УБИСТВА ШЕФОВА ДРЖАВА И МЕЂУНАРОДНО ПРАВО. ЛИБИЈСКИ ПРЕСЕДАН

293

Агресија земаља НАТО против Либије поставила је читав низ веома важних питања међународног права.(1)Једно од њих, најактуелније, је припрема убиства шефа либијске државе. Резиденцију Моамера Гадафија су много пута ракетирали. Према саопштењима либијске телевизије у току напада ноћу, уочи 1. маја, убијени су Гадафијев син и троје његове унучади…

Убиства шефова држава и влада одавно не шокирају никога. У 19. веку убијена су три председника Боливије, три председника Уругваја, три председника САД, два председника Перуа, не мали број монарха и чланова њихових породица. У 20 веку су убијени: руски император Николај са породицом, председници влада Италије, Шведске, Србије, Гренаде, председник САД, три председника и председник владе Авганистана, три председника и три председника владе Бангладеша, два председника и три председника владе Републике Бурунди, председник и три председника владе Египта, два председника Либерије, два председника владе Индије, председник Чада, председник и три председника владе Ирана, председник и премијер Демократске Републике Конго, председник и премијер Руанде, председник Републике Нигер, два председника и један премијер Нигерије, председници Венецуеле, Гватемале, Салвадора… Списак није комплетан и, то кажемо са тужном сигурношћу, – отворен је…

У списак нису ушла убиства државника који нису заузимали званичне положаје (Амилкара Кабрала, Едуардо Мондлане). Нису ушли ни случајеви „погибије“ руководилаца држава. Ту скоро сам имао прилику да разговарам са једним од бивших руководилаца Мозамбика, који је 1986. године обављао преглед места пада авиона председника Мозамбика Саморе Машала. Саговорник ми је говорио о убедљивим доказима тога, да је авион погођен док је био у ваздуху. Кривац злочина – јужноафрички расистички режим;(2)званична истрага из политичких разлога није спроведена. То убиство је у историји остало као „авионска несрећа“.

У списак нису ушле ни многе „необичне смрти“. Тако да данас нико није објаснио како се „десило“ да су истог дана, 7.07.1998 године, изненада и без икаквих видљивих разлога умрли и председник Нигерије С.Абача и лидер опозиције – изабрани председник Нигерије М.Абиола, при чему је овај последњи преминуо директно у току састанка са амбасадором САД. Према сведочењу чувара, који је имао задатак да проба сва пића и храну која је нуђена Абиоли, који је он у потпуности извршавао, наређено му је да одмах после пробе напусти своје место.(3)Чувар је изашао, а да није проверио на отров шољу чаја, коју је његовом газди понудио амбасадор – званични представник САД. Та прича никога није заинтересовала, и никаква судска истрага није спроведена. Исто тако није било истраге ни поводом масовног убиства комплетне краљевске породице у Непалу 2001 године, мада је и тамо било основа да се помисли да је постојао траг споља.

Покушаји ислеђења убиства председника и премијера Руанде 1994. године снажно се кочи не од било кога, већ од Међународног трибунала за Руанду. Тамо се истражују само убиства представника народа Тутси, а убиство руководилаца Руанде који су били представници народа Хуту не припада укупној историји „геноцида“ Тутси, коју сада исписује овај трибунал. Карла дел Понте, бивши главни тужилац не само трибунала за бившу Југославију, већ и Трибунала за Руанду, у својим мемоарима сликовито описује како су представници САД и неких других земаља блокирали њене покушаје да започне истрагу убиства председника Руанде и Буринди – Ж.Хабиариманија и С.Нтариамире (то дупло убиство је било сигнал за почетак покоља у Руанди).

Баш удара у очи чудан однос према убиствима шефова држава и влада у савременом међународном праву: већина међу њима има трагове који воде ка иностранству, али истраге практично уопште нема. А ако истрага и постоји – то се ради тако трапаво, да не може да се не посумња да су резултати тих истрага потпуно лажни. У позадини стотина политичких убистава међународна заједница је исказала „забринутост“ само у два случаја: када је убијен бивши премијер Либана Р.Харири, а такође и после убиства премијера Пакистана Б. Буто. Ради истраге у првом случају формиран је Међународни трибунал, а у другом – Истражна комисија ОУН. И то је било све. Трибунал за Либан је формиран 2008. године и за сада није објавио ни једну тужбу. Комисија ОУН за расветљавање убиства Беназир Буто је посао завршила 2010. год. тако што је објавила извештај, у коме је окривила власти у земљи зато што нису обезбедили потребно обезбеђење и одговарајућу истрагу.(4)

Остала убиства државних лидера нису била интересантна! У септембру 2010. године државе – чланице ОУН нису изгласале предлог да се у дневни ред заседања Генералне Скупштине ОУН укључи питање: „Истрага о убиствима шефова држава и влада у периоду од оснивања ОУН“. Предлог о уношењу овог питања у дневни ред заседања Генералне скупштине дала је Либија. Моамер Гадафи представља шефа државе – чланице ОУН са најдужим стажом. За време његове 42-годишње владавине убијене су десетине председника и премијера у различитим земљама у свету. Лично њега су покушавали да убију више пута, између осталог – у априлу 1986. године, када су САД и њени сателити бомбардовали Триполи и Бенгази. А сада опет САД – НАТО поново предузимају покушај да га убију. И поново, као 1986. године, гине не Гадафи, већ чланови његове породице.

Да би се проценила ситуација у Либији важно је да се схвати да већ сам чин агресије представља злочин, како год да агресију зову масмедији. Без поговора, свако убиство човека, које је последица агресије, претпоставља још читав низ злочина, али убиство шефа државе је злочин посебне врсте. То је убиство са отежавајућим околностима – убиство на начин, који је опасан за све. Злочиначка намера је у томе да са убије Гадафи, при чему се уопште не води рачуна колико ће још при том погинути мирних грађана. Треба да се сетимо бомбардовања резиденције председника Југославије Слободана Милошевића у време агресије НАТО 1999 год. и бомбардовања амбасаде Кине у Београду тих дана. 2008. године су се појавили подаци да је бомбардовање кинеске амбасаде изведено са предумишљајем: Американци су знали да се у том тренутку, у тој амбасади налазио С.Милошевић. То јест – опет је реч о покушају убиства шефа државе.

Агресија САД – НАТО, која траје месецима, наставља да повећава списак њихових злочина. Док постојеће „џепне“ међународне судије као што је Међународни кривични суд у Хагу припрема тужбу против Гадафија (што је тужилац МКС Л.Морено-Окампо већ објавио), међународна правничка јавност је дужна да изврши своје – друштвено – суђење светском хохштаплерају.

27. априла је у Либију допутовала такозвана Међународна независна комисија ОУН ради истраживања свих случајева грубог кршења људских права у Либијској Џамахирији. Колико је та комисија „независна“ и какви су њени стварни циљеви најбоље говори састав те комисије. На њеном челу је Шариф Басиуни – главни састављач статута Трибунала за бившу Југославију. У комисији су „заштитници права“ из Јордана – А.Хадер, и Филип Кирш из Канаде. Осим што је Канада чланица НАТО – Ф.Кирш је и бивши председник Међународног кривичног суда!

Али, без обзира на то, ситуација са усмереним претварањем ОУН у „моралну наказу“ који благословљава све агресије по реду, још увек, вероватно, може да се преломи. У крајњем случају, макар се мора пробати.

Пре свега, мора се, најзад, формирати Војно-Штабни комитет ОУН, како то предвиђа Статут ОУН, који се за 65 протеклих година није ни једном састао. Тако може да се покуша пресецање покушаја да се наручују и чак тумаче резолуције СБ ОУН различитим организацијама са стране (НАТО, ЕЗ и др.); командовање војним операцијама ће се вршити уз учешће Русије, Кине и других земаља – чланица ОУН.

Друго, Потребно је да се питање о агресији на Либију постави на Генералној скупштини ОУН јер су у њој, за разлику од Савета безбедности (где заседа само 15 земаља), представљене све државе – чланице ОУН.

Треће, Либија може, тражећи заштиту, да се обрати Међународном суду ОУН. Док буде разматрања жалбе, Суд може да донесе одлуку о прекиду бомбардовања.

Четврто, Русија је дужна да иницира сазивање Савета безбедности ОУН у вези са агресијом на државу – чланицу ОУН. Иако перспективе таквог заседања могу да се предвиде важно је нешто друго: не сме да се саучествује у коначном претварању међународног права у гомилу праха! Грешка је (благо речено!) већ учињена – Русија је „пропустила“ резолуције 1970 и 1973. Али сада, ипак, постоји могућност да се бар инсистира на резолуцијама, макар и накарадним, макар и гадним, али које НЕЋЕ предвиђати бомбардовање!

Генерални секретар Бан Ки Мун је изјавио да су, како се испоставља, либијске власти „изгубиле своју легитимност“. Генерални секретар је погрешио: та његова констатација се не односи на либијске власти, већ на власти држава-агресора, и – на жалост – на саму ОУН. Делегитимизација ОУН представља резултат смишљених дејстава како низа њених чланица, тако и руководства целе Организације на челу са Бан Ки Муном. Делегитимизација ОУН очигледно представља саставни део свеопштег процеса закономерне „хаотизације“ савременог светског и правног поретка.

Заштита Либије – то није само заштита народа који је пријатељ Русије и Руса, то је – можда – последња шанса да се спаси најважнија међународна организација и место Русије у њој. У плановима за оснивање „Демократске лиге“ која би, према замисли њених идеолога, требало да замени ОУН, за Русију места нема! Управо зато Русија треба да се нађе у првом реду држава које ће се супротставити покушајима да се главни органи ОУН искористе за „само“-делегитимизацију те организације.

__________________________

(1) Неке такве проблеме детаљно објашњавају чланци аутора, који су објављени на сајту Фонда стратешке културе: http://www.fondsk.ru/news/2011/03/18/sb-oon-i-livija-prigovor-mezhdunarodnomu-pravu.html; као и на: http://www.fondsk.ru/news/2011/04/06/demontazh-mezhdunarodnogo-prava-strategija-globalnoj-vlasti.html

(2) Детаљније погледати у интервјуу А.Б.Мезјајева са бившим шефом кабинета председника Мозамбика С.Виејрој(«Казанский журнал международного права» № 4 за 2011 год).

(3) Текст извештаја је доступан на званичном сајту ОУН на интернету: http://www.un.org/ News/dh/infocus/Pakistan/UN_Bhutto_Report_15April2010.pdf

(4) Текст извештаја је доступан на званичном сајту ОУН на интернету: http://www.un.org/ News/dh/infocus/Pakistan/UN_Bhutto_Report_15April2010.pdf