УКРАЈИНСКО ПИТАЊЕ У УН. СУМЊЕ У ОЕБС

Прошле недеље је Савет безбедности УН два пута разматрао ситуацију у Украјини.ⁱ Прво на захтев Русијеⁱⁱ. Затим – Украјине. ⁱⁱⁱ

Заседање Савета безбедности које је одржано 13. априла на захтев Русије, битно се разликовало од свих претходних. Први пут су западне чланице Савета безбедности изгубиле меру и говориле речником који се ретко користи у дипломатским круговима. Грубост је била демонстративна, али не и убедљива… Тако је, на пример, представник Британије тврдио да „међународна заједница неће подлећи пропаганди и дезинформацијама Кремља, чији је циљ да се становништву источних делова Украјине утера страх у кости.“ Представник САД је тврдио да „Русија тежи да своју вољу натури народу Украјине, тако што шири дезинформације и прибегава заплашивању и агресији, односно тактици која је била карактеристична за најмрачније дане прошлог века“. Француски представник је покушао да иронише: „Стиче се утисак да негирањем чињеница Русија показује да нема појма да постоји интернет јер он потире сва њена негирања“.

Међутим, о којим то чињеницама „интернета“ говоре западне присталице људских права у Украјини? Јер, у ствари, западни представници СБ УН и њихови саучесници су ти, који лоше познају чињенице. Говорећи у СБ представник САД је изјавио да се „руска информациона машина“ бави „дезинформацијама и пропагандом“ и зато, молим, представница САД ће да се усредсреди на чињенице. Па које је то чињенице у свом излагању навела Саманта Пауер? „Чињеница“ прва: „Оружани захват зграда у шест градова Источне Украјине представља кристално јасан одраз тактике који су руске снаге већ користиле на ранијим етапама упада на Крим“. „Чињеница“ друга: „Оружане групе су постављале руске и сепаратистичке заставе. Ми знамо ко стоји иза тога“. „Чињеница“ трећа: „Нестабилност је исфабрикована и организована у Русији, и то од саме Русије“.^iv Како видимо, представник САД не успева да разликује реч „чињеница“ од речи „оптужба“. И то неоснована оптужба, она која се ничим не може потврдити“. Ни „представник“ Украјине Ј.Сергејев, покушавајући да окриви Русију да на Криму не води рачуна о интересима кримских Татара није се нашао у ништа бољем положају. И он је заборавио да своје тврдње поткрепи чињеницама. А чињенице су следеће: у новом уставу Крима кримско-татарски језик је добио статус трећег државног језика Крима, уз руски и украјински, чега до сада никада није било. За представнике татарско-кримског становништва су у свим министарствима и институцијама резервисани високи положаји, чега такође до сада није било. Татарском становништву Крима ће од сада проблеме решавати не само руководство Русије, већ и републичке власти Татарстана – једног од највећих и најбогатијих субјеката Руске Федерације. Уговори о томе веће постоје.^v

16.априла је одржано ново заседање Савета безбедности УН, овога пута на захтев Украјине. О питањима која се тичу људских права у Украјини говорио је помоћник генералног секретара УН Иван Шимонович. Главна Шимоновичева теза је тврдња да је „испољавање националне мржње у Украјини током предузетог осветљавања догађаја у неким медијима било преувеличано“. Затим, тврдио је да „број оних који су протествовали, између осталог и оних који су, према саопштењима, стигли из других региона, није битно повећан – ради се о пар хиљада људи“. Истовремено је помоћник генералног секретара УН саопштио и следеће: „Међутим, повећао се ниво насиља и учествовање наоружаних демонстраната. То носи озбиљне последице по људска права.“ А управо то је било оно, што је требало новим кијевским властима! „Представник“ Украјине у Савету безбедности УН Ј.Сергејев је на заседању СБ директно изјавио: „У том документу се одлучно негирају оптужбе о постојању кршења права руске мањине у Украјини, које су коришћене као база за војну агресију Русије против наше земље и анексију Крима“…

Посебно чуђење изазивају покушаји заштитника права у УН да што јаче умањи тежину кршења људских права у Украјини. Сама та чињеница треба, најзад, да свима који још увек верују да међународне структуре треба да се баве и функцијом заштите људских права, омогући да схвате да су за њих људска права само повод за манипулације, чак понекад и за оправдање злочина. Тако је Шимонович изјавио да, мада је на протестима на Мајдану у неким групама било извесног испољавања националне, расне или религиозне мржње, без обзира на то, такве појаве у односу на Русе су се дешавале само због злочина бивше владе. Када главни саветник генералног секретара УН за људска права даје тако небулозно „образложење“ у вези са кршењем људских права, јасно је не само колико је наведена особа способна да извршава своје радне обавезе, већ и то колико је дубока криза у коју су у међународној политици запала питања људских права. Шимонович је још рекао да испољавање националне мржње према Русима „није било систематско и није се много ширило“. По његовим речима постојали су само појединачни случајеви које су неки медији преувеличавали својим пристрасним схватањем. Очигледно је Шимонович добио задатак да озакони право садашњих власти Украјине да се до 25. маја задрже на добијеним положајима и да убеди СБ да та власт чини све како би се обезбедило пуно поштовање људских права и одржали слободни избори.

Оцењујући извештај Управе високог комесара УН за људска права стални представник Русије у УН је тај извештај назвао „једностраним“ и „пристрасним“. В.Чуркин је констатовао да уколико они који се баве међународним правом желе да оправдају свој боравак у Украјини, они морају да објективно и непристрасно оцењују створену ситуацију. Међутим, састављачима извештаја се више допало да превиде да су садашње украјинске „власти“ постале такве преко оружаног државног преврата, а не кроз цивилизоване демократске изборе. Напади незаконитих оружаних формација на снаге за заштиту права и отимање административних зграда које су извршили радикали се на најневероватнији начин у извештају тумаче као „мирни протест“. Али се истовремено демонстрације становника Украјине у источним деловима земље проглашавају за противправне поступке.

Што се тиче других чланица СБ УН треба истаћи позицију Кине која је изјавила да се сада главни задатак састоји у томе да „поступајући у оквиру закона, несугласице треба да се регулишу помоћу дијалога и преговора, уз пуно поштовање законитих права, интереса и надања свих региона и етничких области“. Неке земље (на пример – Република Чад) се нису уплашиле да дају предлог да се изврши независно истраживање питања о томе чији су поступци, у ствари, довели да садашње ситуације. А Аргентина је поново позвала да се поштују принципи међународног права, и посебно подвукла не принцип територијалне целовитости, већ… принцип немешања у унутрашње ствари! Што би се рекло –сами процените умешност аргентинске дипломатије…

Тако да тврдње британског представника у Савету безбедности УН да „међународна заједница не дозвољава себи да потпадне под пропаганду Кремља“ и није убедљива баш онолико, колико то изгледа. Тачније речено: далеко да су сви чланови међународне заједнице потпали под пропаганду англосаксонских држава! И – како време одмиче – то је све приметније.

1.априла у Швајцарској је потписан Женевски договор коју су усагласили министри иностраних послова Русије, САД и Украјине и Високи представник ЕУ за иностране послове и политику безбедности. Према том документу „све стране су дужне да се уздрже од било ког насилног поступка, заплашивања и провокација“, као и да одбацују „било какво испољавање екстремизма, расизма и религиозне нетрпељивости, укључујући и антисемитизам“. Осим тога, „све незаконите оружане формације^vi морају бити разоружане; све незаконито освојене зграде морају бити враћене законитим власницима; све незаконито заузете улице, тргови и друга јавна места у украјинским градовима и насеобинама морају да се ослободе“ ^vii .

Нама се чини да једну од најпроблематичнијих тачака у Женевском договору представљају контролни органи – ОЕБС и мисије УН. На жалост, стварна позиција ОЕБС-а, коме је наложено да прати извршавање женевских договора, је већ јасна. Конкретно, Биро за демократске институције и људска права ОЕБС-а практично игнорише дискриминациони испад Кијева према руским становницима мушког пола узраста 16 – 60 година, којима је од 17.априла фактички забрањен улазак на територију Украјине. Неразумљиво је објашњење поступка Украјине као државе – чланице ОЕБС-а које је секретар за штампу те организације дао руском новинару РИА „Новости“ у Варшави, при чему се позвао на директора Бироа Ј.Ленарчича, објашњење које једноставно шокира. Произилази да Биро за демократске институције и људска права подржава провокациону акцију против Руса. Скоро тотална забрана уласка руских грађана коју су увеле садашње кијевске власти не може, а да не изазове негодовање. Историја зна да од таквих одлука до шпијунирања људи због њихове националне припадности има само један корак.^viii Биро је одлучио да прећути и ужасавајуће испаде националиста у односу на кандидате за председника Украјине О.Царева и М.Добкина.^ix

При том је интересантно да је генерални секретар УН Бан Ки Мун већ осудио нападе на Царева и Добкина, али Биро ОЕБС-а уопште није реаговао. Мада, уколико бисмо упоредили украјинску ситуацију са сличним случајевима до којих је долазило на изборима по другим државама, сећамо се да је овакве чињенице тај Биро процењивао као „кршење услова изборног процеса“.

Узимајући у обзир све што је речено, налози мониторинга Организације за безбедност и сарадњу у Европи, који се односе на поштовање људских права у оквиру женевских договора, изазивају велику сумњу.