„Почиње снимање ТВ серије о Алији Изетбеговићу!!“ објавила је ономад турска државна телевизија. Генерални директор ТРТ Ибрахим Ерен је изјавио да ће серија од шест епизода бити заснована на чињеницама и реалним догађајима и да је Алија био „лидер који се борио на многим фронтовима“. А у промоцију филма активно се укључио и амбасадор Турске у Сарајеву Халдун Коц оцјеном да је „Алија Изетбеговић био лидер који је посједовао све врлине које красе лидера“. Како је потврдио и син Бакир, његовог оца у Турској називају „краљем мудрости“ и за његову личност и дјело су „у тој земљи можда чак заинтересованији него у Босни“.
Несумњиво да је стари Изетбеговић као неприкосновени муслимански/бошњачки лидер уочи, током и послије рата, водио борбу на више фронтова. Али питање је какви су били ефекти те борбе „на бројним фронтовима“ достојни „краља мудрости“ кога „красе све особине лидера“? Колико је био успјешан у свим тим улогама на унутрашњем и спољном фронту? Укупан биланс ће се показати изразито негативан уз, на крају, једно велико али …
И на фронту у ужем смислу, односно фронту оружане борбе, Алија је већ од крајем ’93. био заратио на три стране: не само против ВРС него и против ХВО и муслиманских јединица Абдићеве АПЗБ. Слабија од три противника у свему (наоружање, официрски кадар) сем у живој сили, његова тзв. АБиХ нашла се пред капитулацијом. Свјестан ситуације, он је сазвао Бошњачки сабор и своју вјерско-националну елиту обавијестио да „нема ништа од дуго очекиване америчке интервенције у коју су се од почетка уздали“ и да се „рат више не води за одбрану БиХ него за опстанак муслимана“. Спас је дошао у задњи час бомбардовањем српских положаја од стране НАТО-а, а затим су Американци Вашингтонским споразумом политички неутралисали ХВО. Изетбеговићу је препуштен почасни поен: да АБиХ порази само „Абдићеве одметнике“ у Цазинској крајини. Био је то његов једини војни успјех, ако се тако уопште може назвати тријумф против својих сународника и истовјерника у грађанском рату на национално-вјерској основи.
На политичком фронту борбе за формирање муслиманске партије и остварење изборног резултата био је наизглед врло успјешан. Без готово икакве конкуренције у неодлучним муслиманским редовима, створио је велику национално-вјерску партију СДА координацијом заметака у Цириху, Тешњу, Загребу и Сарајеву. Тај његов „успјех“, међутим, релативизује поређење са друге двије водеће националне странке у БиХ. ХДЗ за БиХ, који је био и формално само испостава централе истоимене странке у „матици“, покупио је готово сто одсто бирачких гласова Хрвата у БиХ. СДС је такође остварио већу концентрацију националних гласова него СДА, иако је имао неупоредиво скромнију и тишу предизборну кампању. Наравно, при већим бројевима и осипање гласова било је веће, па је зато код најбројнијег народа било и највеће, али било је вријеме националног окупљања, па је исход избора пресликао попис становништва. Изетбеговић у том погледу, рецимо, није био ништа успјешнији од Кљујића, лидера за једнократну употребу Загреба, који је накратко дошао умјесто спорног, по оцу Србина, Периновића, и убрзо препустио мјесто на челу ХДЗ-а творцу Херцег-Босне Бобану.
На унутарстраначком фронту за идеолошко профилисање СДА и борбу против фракција, Алија Изетбеговић је показао највише вјештине, која је, међутим, била обрнуто пропорционална резултату. На самом почетку је успио да, на широкој платформи политичке, културне, привредне итд. афирмације муслимана, у СДА окупи секуларну и вјерску елиту нације. Уз њега је, као један од потпредсједника, био водећи демократски политичар и богати бизнисмен Адил Зулфикарпашић, који је основао Бошњачки институт у Цириху, збрињавао муслиманске дисиденте, плаћао адвокате осуђених на Сарајевском процесу, спонзорисао странку, имао добре везе на Западу. Други потпредсједник био је водећи муслимански интелектуалац Мухамед Филиповић, који је био близак комунистичкој власти и популаран у масама. Најзад, Алија је успио да у СДА укључи и Фикрета Абдића Бабу, који је био „џек пот“ избора ’90, око кога су се отимале све странке. Прву двојицу Изетбеговић је елиминисао из странке још прије избора, а трећег већ у првој години рата, да би се ослонио на „робијашку халку“ осуђених на Сарајевском процесу који су са њим тамновали у Фочи. Судски процес јесте био политички, али су Бехмен, Ченгић, Бичакчић, Латић и др. осуђени заиста били исламисти, храбри и одлучни борци за вјеру Мухамедову, а не за муслиманску странку и нацију те босанску државу. Касније је овој групи више подобних него способних придружио обрзованије кадрове, попут Махмутћехајића, Силајџића и Ганића, али је и њих прије или касније одбацио. Алија је остао сам у непотистичком окружењу ћерке Сабине, сина Бакира, рођака Суље и бројних амиџића, даиџића и тетића којима је највише вјеровао, али му политички нису могли помоћи да од СДА направи више од породичне камариле.
На фронту борбе за суверену и јединствену БиХ Изетбеговићев резултат је ипак најлошији. Иако је прије рата знао трезвено рећи „Муслимани ће узети онолико Босне колико могу просперитетно контролисати“, а послије рата резигнирано да „нема Босне уколико је неће и Срби и Хрвати“, он је у међувремену не само јавно рекао, „ако треба да бира између мира и Босне, да ће изабрати ово друго“ него тако и учинио. Његов избор није значио БиХ какву хоће и друга два конститутивна народа, него такве каква одговора само једном, односно њему и његовим сљедбеницима. Мајоризација посланика СДС у скупштини, али и у Предсједништву, Влади и другим органима тронационалне, де факто коалиционе, власти, ставила је српском народу на знање да ће и у будуће у свакој прилици и сваким поводом, надмоћним бројем муслиманско-хрватских гласова бити једноставно надгласан и игнорисан. Била је то кобна грешка по будућност Босне, која није могла да опстане без минималног капитала међунационалног повјерења у поштовању равноправности. Тековина Изетбеговићеве борбе на овом фронту јесте да Бошњаци данас немају ни јединствену БиХ са својом већином, а ни свој национални ентитет. Син Бакир је само наставио тако. Срби бране Српску, Хрвати се боре за обнову Херцег Босне, а ни једни ни други нису послије Дејтона референдумом верификовали пристанак да живе у заједничкој држави са Бошњацима. БиХ, тако и данас има међународно, али не и унутрашње признање.
На дипломатском фронту, како се и сам вајкао у књизи „Сјећања“, није се сналазио. Прије свега је насјео на индиректну сугестију Цимермана да повуче параф са Лисабонског споразума који му је нудио више о Дејтонског, рачунајући на интервенцију НАТО-а већ половином августа ’92. Послије дужег куповања времена одбио је Београдски предлог споразума са Србима, а дил са Хрватима претворио у оружани сукоб. Једно је причао на Западу – друго на Оријенту, наивно занемарујући да ако ови други нису знали шта прича првима, први јесу сигурно шта прича другима. А своје покушаје да ситне преваре, које је вјероватно свјештио боравећи годинама са криминалцима у затворима у Фочи и Зеници, пласира на великој политичкој позорници „објаснио“ је легендарном изјавом „да о истој ствари прије подне мисли овако, а поподне онако“. Резултат „умјећа у покушају“ да превари све, испао је да су Бошњаци остали на 25 одсто територије окружени Српском и „Херцег-Босном“ које у БиХ сумњају као превару.
Да ли је баш тако?! Претходна критичка анализа која оспорава Изетбеговића као мудрог политичара, узорног лидера, успјешног борца на више фронтова, можда је ипак потпуно промашена јер полази од неких општеприхваћених критеријума политичке успјешности, које је и он сам декларисао. Са његовог субјективног становишта, које је вјешто прикривао, циљ нису били ни странка, ни нација, ни држава, ни ентитет нити међународно признање, изузев једино у функцији главног циља. А тај је био исламизација или реисламизација босанских муслимана, који су уочи рата важили за најсекуларније на свијету. Алија га је кетмански камуфлирао заклињући се, напротив, у грађанску и мулти-култи БиХ. Не само пред Американцима и Европљанима, знајући да би њихов отпор био несавладива препрека и пред хришћанским комшијама, без којих не би имао терен за реализацију свога пројекта, него и пред својом „вјерски запуштеном браћом“ који су били објекат његовог подухвата. Пет клањања на дан, џума петком у подне, зарови и фереџе, забрана алкохола и дувана, свакодневни живот по курану и шеријату, муџахедини, џихад, исламска држава и сл. били су туђа пракса за већину предратног урбаног муслиманског свијета у Босни. Али одавно више није тако или је бар све мање тако, Алији захваљујући.
А није да се није дало препознати!! Још као шеф националне странке изјавио је за домаће медије да нема осјећање националног идентитета и да му је сваки припадник ислама једнако близак, а за француске новине да би „био срећан да мујезин закујише са Ајфелове куле“. Прво путовање у својству предсједавајућег Предсједништва БиХ било је на састанак Организације исламске конференције да би, без сагласности колективног тијела, затражио барем посматрачки статус. Приликом посјете Анкари одбио је да се поклони сјенима Ататурка, са образложењем да је „Турска као исламска била империја, а као секуларна – осредња европска држава“. Током рата је довео исламске интербригадисте, а првих дана мира им додијелио држављанства БиХ. Услиједила је масовна градња џамија донацијама са Блиског истока, те формирање Центра за обуку исламских терориста у Погорелици. И без свега тога била је довољна Исламска декларација, која је у ствари била његов политички програм. У њој је речено и да муслимани, када постану већина, треба да наметну шеријат, и да нема коегзистеније између муслиманских и немуслиманских институција, и да се федерална исламска држава протеже од Марока до Индонезије. А Бакир се, у својству шефа СДА и колективног шефа БиХ, повјерио новинару „Гардијана“ да очево програмско дјело држи на радном столу. Елем, Алија, истина, није побиједио ни на једном од за њега споредних фронтова, а јесте на оном њему једино важном: побједио је невјернике и слабе вјернике у властитим редовима, којих се приватно највише грстио.
Али шта би Турцима сад са овом ТВ серијом?! Не треба потезати велика геополитичка објашњења. Годину дана уочи општих избора Бакир, како су већ наслутили локални, не стоји добро. Ердоган је већ више пута поновио да му је „Алија оставио у аманет да брине о Босни и Бошњацима“, а бабо је на рахмету сигурно био дометнуо да припази и његову дјецу. Према недавној анкети Турци су најомиљенији народ за 75 одсто Бошњака и, ако у „матици“ веле да је Алија био „краљ мудрости“, онда је, Бакир, биће, „принц мудрости“ и ваља му повјерити нови мандат. А тако ће и наставак мисије исламизације Бошњака бити осигуран бар за још четири године. Послије ће ићи сама од себе, у неоосманској или вехабијској верзији, јер Алији је то било свеједно.
