Бескорисна ствар је разјашњавати да ли су америчке ваздухопловне снаге знале да се у логору терориста налазе српски држављани. Да претпоставимо и да су знали, и шта? Они тада не би бомбардовали логор? Због два сарадника српске амбасаде да они обуставе важну мисију? Па терористи у сваком логору имају много таквих талаца. Ако их штитиш, тада никад нећеш добити рат са “Исламском државом”. Ето како су Руси разрушили болницу “Лекара без граница” у Азазу. Додуше, потом се испоставило да у Азазу нема такве болнице, али то није важно. Свеједно, подигла се дрека по целом свету.
Важно је да за америчке војнике “узгредни губици”[1] представљају природну ствар. Узгредни губици – то су цивилна лица погинула услед примене америчког оружја. Такви губици се дешавају од дејстава сваких оружаних снага, такви су вам закони рата. Али неки командири наређују да се максимално избегавају “узгредни губици”, а неке то не узбуђује. Ето, на пример, свирепи диктатор Стаљин је наредио на крају рата да се на јуриш заузме лепотан Беч без примене бомбардовања и крупнокалибарске артиљерије. Зато што Беч представља ризницу архитектонских достигнућа човечанства. Тако је и учињено. Данас се Беч поноси својим дворцима. А у то исто време демократе Рузвелт и Черчил су наредили да се сравне са земљом две такве ризнице – Дрезден и Лајпциг. Америчке и британске ваздухопловне снаге су извршиле наређење и за једну ноћ су убили 200 хиљада жена и деце. То се код њих зове “узгредним губицима”.
Размислите сами, шта значе два сарадника српске амбасаде у поређењу са 200 хиљада незаштићених немачких цивила?
Српски посланици који су одобрили „Споразум између Владе Републике Србије и Организације НАТО за подршку и набавку (NSPO) о сарадњи у области логистичке подршке“, очигледно нису превише разбијали главу око тога зашто је Американцима потребан дипломатски имунитет за њихове војнике у Србији. Србија није прва земља по том питању. Све неразвијене земље које су одлучиле да са Американцима ступе у интимно-политичке односе, добијају тај захтев и слажу се са њим. После тога сваки амерички маринац се уздиже до статуса неприкосновене фигуре, којој је дозвољено да на туђој територији чини све што му на памет падне. И јесте ли се запитали ко су ти маринци, од главе до пете опасани свакојаком муницијом и који своја лица скривају иза гигантских маски? Ко су ти хероји који се леђима у леђа крећу по територији окупираних градова и спремни су да пуцају чак и на ненаоружане мачке? Углавном су то незапослени амерички људи, емигранти, претенденти на “зелену картицу”, бивши затвореници и остале скитнице које су одлучиле да зараде ратујући. За њих је црни амерички наредник који зна азбуку и десет речи из војног приручника – недостижно божанство. Но, најважније је што се они ужасно плаше смрти и зато пуцају у сваког сумњивог. Па још и почесто силују локалне девојке, не гледајући на узраст. Ко не верује, може да погледа у хронику острва Окинава, где је све до данас стационирана америчка војска.
Ето одговора зашто је америчкој војсци у Србији потребан дипломатски имунитет. У том случају никаква убиства и силовања њима нису страшна. Споразум их штити од казне за било какав злочин.
Премда, колико ја знам Србе и њихов однос према силовању малих девојчица, то ђе овде бити велике разлике у односу на Јапанце. Јапанци годинама покушавају да путем суда добију кажњавање америчких насилника. Истина, безуспешно. У Србији дипломатски имунитет не мора вредети. Не желим чак ни помислити какве последице чекају прекоокеанске посланике интимно-политичког дружења у таквом случају.
Премда ће, можда, српске посланике бити срамота пред Вашингтоном због тако некултурног односа суграђана према представницима више цивилизације. Али мене, као човека који је бесконачно далеко од српског парламента, неће бити нимало стид. Јер су Американци са својим свињским осећањем супериорности, већ додијали целом свету.
[1] «Побочные потери» – Узгредни губици или “колатерална штета” како се код нас најчешће преводи (примедба преводиоца).
