ДЕТИЊСТВО СА ЈАСЕНОВЦЕМ У ПОЗАДИНИ
Док држим у рукама књигу Ратка Дмитровића, „Крст на крижу“, која говори о историји србско – хрватских односа у 20. веку, сећам се свог детињег искуства Јасеновца. Наиме, кад сам имао девет или десет година, у ормару свог деде, у селу Кулиновци код Чачка, нашао сам књигу „За човјека“, некакво званично издање о антифашистичкој борби у логорима Југославије под окупацијом. И ту су била сећања на Јасеновац. Ту сам, први пут, читао сећања доктора Зеца о злочину усташе Жилета Фригановића над старцем Вукашином Јасеновачким. Било је и о погубљењу Божидара Аџије и других комуниста. Али, оно најстрашније је нечије сећање на др Хинка Пићилија, творца јасеновачког крематоријума. Овај монструм је, сећам се, са осталим усташама играо карте на стомацима несрећних логорашица, и опушке гасио у њиховим полним органима. Било ми је страшно. Знао сам да прочитано никад нећу заборавити.
ХИНКО ПИЋИЛИ: ЈЕДНО УСТАШКО ИМЕ
Да, то је суштина усташког хрватства: углађени доктор Хинко Пићили, који спаљује живе људе у крематоријуму и пали стомаке невиних жена. Хинко Пићили, име у које је легао сав усташки гадалук, прикривен средњоеуропским сентиментализмом, крволоштво које се крије у цвичеку Градске каване на Јелачић плацу (тај Пићили је побегао из земље, отрчао „пацовским каналима“ на Запад; гнусни сатанин пацов није доживео земаљску правду)… Усташтво, сентиментализам са камом; као што је и американизам сентиментализам који пржи напалмом и жеже осиромашеним ураном… Сви злочинци су сентиментални; па чак имају у своју религиозност. Анте Павелић је сваке недеље, сведочи његова ћерка, присуствовао миси, и још министрирао… Ту комбинацију сентименталног и чудовишног најбоље је изразио Лордан Зафрановић, у „Окупацији у 26 слика“, када се привид госпарске узвишености претвара у крвави аутобус обасјан сечивом кољачких кама…
СЛИКЕ ИЗ ВОЈСКЕ
И тако, књига „За човјека“ ме је трајно обележила; била је у кожном повезу, који је воњао на влагу. Тај специфични мирис влаге по кожном повезу никад нисам заборавио; он је у мени увек био Јасеновац. Сећам се, као младић, шетао сам улицом, и ветар ми је однекуд донео тај воњ, воњ повеза књиге „За човјека“. Јасеновац је био ту, као и име „Хинко Пићили“, име усташко, слаткасто-крваво. А као дечак, имао сам најстрашнију ноћну мору: да бежим од усташа, и да бежим баш из Јасеновца, и да покушавам да се сакријем у неком јарку, а јарак пун змија… И књига Данка Облака, „Модри прозори“, у којој се описује једно загребачко детињство уочи Другог светског рата, када се на зидовима појављују натписи ЖАП („Живио Анте Павелић“). Језа се осећа у ваздуху, и скоро да се може опипати… Осетио сам ту језу и у Карловцу, на Купи и Корани, где сам служио војску. Јер, у команди стана касарне „Петрова гора“, у којој сам „упражњавао“ свој пешадијски војни рок, стајало је, из усташког доба, једно мозаично U, невешто маскирано у извор пламена изнад кога стоје две укрштене пушке и петокрака. Мој комадант касарне, Рудолф Брлечић, иначе фини господин, касније ће погинути у борбама са Србима, као командант Збора националне гарде Карловца.
СА ПАТРИЈАРХОМ ПАВЛОМ У ЈАСЕНОВЦУ
Јасеновац је, дакле, нешто с чиме сам живео годинама; посетио сам га, уочи самог рата 1991, када је патријарх Павле ишао, с другим архијерејима, да тамо служи службу Божју. Ишла су два аутобуса – у првом су били наши епископи, а у другом ми, студентарија. Туђманови МУП-овци су нас, наоружани, заустављали и претресали, тражећи знамења србска.. .Били су уплашени и они, а и ми. Претрес у близини Јасеновца… А онда служба, у једном мирном, равничарском селу; свуда око црквене порте наоружани бојовници младе хрватске демокрације… После нам једна госпођа каже, испод бетонског цвета који личи на U, да Богдан Богдановић, који је тај цвет пројектовао, не дозвољава да се испод њега пале свеће… (То је исти онај Богдан Богдановић, комуњара–другосрбијанац, који је својеврмено тражио бомбардовање Београда, наводно да би отишао Милошевић.)
И ходали смо по хумкама, ходали, као да ту није пререзано толико грла људских, и као да потоци крви ту нису текли…
Сунце је грејало и грејало…
После свега што се ту десило, грејало је сунце…
КЊИГА ЗА СВАКУ СРБСКУ КУЋУ
Признајем да сам био један од оних који су наговарали г. Ратка Дмитровића да своје, годинама у штампи објављиване текстове о србско – хрватским односима, најзад стави у књигу. И признајем да сам се најискреније обрадовао кад сам књигу, под сјајним насловом „Крст на крижу“, угледао на трафикама. И признајем да, кад сам остварио увид у њен садржај, осетио исто оно задовољство због победе истине, које сам имао кад сам, у младости, први пут читао сабране чланке Јована Дучића, писане о србско – хрватским односима у песниковим емигрантским данима у САД 1941-1943, и објављене под насловом у књизи „Верујем у Бога и Српство“. Све је ту: и о пореклу Буњеваца, који су дошли из области Буне код Мостара у Бачку, и које је Тито прогласио Хрватима; и о томе ко је од Срба учествовао у стварању хрватске химне; и о Туђмановом саветнику Слободану Лангу, Јеврејину који (упркос страдању свог народа у НДХ), беше већи Туђман од Туђмана; и о Радету Шербеџији, који се стиди што је пореклом Србин…
Ратко Дмитровић спада у оне српске новинаре који не изнајмљују своје перо туђину, нити су независни од памети и морала, а зависници новца који Империја убацује у Србију да би је срушила. Још као уредник часописа „Аргумент“, оставио је лепог трага у нашем журнализму. Касније је, као уредник франкфуртских „Вести“, остао без посла јер се превише бавио хрватским питањем, а Хрвати су, овде и сада, ЕУ (нарочито оно U, латиницом).
КРОАТОЛОГИЈА, НАУКА У НАСТАЈАЊУ
Дмитровић је неформални доктор једне од кључних области којом треба да се бави наука слободне Србије, а то је кроатологија. Он уочава корене српско – хрватског спора (то јест, хрватске србофобије, која се протеже од Анте Старчевића, преко Јасновца, до „Бљеска“ и „Олује“), учећи Србе да мисле на прави начин о ономе што бисмо могли назвати „јасеновачким питањем“- не само питањем злочина учињених на простору јасеновачког логора смрти и широм НДХ, него и питањем метафизичког и историјског смисла Јасеновца, начина на који је Јасеновац постао могућ, као и разлога због чега сада покушавају да га порекну (не само Хрвати, него и Империја САД – ЕУ).
Рецензенти књиге „Крст на крижу“, академик Василије Крестић и књижевник Милован Витезовић, препоручујући ово дело, указујући не само на његову објективност, него и миран, непристрасан тон, sine ira et studio, који је неопходан кад су тешке историјске теме у питању. Иако је лично заинтересован за србско – хрватске односе (родом је из крајева које су Хрвати „ослободили“ од србског народа, из Комоговине), Ратко Дмитровић је успео не само да се издигне изнад личног бола, него и да покаже да, без обзира шта се десило у узајамним односима два народа, мржња није и не може бити основа за изградњу наше будућности.
НАСТАНАК МОДЕРНОГ ХРВАТСТВА
Као и сви који се озбиљно баве србско – хрватским односима, тако и Ратко Дмитровић зна да је модерно Хрватство настало кад је Ватикан решио да све римокатолике Балкана прогласио Хрватима. Он о томе пише пишући о првом свехрватском католичком конгресу у Загребу 1900. године: “Са хрватског становишта та доктрина показала се као изузетно плодоносна, донела је чврсту, масовну, хомогенизацију Хрвата и свих католика који су живели на простору Далмације, Хрватске и Славоније, свакако Босне и Херцеговине, на идеји стварања самосталне хрватске државе. Требало би имати у виду да се Аустро-Угарска распала само 18 година касније, да је већ те 1900. године хрватски национализам буктао као пламен, ношен кондензованим и широко распрострањеним идејама родоначелника хрватског фашизма Анте Старчевића; да је двојна монархија чинила велике уступке мањинским народима, не зато што су Аустрија и Угарска то хтели већ стога што су били све слабији, приморани на уступке, и да се у ваздуху осећало велико европско претумбавање.
На старим идејама, вековној стратегији заустављања ширења православља, његовог потискивања „назад на исток“ Ватикан поставља нову доктрину; ширење католичанства кроз јачање хрватства. Оно што данас знамо, после свега што се одиграло у међувремену, са резултатима и последицама, може се закључити да је Први хрватски католички конгрес, са хрватског становишта, можда и најзначајнији догађај у новијој историји Хрвата. Да није било Конгреса, Католичка црква у Хрвата никада не би имала утицај који је имала, а тај утицај био је пресудан у деструкцији Краљевине СХС; оснивању, утемељењу и развоју усташког покрета; прекомпоновању Краљевине Југославије у Савез бановина (са највећим уступцима Хрватима); стварању Независне Државе Хрватске; планираном уништавању Срба… Конгрес је нову формулу – сви католици Далмације, Хрватске, Славоније и Босне и Херцеговине су Хрвати – зачинио мржњом према Србима, православцима, прихватајући Старчевићеву тезу о Србима као „реметилачком фактору на хрватском животном простору“. То се, наравно, нигде не каже у документима Конгреса, али је оно што је прихваћено, хрватско-католички ексклузивизам, подразумевало и у пракси провело антисрпску политику. Конгресу су присуствовали готово сви хрватски надбискупи и бискупи, а главну улогу имали су: надбискуп врхбосански Јосип Стадлер, загребачки Јурај Посиловић и бискуп ђаковачки Јосип Јурај Штросмајер. Из презимена се види да Стадлер (Штадлер) и Штросмајер имају немачке корене, али то ћемо овога пута ставити на страну./…/ Већ 1902. године у Загребу и још неколико хрватских градова избијају велике антисрпске демонстрације, са разбијањем излога српских радњи, упадањем у станове и куће угледних Срба, премлаћивањем, девастирањем њихове имовине, извикивањем парола мржње. Демонстрације је организовао и у Загребу предводио Јосип Франк, у политичком и идеолошком смислу наследник Анте Старчевића./…/ У то време центром Загреба, посебно Влашком улицом, доминирале су српске и јеврејске продавнице, банке, занатске радње, што је у перспективи „хрватског државног католичког пројекта“ заиста био велики проблем.“
Те богате „уљезе“ требало је побити, да би се њихова имовина опљачкала и постала темељ напретка „лијепе њихове“.
КОМУНИСТИЧКА ПАРТИЈА И ХРВАТИ
Говорећи на представљању чувеног Кијуковог зборника „Катена Мунди“, Дмитровић је рекао: “У Дрездену је 1928. одржан 4. Конгрес КПЈ. /… /Све што је тада договорено, 1928. године, остварује се до данас. Све ово што смо сведочили, са великим жртвама, записано је 1928. године у Дрездену, на Четвртом конгресу КПЈ. У најкраћем: разбијање Краљевине Југославије, стварање независних држава Словеније и Хрватске, одвајање Војводине од Србије и стварање велике државе Албанаца. Четири године након дрезденског конгреса, 1932. године у Лици избија тзв. усташки устанак, кога води Анте Павелић, а помаже му Лубурић. Слаби су тада били и доживљавају пораз у врло кратком времену, међутим, шта се догађа?
Одмах по избијању, орган КПЈ, који се звао „Пролетер“, објављује на насловној страни проглас у коме позива народе Југославије, а посебно у Хрватској, да се сврстају на усташку страну против хегемонистичке власти српске у Београду. До данашњег дана, ако пратите, све што се касније догађало, показало је нешто што је објашњиво – да су сви комунисти на простору бивше Југославије били национално одређени, само су Срби били антиСрби. Најбољи пример за то је Андрија Хебранг.
Хебранг је, као што знате, завршио у Јасеновцу, Лубурић га је пустио, била је нека размена, и тај њихов кратак разговор је врло интересантан и објашњава историју овога о чему говоримо. Син Андрије Хебранга, који се такође зове Андрија, живи данас у Хрватској и један је од оснивача ХДЗ-а, иначе Јеврејин по мајци, коме су из мајчине породице завршили у Јасеновцу (опет један феномен) има велико разумевање за усташки покрет и за Макса Лубурића на крају крајева.
Ми смо овде данас где јесмо по свим елементима програма КПЈ усвојеног 1928. године у Дрездену.
Плашим се да ми као народ нисмо до краја сагледали све оно шта нам је комунизам донео у 20. веку. Најудаљенија тачка од српског становишта, ако оно уопште постоји, је комунистичко становиште.“
Ово не треба заборавити.
УОЧИ САЈМА КЊИГА
Свега тога сам се сетио кад сам узео књигу Ратка Дмитровића посвећену несрећном хрватском племену, састављеном углавном од преверених Срба, који су се обрели као слуге зла у Јасеновцу, Јадовну и другим стратиштима државе геноцида опијени оним „Бог и Хрвати“ и васпитавани на ватиканско-старчевићевској идеји о шизматицима који се претварају у „пасмину славосербску, накот за сјекиру“. Дмитровићева књига је више него лековита. Он ће вам, својим вештим новинарским пером, између осталог, помоћи када се будете опредељивали за одлазак на море, које се толико рекламира као „хрватско“ (пошто су, у „Бљеску“ и „Олуји“, коначно десрбизирали „лијепу своју“, сада нам нуде „лијепо њихово“ Јадранско море). И биће вам јаснији тај вечни хрватски цинизам, који је Спомен-дому у Глини, на месту где су усташе, у православном храму, клале своје комшије Србе само зато што су Срби, наденуо име “Хрватски дом“. А биће вам јасно зашто је гласник „Цркве у Хрвата“, „Глас концила“, својевремено нудио фељтон Томислава Вуковића који доказује да „никаквог покоља у Глини није ни било“. А биће вам најјасније ко су мутанти који овде, у Србији, доказују да су Хрвати наши „партнери на путу ка ЕУ“.
Драги читаоци „Фонда стратешке културе“, Сајам књига је близу. Потражите Дмитровићеву књигу. Нећете се покајати.
