Данас, када београдски челници власти упорно понављају „неопходност вођења унутрашњег дијалога“ о модалитету решавања окупиране српске покрајине КиМ, на којој је шиптарска национална мањина насилно прогласила парадржаву уз помоћ NАТО и ЕU, заборавља се чињеница, да је пре 78 година београдска власт већ водила „унутрашњи дијалог“ о преуређењу државе, са катастрофалним последицама!
Британски покварењаци који су имали доминантан утицај на намесника кнеза Павла, упорно су покушавали да спрече самосталну политичку игру премијера Милана Стојадиновића, који је у тадашњим околностима југословенског окружења, покушао улогом економије да компензује отворене претензије суседа на југословенске територије.
Колико је био склом компромису у међународним односима, толико је био тврдог става за све сепаратистичке захтеве у самој држави,те га нарочито хрватски политичари нису трпели. Његов успешан економски опоравак Југославије после светске кризе, где се привредни потенцијал Србије размахао у пуној мери, хрватски сепаратисти су злонамерно тумачили као „великосрпски диктат у ком је хрватско господарство унакажено“, те су чак и „експертски елаборат“ сачинили, и њим около упорно махали у склопу захтева за решавање горућег „хрватског питања“.
Видећи своју шансу у подршци хрватским сепаратистима, британски прваци упорно су притискивали неодлучног кнеза Павла да се отараси тог „дрског“ Стојадиновића (који није дозвољавао да му они утичу на одлуке), како би најзад успешно решио горуће „хрватско питање“, тежећи притом да се они наметну као незаобилазан фактор у времену које долази.
Свесни чињенице да им прети нови светски рат, али и чињенице да они нису спремни за такав рат, сетили су се улоге српске војске на Солунском фронту, која је решила исход рата, упркос изразите британске опструкције на српску штету.
У главама лондонских планера, зачела се идеја о злоупотреби Југославије и Грчке као носилаца будућег „Солунског фронта“, где ће се усмерити немачко-талијанске трупе, осокољене успешном показном вежбом у Шпанији, демонстрацијом снаге свога модерног оружја.
Чињеницу да немачки нацисти и талијански фашисти који тада доминирају у Европи, памте Србима своје неостварене снове, покварењаци у Лондону покушавају да злоупотребе након свесног жртвовања Чехословачке републике, која им је беспоговорно веровала!
Југославија је тако остала без искреног савезника, који је квалитетним оружјем снабдевао њену војску, која је у суседству већ имала немачки Wermacht, расположен за нову лаку балканску шетњу до Солуна!
Занемарујући специфичности хрватско-српских односа на терену, где су насеља у некадашњој Војној крајини, деловима Славоније, Посавине, Срема и Барање, измешана ко леопардова кожа, србијански тајни преговарачи свесно и злонамерно су радили на укупну штету за српски народ, као целину. Вешти Хрвати, не штедећи на чашћавању и обећањима, водају их по клетима у Хрватском Загорју, а нишки трговац Драгиша Цветковић види само своју шансу за богаћење. Хрватски захтеви тако су вешто паковани, да заправо претварају унитарну државу устројену по француском моделу у две целине, које ће они наставити да системски разграђују.
Кнез Павле ће тек после тога кобног потеза, постати свестан да је преведен жедан преко воде, као то каже народна изрека!
Не само да је Стојадиновић уклоњен, већ је за новог министра финансија доведен Хрват Рудолф Бићанић, онај вајни експерт што је сачинио елаборат о „српској експлоатацији хрватског господарства“, а нова заједница је управо и преко тога министарства требало да остане целина!
Једино што кнез намесник није дао била је жандармерија, као просторна заштита државне целине, директно потчињена министарству војске али на употреби министарства унутрашњих дела, опет по тадашњем француском моделу!
Међутим, хрватски политичари су се досетили да изиграју и ту целину, те су упорно захтевали да се већ постојећа партијска војска HSS (Хрватска сељачка странка) организована у „грађанску“ и „сељачку заштиту“, преведе у резервну жандармерију, те су по том основу добили из војних складишта 100000 пушака, чим се створи Бановина Хрватска! Заправо, они тако наоружавају чланове тајне терористичке хрватске фашистичке организације назване „USTAŠA“, који ће одмах по фашистичком здруженом нападу на Југославију разоружавати редовну војску по Хрватској, спречавајући мобилизацију и хапсећи државне чиновнике наком проглашења фашистичке NDH, чији је правни оквир била већ створена Бановина Хрватска.
Иако је Совјетски Савез од 1936.године, од отвореног учешћа нациста и фашиста у Шпанији, захтевао да се Југославија очува као целина, тадашња КПЈ је била већ дубоко прожета антисрпством, јер су учени да су Срби хегемони и угњетачи, те су зато наставили по старом коминтерновском рецепту, стварајући и КП Словеније и КП Хрватске као националне а не југословенске партије. Сарадња са усташама је интензивна, и на изборима 1939.године комунисти агитују за мачековске кандидате HSS, чак и широм Србије!
Није случајност да се тада на листама HSS налазе Црногорци, Македонци, муслимани, сви у антисрпском савезу, како би ојачали хрватске сепаратисте који планирају даљње разграђивање заједничке државе!
Када поче нови светски рат, кнез Павле упорно тражи од британских државника да се јасно одреде у ком обиму ће помоћи Јаугославију ако је нападну Немачка или Италија, али покварењаци у Лондону упорно намећу југословенско -грчки пакт, притом завлачећи обе државе, док теку отворене нацистичке припреме за војно запоседање балканских земаља.
Павле најзад постаје свестан својих заблуда у веровања празним обећањима из Лондона, али је однос знатно измењен на југословенску штету, те он упорно покушава да остане неутралан, што му британски покварењаци никако не дозвољавају, јер су и сами у безизлазу док очекују нацистичку инвазију, без довољно војске, наоружања, и подршке.
Зато ће они уложити паре, да потакну већ тињајуће српско незадовоњство у погрешне потезе владе, што је државу довело у безизлаз и претећи унутрашњи оружани сукоб, у који ће се свакако умешати и спољњи непријатељ!
Тек тада су поједини београдски челници постали свесни, да једино Совјетски Савез може да заустави даљњи поход нациста и фашиста, те почињу да траже могућност ослонца на тој страни, упркос британских уверавања да ће они помоћи, само да се Југославија придружи већ нападнутој Грчкој, коју дрчни талијански фашисти покушавају да поразе.
Срби имају пословицу– „Касно Јанко на Косово стиже“, те се и кнез Павле касно уверио у покварене британске намере, а они ће га зато казнити, захтевајући да напусти земљу после изведеног војног пуча!
Иако је био носилац највишег британског одликовања „Витез ордена подвезице“, немилосрдно ће га отерати у дивљину Кеније да чами на крају света, док они настављају своје прљаве игре са српским народом!
Данас је један од водећих ЕU убеђивача о „неопходном унутрашњем дијалогу“ Срба о Косову и „реалности на терену“, Dejvid Mekalister, немачки парламентарац, aли британских корена!
Народна изрека каже – „Превари ме први пут, срам те било, превари ме други пут, срам ме било“!
Србе данас варају у тешком времену ……….. по трећи пут!
