београду одлаже се већ више од годину дана. Када једног дана Вучићева влада због преговарачког поглавља 31 уведе санкције Русији, а због поглавља 15 буде створила такве услове да ће Гаспром морати да напусти Србију, биће изненађени само патриоти увучени у народнофронтофску организацију – СНС; као што су обични чланови КПЈ били изненађени оног априлског јутра 1948. када им је због провере оданости Брозу било наложено да побацају фотографије до јуче неприкосновеног „брке”. Брзи улазак Србије у НАТО пакт био би тада само закаснели доказ тога што је Кремљ раније одуговлачио са озбиљним испорукама и инвестицијама у Србију. Москва ће, делом због објективних разлога, а делом због субјективних пропуста (али то би била тема посебног рада), добити још једну мету на коју ће морати да усмери ракете. Али главни губитници на својој земљи биће Срби, које ће лажни месија одвести уместо у обећани земаљски рај, право у земљу недођију. И тада ће се наша деца, тражећи излаз у физичком и онтолошком бекству, незнано куд расути по свету. Зато је крајње време да прогледамо! Јер је Вучићево русофилство истинито онолико колико и тврдња Брозових комесара да су Немци стигли на Стаљинград захваљујући прузи Хан Пијесак-Олово, коју је поправио несрећни Дангић.
1) В. Дентон, Србија и Срби, Београд, 2013, стр. 230-233.
2) https://europeanwesternbalkans.rs/srbija-kao-ruski-trojanski-konj/
3) В. Димитријевић, Зашто плаче Свети Сава?, Чачак, 2006, стр. 196-204.
4) В. Ђуретић, Насиље над српским устанком – опсене народа у име „Русије и комунизма”, Београд, 1997, стр. 160-192.
5) S. Vukmanović-Tempo, Revolucija koja teče, Memoari, knj. 2, Zagreb, 1982, стр. 88-89.
6) S. Vukmanović-Tempo, Revolucija koja teče, Memoari, knj. 2, стр. 424-425.
7) S. Vukmanović-Tempo, Revolucija koja teče, Memoari, knj. 1, стр. 362-364.
8) S. Vukmanović-Tempo, Revolucija koja teče, Memoari, knj. 2, стр. 20-21.
9) S. R. Vlahović, Zbornik dokumenata iz Britanske arhive. Anglo-jugoslovenski odnosi 1941-1948., Birmingham, 1985, 110-17.
10) S. Vukmanović-Tempo, Revolucija koja teče, Memoari, knj. 4, стр. 22.
11) S. Vukmanović-Tempo, Revolucija koja teče, Memoari, knj. 4, стр. 187.
12) http://www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/politika/vucicev-beg-iz-astane/
