У периоду од 18. до 25. фебруара 2012. године дошло је до офанзивне операције на Србе са севера Косова. У првој етапи, од 18. до 23. фебруара, операцију су вршиле снаге америчке војске НАТО заједно са контра-диверзивном групом КФОР-а, који су код административног пункта КПП Јариње ликвидирали српске барикаде. Снаге НАТО/КФОР-а су биле снабдевене оклопном техником, булдожерима и специјалним средствима за растеривање демонстраната и бројчано их је било много више него Срба, који су бранили барикаде.
Осим тога, после вишемесечне забране, снаге европске полицијско-цивилне мисије ЕУЛЕКС су добиле слободу кретања по северу Косова. Да подсетимо: забрана је била уведена пошто је 9.12 2011. године у предграђу Косовске Митровице, у току сукоба заштитника барикада са КФОР-ом и ЕУЛЕКС-ом, убијен младић, Србин, Саво Мојсић. Међутим, доцније су одржани преговори представника међународне заједнице и Срба са севера Косова које је водио округа Косовска Митровица Р.Недељковић(више српских лидера са севера Косова није учествовало у тим преговорима). Закључен је „џентлменски споразум“ по коме је ЕУЛЕКС добио слободу кретања, под условом да та мисија не превози албанске царинике на КП Брњак и Јариње, а српске барикаде ће остати док се са КП не склони „албанска царина“. Нису били предвиђени никакви механизми контроле. Како су Срби рекли: „ми официрима верујемо на реч“. Међутим, представници ЕУЛЕКС-су изјавили да никакав договор и није постојао![1] Веровати у речи европских службеника значи бити наиван и дозволити да те наивно преваре, јер је очигледно да оне ништа не вреде. Резултат тих преговора је било само то, да је мисија ЕУЛЕКС-а споразум једноставно анулирала! Тако је ЕУЛЕКС, праћен КФОР-ом, добио право да се слободно креће по територији севера Покрајине. Циљ ЕУЛЕКС-а је да помогне Приштини у функционисању органа полиције, правосуђа и царине. Очигледно је да је самосталан рад „државних институција“ Приштине или у принципу једноставно немогућ, или да га архитекте „пројекта Косово“ нису ни предвидели!
23. фебруара је почела друга етапа операције. Напад на сопствено становништво са севера Покрајине званични Београд је предузео из два правца: дипломатског и полицијско-репресивног. Први се састојао у томе да се на преговорима по питању представљањаКосова на регионалним форумима Београд сложио са тим, уз услов да назив саме покрајине добије необичну формулацију: „Косово*“. Баш тако: Косово са фуснотом, у којој се каже да „тај назив не одређује правни статус Косова и да је у складу са Резолуцијом 1244 и одлуком Међународног суда о косовској декларацији независности“ . Што је противуречно само себи. Резолуција 1244 Покрајину преноси на привремено управљање међународној администрацији, до одређивања статуса Покрајине – као резултата преговора. (Преговори су одржавани од 2006. до 2007. године и завршени су потпуним неуспехом. На њих је Приштина одлазила са само једном речју: „Независност!“ Тако да статус покрајине није ни одређен). Међутим, одлука Међународног суда говори о томе да акт о прихватању декларације о независности није супротан међународном праву (тј. овде је дошло до замене тезе – питање нелегитимности једностраног проглашења независности Међународна заједница је заменила питањем о прихватању декларације о независности). Међународна заједница је одлуку Међународног суда једнострано протумачила као подршку независности Приштине. Управо на тај аспект је и сама Приштина обратила пажњу, сматрајући да је признање њене независности од стране Србије готова ствар.
Тако су преговори између Београда и Приштине, започети у марту 2011. године и названи „технички“ у ствари постали заобилазни маневар са циљем да Приштина и њени међународни покровитељи добију оно, што нису успели у преговорима 2006. – 2007. год.
На унутрашњем плану Београд је постигао следеће „успехе“: договор о слободи кретања (усмерен против барикада Срба), предаја Приштини комплетне документације матичних књига, договор да Косово добије царинске печате (које имају право да поседују само државе), договор о узајамном признању универзитетских диплома (осим што то значи међудржавни карактер, то ће олакшати и даље одвајање Албанаца са југа Србије – из општина Прешево, Бујановац и Медвеђа – јер бисе становници тих општина образовали у Приштини, тако да би се и југ Србије чвршће везивао за Косово, као и договор о заједничком управљању граничним прелазима.
Са међународног аспекта, резултат последње рунде преговора је тај да сада Косово може да учествује у раду 36 регионалних међународних форума, да потписује уговоре и да говори у своје име (до сада се уместо Приштине потписивала Организација УН). Приштина рачуна да ће ускоро да отвори своју канцеларију у Београду. Од тог тренутка почиње и процес убрзаног и званичног укључивања Косова у међународне организације. Да подсетимо да је 88 земаља већ признало Косово, и да се пасоши Косова признају у 155 земаља, међу којима су и Кина и земље ЕУ, чак и оне које не признају Косово као државу.
Без обзира на тежње српске коалиције на власти да се преговори прикажу као успех српске дипломатије на пољу заштите српских националних интереса, може се констатовати: Тадић је од признања независности Косова де-факто прешао на признање де-јуре! Захваљујући томе ће његов режим добити статус кандидата Србије у ЕУ, што постаје његов најјачиаргумент на предстојећим изборима. У разговору са аутором чланка, заменик Скупштине Савеза српских општина Косова и Метохије Марко Јакшић је навео да је, да би добио какдидатуру за ЕУ, Борис Тадић жртвовао једну петину територије своје земље.
Не остављајући обрачун са сопственим народом „за после“ званични Београд је 23. фебруара започео и са невероватним мерама приказивања сопствене лојалности непријатељима српског народа: српски специјалци и жандармерија (!), у пуној ратној опреми и са маскама заузели су тзв. међузону ка КП Јарињу и Брњаку од стране уже Србије (Јариње и Брњак су један од другог удаљени око 100 км), уништили барикаде и блокирали алтернативне путеве које су Срби користили када су из централне Србије прелазили на Косово. Тако су Срби натерали Србе да при прелажењу користе искључиво та два контролна прелаза, које су заузели НАТО/КФОР и косовска царина и полиција. Локалне Србе који су чували барикаде српска жандармерија је принудила да се разиђу, не дозвољавајући да барикаде обнове. У тој зони су постављене и патроле српске жандармерије. Има података да од Срба који прелазе преко контролних прелаза косовска царина тражи да покажу пасоше.
Косовска полиција је одмах спровела акцију у Косовском Поморављу. Дошло је до претреса и хапшења оних на које се сумња да припадају МУП-у Србије. У току акције Срби су бијени, укључујући и децу, а шестогодишњем детету су стављене лисице – у грачаничкој болници је њему доцније морала да буде указана медицинска помоћ.
Офанзива на Србе са севера Косова траје и води се на два фронта – од стране Приштине и од стране званичног Београда, али иза поступака та два марионетска режима стоје једне исте геополитичке марионете. Срби са севера Косова преживљавају само захваљујући сопственом јединству и чврстој намери да се боре до последњег. Срби са севера КиМ не само да су саградили преко сто барикада, којима су се оградили од „приштинских власти“, већ су направили и алтернативне путеве којима је централна Србија повезана са севером Покрајине. Али више ни откуда не могу да очекују помоћ. Питање истеривања Срба са севера Косова тако што ће им се онемогућити да воде нормалан живот или насилно, од стране НАТО снага и косовске полиције, само је питање времена.
Марко Јакшић скреће пажњу да садашња власт нема овлашћења да представља косовске Србе, јер за четири године не само да нису јачали, већ су се све више смањивале српске институције на Косову. Прво је Београд Србе одбацио на југ од Ибра тако што се сложио са јединственим српским списком за учествовање на приштинским изборима и у институцијама приштинске власти; Београд се није побунио ни када је Приштина изменила административне границе у самој Покрајини и формирала на Косову нове општине. Том мером су Срби јужно од Ибра, подвлачи Марко Јакшић, бачени право у зубе приштинских институција. Тако је демаркациону линију спровео не неко други, већ управо режим који је на власти у Србији, одбацујући Србе јужно од Ибра изван граница српског националног језгра, и тако их осудио на неминовну асимилацију. Сада је та линија померена према граници која дели Србију од Косова.
А даље, Приштина намерава да чини следеће: да расформира српске општине на северу Покрајине, да систем здравства и образовања пренесе са севера Покрајине на уговорну управу Приштине и Београда, при чему „њих треба да финансира Приштина“. Ликвидирање онога, што представља остатке српске државности на Косову – то је био услов да Србија добије статус кандидата за ЕУ.
Марко Јакшић каже да су се „садашње заједничке акције НАТО-КФОР-а, Тачијеве полиције и полиције Србије“ слиле у 10-месечну борбу Срба на барикадама. Ако је у време Слободана Милошевића, Зорана Ђинђића и Војислава Коштунице код нас мање или више постојала национална линија у односу на Косово, сада је све готово. Косово је добило царинске печате – то је признање де-факто, садашњи договор о учествовањуКосова на регионалним форумима – признање де-јуре!“
Важно је присетити се и мало историје:
Не само Србија, већ и све остале балканске и европске земље треба јасно да схвате: деловање „албанског фактора“ се неће завршити са Косовом. Да би се остварили широки геополитички пројекти постоје две ствари. Прва је – идеологија. Доктрина „Велике Албаније“ обухвата Албанију, територије западне Македоније, југа Србије, грчку област Чамерију, Косово, део Црне.
Стварност је следећа:
„Први степен“: Албанија је независна држава.
„Степен други“: Косово је фактички независно.
„Трећи степен“: Албанци из западне Македоније представљају већину са тако застрашујућим демографским перспективама да више не може да се говори о томе да ће албански фактор да освоји само тај део, јер он може да добије читаву Македонију.
За сада – на најнижем, „четвртом нивоу“ су делови Србије, Грчке и Црне Горе, код којих долази до пузећег освајања у локалу, на лицу места“ – преко локалних органа власти, исељавања неалбанског локалног становништва, развоја мреже наркодилера. Да ли ће се сви Албанци са Балкана брзо ујединити у једну државу, или ће процес агресивног освајања туђих територија од стране „албанског фактора“ да се отегне – показаће време. Али, како је рекао један албански старешина: „Покрет за независност Косова, то је бура, која ће све на свом путу да почисти. Покрет за уједињење је тих ветар. Није важно да ли ћемо бити у истој држави кроз двадесет или сто двадесет година. Алах ће сачекати. Он је вечан!“[2]
Други неопходан инструмент су – оружане снаге. Ударна снага реализације читавог албанског сепаратизма била је Армија за ослобођење Косова (алб. УЧК), која је на граници два века вршила диверзивно-терористичке војне операције, мучила и малтретирала цивиле. Рад те армије потпада под најтеже преступе у међународном праву који се односе на ратне злочине, али истрага њихове делатности од стране међународних институција уопште није предузимана. МТБЈ за злочине у току локалних ратова на територији бивше Југославије је осудила 2 Албанца на укупно 19 година затвора! После завршетка агресије НАТО на СРЈ, УЧК није разоружана. Она се прво претворила у тзв. Корпус за заштиту Косова, на чијем челу су били „ауторитетни“ борци Агим Чеку и Сулејман Селејми. Млади Албанци у имали обуку у КЗК према нормама НАТО-а. 2009. године КЗК је променио назив у Снаге безбедности Косова (СБК). Према званичним подацима које је практично немогуће проверити, оне се састоје из личног састава у коме је до 5.000 људи. Ударни корпус СБК представљају Полицијска служба Косова и специјалне јединице РОСУ. То су све офанзивне јединице, трениране, по информацијама којима располажемо, од стране турских и западних војних инструктора. Осим тога, реорганизоване албанске банде, које су наоружане по последњој речи технике и одевене у униформу као бајаги полицијских снага, имају најснажнију могућу подршку – војну базу САД Бондстил и базе КФОР/НАТО.
Нарко-криминална квазидржава Косово поседује све инструменте за даље јачање. Посебно је опасно то, што руку под руку са „независном Приштином“, самоубилачком за Србе, режим Бориса Тадића и међународна заједница преко НАТО/КФОР-а и ЕУЛЕКС-а интегришу север Покрајине у састав „Републике Косово“.
Закључак Марка Јакшића је потпуно јасан: „Издао нас је Београд, Борис Тадић заједно са министром МУП-а, Ивицом Дачићем. Не можемо да се истовремено боримо и са међународном заједницом, а Приштина у њеним рукама представља само инструмент, и са својом влашћу. Не можемо да се боримо са ножем у леђима, који је Србима Косова забио Београд. Сва је нада, – каже М.Јакшић, – у овогодишње изборе, у смену режима и формирање националне владе, која ће бити способна да спроведе стратегију повратка Косова у Србију. Само нова влада може да анулира огроман број споразума који су означили независност Косова, са међународним фактором. Сва нам је нада само у то!“ – закључио је Марко Јакшић.
Али Срби Косова немају намеру да седе прекрштених руку. Међутим, главни проблем остаје Београд: Борис Тадић намерава да сценарио архитеката „Пројекта Косово“ доведе до краја. Уколико се његов курс стварно настави – Срби Косова су заиста осуђени на пропаст.
