Бројне и разноврсне чињенице указују на то да ће исламистички тероризам, као у претходној (2016), и у овој (2017) години доприносити да свет у приличној мери буде несигуран. То поред осталог, потврђују подаци многих интернет сајтова који прате џихадисте – у прошлој години, до 21. децембра, било је 1.743 терористичких напада, са укупно 15.672 жртве, а мало је вероватно да ће њихово насиље бити у опадању у догледно време. С аспекта просторне распрострањености исламистичког тероризма, све указује на то да није поштеђен ниједан део света. Његово средиште је на Блиском Истоку – познатије као «Исламска држава» (ИД), које попут својеврсне паукове мреже обухвата скоро читав свет. Противтерористистички систем ОУН само делимично је успешан у одбрани примарних жртава (државе) од ове пошасти 21. века, па се стога свака држава тежишно ослања на сопствене могућности. Неке државе успостављају посебне савезе за одбрану од тероризма (нпр. Шангајска организација за сарадњу). Међутим, у том погледу посебну пажњу завређују англосаксонске наднационалне коалиције НАТО и Европска унија (ЕУ), које неосновано и агресивно покушавају да једнострано креирају европску (и светску) безбедносну архитектуру. У том 26-годишњем агресорском походу (од 1990. наовамо), иако користе три нивоа одбране својих вредности од исламистичког тероризма, не постижу жељене резултате. Констатовано аргументовано потврђују релевантни подаци о изведеним нападима исламиста у западноевропским земљама претходних година, посебно у прошлој (2016) години. Имајући пак у виду проверено сазнање о томе да ефикасно суочавање са тероризмом претпоставља ефикасно отклањање његових узрока, изузетно је важно установити узроке који доприносе пропустљивости англосаксонског тринивоовског (први – национални, други – НАТО и трећи – ЕУ) противтерористичког система.
Неки терористички напади у англосаксонском простору у 2016. години
Тројица бомбаша самоубица (22. марта) разнела су се на аеродрому «Завентем» у Бриселу (у овом граду је главни штаб НАТО-а и ЕУ) и касније на метро-станици Малбек у центру града. Убили су 34 особе, а 340 ранили.
Терориста Мухамед Лахуаиеј Булел (31) је 14. јула камионом на шеталишту у Ници (Француска), на којем су људи славили Дан пада Бастиље, убио 84 особе, а више од 100 ранио. Убијен је у размени ватре с полицијом.
На Берлинском божићнем вашару, који симболизује хришћанство, исламиста Анис Амри (23) је отетим камионом тешким 32 тоне улетео међу раздрагане посетиоце (19. децембра), убио 12 људи и 48 тешко повредио. Према сведочењима очевидаца, камион је крећући се око 80 километара на час, без успоравања скренуо с пута међу штандове и газио људе на простору око 80 метара дужине. Возач камиона је искористио метеж који је произвео и нестао. Откривен је и у размени ватре убијен приликом рутинске контроле италијанске полиције у Милану (23. 12. 2016).
Реалне претње џихадиста англосаксонској тринивоовској одбрани од тероризма
Скроман узорак из богатог арсенала чињеница о терористичким претњама исламиста западноевропским земљама у прошлој (2016) години који презентујемо, поуздано разоткрива кључне узроке које доприносе порозности тринивоовске одбране од тероризма «најмоћнијих, најстабилнијих и најбезбеднијих земаља савременог света», како уобичавају да их квалификују многи политички, безбедносни, медијски и други ауторитети. Релевантне чињенице које излажемо указују да је реч о противтерористичком систему који је углавном фокусиран на онеспособљавању оперативних састава исламистичких терориста, чији припадници су спремни да изведу оружани напад у сваком тренутку, док у занемарљивом смислу се ангажује на отклањању узрока који «производе» терористе. Таква обележја система изазивају дилему о томе да је реч о његовом (сумњичавом) менаџменту који, или не разуме карактер терористичке претње или је свестан њеног домета и последица, али упркос томе, оклева да се на адекватан начин суочи са њеним носиоцима.
У вези с наведеним, пођимо од информација објављених у француским медијима заснованих на обавештајним изворима почетком јануара 2016. године о томе да тзв. ИД посебно тренира Европљане у Сирији за извођење симулатних напада у европским градовима (џихадисти су извели нападе у Бриселу, Ници, Берлину…). Средином јануара немачка полиција је саопштила да број милитантних исламиста који се из рата у Ираку и Сирији враћају у Немачку у сталном је порасту и да тренутно се више од 400 њих налази под полицијским надзором. Истовремено, европски медији су громогласно објавили да је тзв. ИД објавила Приручник на енглеском језику (текст од 64 стране подељен у 12 поглавља), под насловом «Сигурносни и безбедносни водич за ‘слободне стрелце’ муџахедине», у којем даје упутства својим следбеницима како да постану успешан терориста на Западу. Крајем јануара, тзв. ИД је објавила видео-запис под називом «Убијајте их где год да их сретнете», приказујући деветорицу својих «војника» (четворицу Белгијанца, три Француза и два Ирачана) као лавове који су Француску бацили на колена (они су 13. новембра 2015. године извршили напад у Паризу) уз поруку: «Сви који буду стали на страну неверника биће мета наших сабљи».
Високи званичник америчке обавештајне службе Џејмс Клепер, коментаришући изјаву америчког председника да Европа мора «више да допринесе борби против ИД», изјавио је (26. априла) да ИД има тајне ћелије у Великој Британији, Немачкој и Италији попут оних који су извели смртоносне нападе у Бриселу. Директор Федералне канцеларије за заштиту Устава СР Немачке Ханс-Георг Масен рекао је (14. августа) немачким медијима да је немачка обавештајна агенција регистровала више од 340 случајева покушаја радикалних исламиста да врбују избеглице из ибегличких центара за тероризам. Француски премијер Мануел Валс 11. септембра је изјавио да ће бити нових напада на Француску и да је око 15. 000 људи који су у процесу радикализовања на радару француске полиције и обавештајних служби. Немачки министар унутрашњих послова Томас де Мезијер упозорио је 10. септембра да се у Немачкој налази више од 500 исламистичких екстремиста који би могли да изведу нападе, било као појединци, било као чланови неких група и још 360 «релевантних» особа због непосредне блискости са потенцијалним нападачима, а немачка полиција 13. септембра је у избегличким домовима ухапсила три Сиријца због сумње да их је ИД међу избеглицама 2015. године послала у Немачку да би «или извршили неке (терористичке) акције о којима су већ обавештени или сачекали даља упутства».
Вођа (калиф) тзв. ИД Абу Бакр ел Багдади, поручио је 3. новембра у аудио-поруци својим борцима у Ираку да се никако не предају, а онима на Западу да свим снагама нападну «неверничке» градове: «Борци, борите се против непријатеља Алаха. Позивам све наше бомбаше самоубице да униште градове неверника. Претворите ноћи неверника у дане, направите хаос у њиховим земљама и учините да њихова крв протекне у рекама». Коначно, на измаку 2016. године, директор ЕВРОПОЛ-а Роб Вајнврајт је изјавио да се европске земље суочавају са највећим терористичким претњама у последњих десет година, а бриселска бирократија је саопштила да се током претходних месеци у западне европске земље вратило око 1.700 џихадиста из «ИД», те да неки од њих имају, као је откривено, «одређене мисије», и то је оно што забрињава.
Зашто је порозан англосаксонски тринивоовски систем одбране од тероризма?
Комплексан одговор на ово питање би захтевао огроман простор, а сажет одговор гласи: зато што сваки ниво (национални и два наднационална нивоа преовлађујућег броја држава чланица), с једне стране, поборник је погубних двоструких стандарда о тероризму («добар и лош тероризам») и са друге стране, недовољно је опрезан према тзв. несмртоносним терористичким делатностима исламиста, без чије реализације, како је општепознато незамисливо «произвођење» терориста који сеју смрт. Последице таквих лицемерних подлости (у првом случају) и чудноватих заблуда (у другом случају) јесу кампањска борба англосаксонске коалиције против исламистичких терориста, која, чак, и у случајевима када је успешна, само делимично нарушава њихову оперативну смртоносну моћ.
Поуздан и драстичан показатељ о двоструким стандардима англосаксонских земаља и њихових коалиција (НАТО и ЕУ) према тероризму огледа се у њиховом једностраном, наравно погрешном схватању да исламистички тероризам представља претњу њиховој безбедости тек од 11. септембра 2001. године, када су припадници терористичке Ал Каиде отетим путничким авионима извели синхронизоване смртоносне нападе на циљеве у САД у којима је страдало око 3.000 људи. Поред свеопште осуде тих напада у САД, свака англосаксонска земља понаособ, и наравно, НАТО и ЕУ покренуле су преиспитивање својих противтерористичких система ради унапређења њихове ефикасности. Тако на пример, на захтев САД, НАТО савезници су се 4. октобра 2001. године договорили о предузимању осам мера у циљу јачања борбе против тероризма (већу размену обавештајних података, помоћ државама које су угрожене…итд.), а на самиту у Прагу 2002. године, НАТО је усвојио Војни концепт за одбрану од тероризма и заједно са земљама партнерима израдио Акциони план за партнерство против тероризма. У наредном периоду, НАТО је континуално унапређивао војне мере за борбу против тероризма. Када је реч о противтерористичкој реактивности ЕУ после америчког «црног септембра» вредно је поменути документе: «Акциони план за борбу против тероризма» који су усвојили председници држава и влада земаља чланица ЕУ 21. септембра 2001. године, «Европска стратегија безбедности –сигурнија Европа у бољем свету», усвојена на састанку Европског савета з Бриселу 12. децембра 2003. године и «Одредба о борби против тероризма» коју су усвојили председници држава и влада ЕУ на седници у Бриселу 25. марта 2004. године (после напада терориста на возове у Мадриду 11. марта 2004). Иначе, НАТО и ЕУ посматрају безбедност (и супротставље тероризму) у 21. веку у смислу, како је безбедност схватио НАТО на самиту у Лисабону, 2010. године, под тим подразумевајући – поред заштите држава чланица организације и ефикасну борбу против тероризма. Наиме, у Стратешком концепту НАТО 2010, регистровано је укупно осам главних претњи по безбедност евроатланског региона, тероризам као друга, а екстремизам као трећа претња.
Да би англосаксонски хегемони коначно постали свесни изворишта (кључног узрока) порозности свог тринивоовског противтерористичког система неопходно је да буду самокритични, односно да експертски региструју и смело признају грешку коју су учинили у последњој деценији 20. века, која се састоји у неразумном геополитичком повлађивању исламистичким терористима у југоисточном предворју Европе (Балкану). Реч је о томе да су најпре дозволили да терористичко језгро исламиста (десетак хиљада припадника Ал Каиде) из Авганистана и других земаља буде пребачено у Босну и Херцеговину, где је од 1992. до 1995. године радикализовало приличан број локалних муслимана и починило бројне злочине против српског народа, а ниједан муџахедин није кажњен за почињени злочин. Многи од исламистичких терориста који су се калили (отсецали главе заробљеним српским војницима…) у Босни, у наредном периоду су извршили или покушали да изврше терористичке нападе у некој англосаксонској држави. Међутим, иако им је та чињеница савршено добро позната, игноришу је, што значи да су и данас у досуху са исламистичким терористима.
Након што су англосаксонски хегемони дозволили поменутом исламистичком терористичком контингенту да без ометања пробије јужну капију Европе, ангажовали су се на проширивању створене терористичке бреше у српској покрајини Косово и Метохија и у Македонији. Наиме, уз њихову свестрану подршку и наравно, помоћ исламиста, албанска терористичка «ОВК» је постала озбиљна претња безбедности Србије (СР Југославије) , која је ефикасним ангажовањем наших противтерористичких снага сведена на минимум у јесен 1998. године. Међутим, у пролеће 1999. године, НАТО је учинио преседан – извршио је агресију на СР Југославију с циљем да подржи терористичку «ОВК». Након агресије, НАТО и ЕУ су наставили да пружају подршку «преобраћеним» албанским (исламистичким) терористима у «демократе», а врхунац подршке се огледа у томе што је највећи број држава чланица ових англосаксонских коалиција признао лажну државу »Косово», којој нуди учлањење у своје редове. Непоколебљиво наставаљају да одржавају благонаклон став према исламистичким терористима на Балкану, иако се из редова локалних муслимана, пре свега Бошњака и Албанаца, њих неколико стотина налази у оружаним саставима терористичке тзв. Исламске државе, коју, с друге стране, приказују као претњу безбедности систему западних вредности.
Студиозна самокритичка анализа повлађујућег односа англосаксонских хегемона исламистичким терористима на Балкану, несумњиво би утицала на идентификацију узрока пропустљивости њиховог унутрашњег тринивоовског система одбране од исламистичког тероризма, након чега би, верује се, уследило отклањање узрока. Заправо, таква анализа би показала да безбедност локалних муслимана у Босни и Херцеговини 1992. године није била угрожена «агресијом» Срба, већ утопијом муслиманског врховног вође Алије Изетбеговића о могућем успостављању исламске државе на том простору и подршком с тим у вези коју су му пружали англосаксонски хегемони. Затим, таква анализа би показала да људска и национална права Албанаца у Србији нису била угрожена «Милошевићевим терором», већ подударном заблудом исламизованих албанских лидера и њихових западних спонзора о томе да је повољан тренутак да тероризмом разбију територијални интегритет Републике Србије. Најзад, таква анализа би показала да су биле тенденциозне поруке које су англосаксонски хегемони систематски упућивали Србији да није довољно учинила да интегрише Албанце у свој друштвени систем, при томе, губећи из вида чињеницу да у том тренутку и данас, скоро да су ништавни њихови напори у погледу интегрисања муслиманских заједница у својим матичним земљама. Констатација немачке канцеларке Ангеле Меркел да је мултикултуризам у тој земљи неуспешан пројекат («мртав»), представља поуздану потврду о заблуди западних хегемона да могу да балансирају између безбедности њиховог система вредности и вредности ислама, које салафије настоје да злоупотребљавају.
С тим у вези, довољан је само преглед неких мера англосаксонског тринивоовског система одбране од исламистичког тероризма па да се констатује његово лутање у зачараном кругу исламиста. Наиме, важан циљ исламиста у англосаксонском простору јесте да извођењем терористичких напада у «име свих муслимана» доведу до непремостивих јазова и ломова у друштву. Неопрезношћу или свесном ангажованошћу (корумпираношћу?), у томе имају подршку огромног дела англосаксонске политичке елите. Тако на пример, иако је такав циљ јасно регистрован после терористичких напада у САД (11. 9. 2001), амерички званичници прикривају улогу Саудијске Арабије у експанзији исламистичког тероризма у свету (28 страна извештаја обавештајних комитета америчког Конгреса и Сената о тим нападима још увек су под ознаком «строго поверљиво»).
Иначе, један од важних узрока пропустљивости аглосаксонског интегрисаног противтерористичког система у периоду од 2001. надаље представља пренаглашена заокупљеност у спречавању финансирања исламистичких терориста, науштрб онемогућавања њихових других, много опаснијих, тзв. несмртоносних делатности – индоктринарних и пропагандно-регрутних. У том контекту поменимо то да су немачки медији средином децембра 2016. године објавили делове из тајног извештаја спољне и унутрашње обавештајне службе – БНД и БФВ, о томе да религијске групе из Саудијске Арабије, Кувајта и Катара све више помажу немачким салафистима тако што им граде верске школе, џамије и шаљу у Немачку проповеднике како би ширили фундаменталистичко виђење ислама. Према процени немачких тајних служби, салафистичка групација у Немачкој броји око 10. 000 припадника, али да појачани мисионарски рад може лако да увећа овај број.
Поменути извештај немачких тајних служби дотиче суштину проблема англосаксонског интегрисаног противтерористичког система – како спречавати исламисте (салафије) да «производе» терористе. Дакле, неопходно је да се фокусира на спознају идеологије салафијског учења с циљем да је применом комплекса усклађених мера дискредитује и успешно одвраћа припадника муслиманске заједнице и конвертите да се «ушетају» у њену убилачку арену. Реч је, заправо о потреби да код муслимана у англосаксонском простору створи уверење о томе да салафије које себе сматрају јединим исповедницима правог ислама, заправо злоупотребљавају ислам у терористичке сврхе (Салафијско учење муслимане других учења у исламу сматра вероодстуницима, а грађане других вероисповести сматра за «невернике» и у складу с тим, све њих позива да прихвате њихово учење, а уколико одбијају такву могућност, ризикују да буду убијени). Паралелно с тим, неопходно је да правно (превентивно) санкционише пропагирање идеологије салафија, а оперативно-обавештајним активностима правовремено идентификује пропагаторе и онеспособљава их судским мерама. Коначно, неопходно је да регистроване потенцијалне терористе правовремено онеспособљава изолацијом (хапшењем) и судским процесуирањем.
Насупрот наведеној ургентној потреби, англосаксонски тринивоовски систем одбране од тероризма тежишно и наравно, делимично успешно, «удара» по готовим исламистичким терористима, а то потврђују изведени напади претходних година у западноевропским градовима. Такво стање је потврдио нико други до координатор ЕУ за борбу против тероризма Жил де Кершова, рекавши (24. априла 2016) да «још увек постоје велике празнине у размени обавештајних података о терористима Исламске државе који се враћају у Европу». Месец дана раније, немачки јавни тужилац Петер Франк је рекао за минхенски дневни лист «Зидојче цајтунг» да немачко правосуђе има озбиљне потешкоће да осуди све џихадисте повратнике из тзв. ИД. Један од двојице терориста (Адел Кермиш) који су 26. јула 2016. године упали у цркву у месту Сент Етјен ди Рувре, на северу Француске, где су ножем пререзали гркљан свештенику, носио је електронску наногвицу јер је два пута спречен у покушају да се прикључи џихадистима у Сирији. Упркос наведеним чињеницама, англосаксонски хегемони су на разне начине у дослуху са тзв. ИД, третирајући поједине њене колективитете као «умерену опозицију», модел подршке већ виђен у односу на терористичку «ОВК» против Републике Србије. Уосталом, на поменути подмукли и безобзирни дослух је упозорио републикански кандидат за председника САД у предизборној кампањи (актуелни председник САД), између осталог, рекавши да је Барак Хусеин Обама (тадашњи председник САД) «оснивач Исламске државе» и да када је реч о радикалном исламу Обама «не разуме (о чему се ради) или разуме боље него што ико може да претпостави».
Терористима, наводним «самотњацима» који су камионом убијали «невернике» на шеталишту у Ници и вашару у Берлину, а тзв. Исламска држава је преузела одговорност за злочине које су починили њени «војници», нису требала велика финансијска средства. Они су изникли на идеологији салафиста и потом инструисани да убијају и застрашују «невернике» у њиховим домовима, у знак освете «крсташима» који бомбардовањем наводно убијају муслимане широм света. Несумњиво, под утицајем салафистичке идеологије, истоветну намеру имао је и 12-то годишњи немачки држављанин ирачког порекла, који 16. децембра 2016. године је два пута покушао да детонира експлозив на Божићном вашару у Лудвигхафену, на југозападу Немачке, али се експлозивна направа није активирала. Након хапшења је изјавио да је инструкције за напад добио од непозантог члана ИД. Све то, и наравно многа друга сазнања о функционисању англосаксонског тринивоовског противтерористичког система аргументовано потврђују узроке његове порозности. Упркос томе, није изгледна воља његовог врховног менаџмента да се озбиљно ангажује на отклањању постојећих узрока – спољних, у нужном одустајању од модела да подржава «добре» терористе (преиспита признавање терорске државе «Косово») и кажњава «лоше» терористе (оне који нападају циљеве западних земаља) и унутрашњих – да тежиште одбране преусмери на онемогућавање исламиста да реализују тзв. несмртоносне делатности. Искру наде у том погледу представљају преизборна обећања актуелног америчког председника Доналда Трампа, чије се потврђивање ускоро очекује приликом јавног обраћања америчкој нацији.
