Од победе на изборима хрватско-српске коалиције и доминације у Сабору, покушавају челници хрватских националних странака (изузев франковаца) да убеде представнике Срба о неопходности живљења у заједничкој држави под жезлом Хабсбурга, како би најзад постали «еуропејци». Тада Срби у двојној монархији имају три центра (Загреб, Нови Сад и Задар) који су политички, економски и културни покретачи њихови, али нису јединствени у наступу. Духовни центар у седишту СПЦ у Сремским Карловцима, као круна над целокупним српством у царевини од њених самих почетака, има улогу и посредника међу непомирљивим политичарима српским.
Водећи српски представници школовали су се у Бечу или у Пешти, али и значајна група у Прагу, као најјачем словенском високошколском центру крајем XIX. века. Идеје Томаша Масарика тако пријемчиве за Словене, родиће нову генерацију представника Срба у двојној монархији који пружају отворену руку сарадње и Словенцима и Хрватима, без злих намера злоупотребе у преко потребној заједничкој борби, против германизације и мађаризације.
Видевши њихову све већу популарност код средњошколске и високошколске омладине, подржаће их и поједини црквени достојанственици РКЦ, али из сасвим утилитарних разлога.
Они и даље сањају и желе остварити своје нескривене намере, за унију са оним Србима који су верници СПЦ док интензивно «испирају мозак» деловима покатоличених Срба, где језуити «мељу као млинови господњи“ (споро, али темељито!)
Идеја соколства као пансловенска, њима је страна јер се шири и на Србију, у чему они виде опасност преливања „великосрпске“ идеје и њеног јачања на српским просторима. Зато се систематски јача наступ у раду са српским политичарима који будућност виде искључиво у преуређењу двојне монархије. Промене на српском престолу почетком XX. века и повратак Петра Карађорђевића, руше те планове као кулу од карата, јер Срби преко Дрине памте ко је Петар Мркоњић и за коју идеју је четовао још 1878.године.
Црно-жута власт у царевини даје одрешене руке и помаже наступ црквених главара РКЦ и словеначких и хрватских политичара, али и оних српских првака који себе виде као „прве међу једнакима“ само под жезлом Хабсбурга. Тако политички разједињени, неспремни да се артикулишу у одговору на новонасталу ситуацију, дочекују Срби у двојној монархији Велики рат. Део млађих ће одмах бити мобилисан, чак и посланици у Сабору иако имају имунитет, али „претеча ЕУ“ и пример „правне државе“ не мари за владавину права када су Срби у питању! Део старијих политичких представника је интерниран, а велике су разлике између третмана у аустријском и угарском делу државе, јер су у угарском делу који обухвата подручје хрватске бановине, франковци брутално злоупотребили цивилну власт. Покушавају да уз подршку генерала Eugena Scheureua, команданта загребачког војног заповедништва, уведу и војну управу као у БиХ, где војне власти дивљају кроз акције „шуцкора“, проводећи етничко чишћење, насилну депортацију и уништавање приватне имовине, искључиво Срба!
Ову ће франковачку идеју енергично спречити угарска цивилна власт, јер зна да иза тога стоје бечки дворски кругови, а франковци су само локални извођачи радова као „домољуби“.
Ти „локални радови“ трају један век на штету српску, јер су сада на националну мањину сведении.
Чим је извршен атентат у Сарајеву, по ранијем договору одоше у Рим истакнути хрватски прваци из Далмације, Франо Супило и Анте Трумбић где затекоше вајара Ивана Мештровића. Они стварају „Хрватски одбор“ и пишу меморандум у ком се образлаже потреба за стварање „Велике Хрватске“.
Знајући за безрезервну подршку Србији цара Николаја II., отпутовао је Франо Супило већ почетком Великог рата, да лично преда тај меморандум руском суверену. Истовремено је тај меморандум уручен и талијанском државном потсекретару de Мartiniju, уз молбу за подршку ватиканску.
Руски министар спољњих послова Сазонов, написаће свом посланику у Риму да је руска влада утврдила да је Супилов меморандум несагласан са већ раније добивеним меморандумом српског академика Љубе Стојановића, који садржи разјашњење српских етничких граница.
Зато ће група „оснивача“ у Риму из другог покушаја формирати „Југословенски одбор“ у који кооптирају групу српских првака из БиХ, који су се бегом спасили тамнице, концентрационог логора и извесне смрти своје (Никола Стојановић, Душан Васиљевић и др. Милан Сршкић) и словеначког политичара, који је такође избегао из двојне монархије.
Архива Трумбићевог „Југословенског одбора“ није никада објављена у целости и српски историчари дугују свом народу да се детаљно изучи, пре евентуалне авантуре зване „рам тетке Ангеле“, јер ни претходни југословенски јарам нису Срби сами збацили, али су само они штету немерљиву од таквог „југословенства“ у заједничкој држави и имали!
„Југословенски одбор“ ће успешно кочити рад самоорганизоване Југословенске уједињене омладине, која жели уједињење свих јужних Словена са државама Србијом и Црном Гором, тежишно се ангажујући на раду са исељеницима у Јужној Америци, које покушава наговорити за приступање у јединице добровољаца, за заједничко ослобођење поробљене Отаџбине.
Југословенском одбору је подршка исељеника битна из два разлога, прво да им даде некакву политичку тежину коју реално нису имали, и да сноси већину њихових материјалних трошкова у Лондону и Паризу, јер не желе помоћ српске владе која им се нуди, а земље Антанте их не признају као политички чинилац за разлику од представника Пољака,Чеха и Словака.
Зато „Југословенски одбор“ покушава Југословенску уједињену омладину свести на свој интелектуални сервис, злоупотребљавајући њихов патриотизам и младалачки ентузијазам у раду са јужнословенским исељеницима, махом држављанима Аустро -Угарске.
Супило ће у фебруару 1916.године (користећи тешку ситуацију у којој се налази држава Србија) у Паризу изнети своју концепцију будуће државе Југославије, у којој заступа тезу како је Загреб средиште западнога а Београд источнога дела будуће заједничке државе, и да се представници троименог народа (Срба, Хрвата и Словенаца) требају договорити о заједничкој изградњи те будуће државе. Влада Србије је ову сугестију одбацила као неосновану, јер је то концепт двојне монархије, али је тамо то договор двају различитих народа о заједничкој држави, а овде је реч о једном народу по сугестији и самог Супила!
Упркос евидентних напора није „Југословенски одбор“ добио жељену политичку подршку код влада земаља Антанте, јер је руска влада отворено подржавала Србију као државу учесницу у рату на страни савезника, а Италија је спречавала сваку активност из себичних разлога.
Тек након фебруарске револуције у Русији и промене политичке опредељености, стећи ће се услови за појачани рад „Југословенског одбора“ који успоставља и тајне контакте са преставницима „Југословенског клуба“ у Бечу (29 посланика Словенаца, Далматинаца и Истрана) који у априлу 1917.године објављују Декларацију којом траже преустрој државе на основу тријализма! То је заправо модификацијa става Штросмајера из друге половине XIX. века, који је тежио равноправности Аустрије, Мађарске и Хрватске као „три листа детелине“ израсла из истог патриотизма и исте оданости цару и католичкој династији! Зато су хрватски политичари толико и жалили за Францом Фердинандом у кога су полагали све своје наде за преуређење двојне монархије, и остварење Штросмајеровог католичког пројекта над делом српских земаља.
Хрватски политичари из Загреба пожуриће у Беч да би тамо објавили Мајску декларацију (30.маја 1917.) у Rajhsratu, у којој изјављују „да Хрвати,Словенци и Срби формирају једно државно тело – Југославију, у оквиру аустро-угарске монархије и под круном Хабсбурга“.
(видети – “Um die Jugoslavia” од професора универзитета Usenicki)
Међутим, објава Вилсонових тачака и став о праву народа на самоопредељење и националну државу, сахрањује Аустро-Угарску, коју ни сви напори „уједињеног краљевства острвског“ више не могу да спасу од распада.
Зато ће Трумбић, да спасе Хрвате статуса пораженог народа који Италији мора да плати данак по римском правилу vae victis (тешко пораженоме) да у тренутку осети потребу да се поново приближи српској влади и потпише Крфску декларацију (20.јула 1917.), јер му је британски премијер Лојд Џорџ децидирано изјавио: „све што чине савезници Југословенима, то чине због херојске Србије“.
Током постојања две заједничке државе, тврдиће упорно хрватски историчари о узроку размирица Срба и Хрвата, да није јасно дефинисан владарски статус у заједничкој држави текстом Крфске декларације,те је неопходно потребно упознати неупућене читаоце са оригиналом текста који гласи:
члан I.
„Држава ће бити уставна парламентарна и демократска монархија, са Карађорђевом династијом на челу, која је увек делила идеје и осећаје народа, стављајући изнад свега слободу и вољу народа“.
Иако је његов потпис красио Крфску декларацију, окончаће политичку каријеру Анте Трумбић састављањем декларације назване „Загребачке пунктације“, коју ће уз Влатка Мачека потписати и Миле Будак, а Анте Павелић је уручити британским водећим политичарима 1932.године, када ће покушати интернационализацију тзв. „хрватског питања“ у држави Срба, Хрвата и Словенаца, која је ипак настала војничким победама српске војске у Великом рату.
