Васкрсење Христово је највећи догађај у историји, зато Васкрс и јесте највећи хришћански празник. Тога дана нам је Исус Христос својим васкрсењем показао како се побеђује непобедиво. Тог дана нам је Господ послао јасну поруку да ништа није коначно и да све зависи од вере. Судба, живот или смрт биће онаква каква су нам дела. Живот нам је онакав колико нам је јака вера. Васкрсење Христово, подсећање да за оне који иду правим путем не постоји немогуће, доказ је да Србија може да васкрсне – ако су јој деца верна. Нећемо се одрећи те могућности, морамо да се за правду и истину изборимо. Није важно оно што смо чинили понекад, нису наша дела она која само повремено урадимо, то није наша суштина. Ми смо оно од чега не одступамо, наша суштина је оно за шта се увек боримо. А оно за шта смо се увек борили била је вера, истина и правда.
Егоизам Запада који би волео да Србин буде у његовој служби није оно што можемо прихватити, а никад и нисмо. Говоре да сви имају права на своје снове и да то никоме не смета. Остаје онда нејасно зашто само православни свима сметају, зашто само њихови снови о искреној вери, љубави, истини и правди другима не одговарају. Зашто се сви боре против светосавца кад своје снове крене да остварује. Упорно желе да сањамо њихове снове, неће да схвате да православна душа неможе и не жели да сања кошмаре. Искрено срце, здрав разум и у нагорим сновима не сања кошмар Запада. Њихов страх је велик, зна тај Запад да онда када у срца вратимо искру која нам се стално одузима, када душу поново у пуном сјају испуни вера, не могу нас више зауставити. Одсањаћемо тада своје снове и на јави, то је само питање момента.
Зато размисли Србине шта ти је свети Сава у аманет оставио. Сети се данас како је Христос победио смрт и као прави светосавац покрени васкрсење Отаџбине. Онај Србин који се одрекао себе, онај светосавац који се одрекне вере предака својих неможе вратити достојанство својој мајци Србији. Ми нећемо поћи тим путем, нећемо газити на сени својих предака. Каква год да нас мука стеже, колика год да је сила против нас, никад нећемо дозволити да наше душе поједу мрачне жеље Запада. Нису то дозволила поколења пре нас, а кроз наше вене тече иста крв, па нећемо дозволити то ни ми.
Није случајно баш овај народ имао и има светог Саву, није нас он узалуд повео путем православља. Већ управо зато што је знао да његов народ може да издржи све препреке на путу за веру, истину и правду. Упутио је његов народ да крене јединим правим путем. Оним путем на коме ни смрт није коначна. Путем где својим делима и вером одређујемо сами своју судбу. Показао нам је пут и улио снагу да никад не одустајемо. Да увек изнова у пркос свему воскреснемо, баш онако како је и Христос воскрсо и тугу однео.
ХРИСТОС ВОСКРЕСЕ
У пркос свега Христос воскресе
Земљу потресе, тугу однесе.
Тугу однесе, радост донесе!
У пркос вике лажних сведока,
Издаја срамне и понижења,
Чупања косе, тешких шамара,
Пљувачки, псовки и срамоћења.
У пркос свега Христос воскресе
Земљу потресе, тугу однесе,
Тугу однесе, радост донесе!
У пркос ћушки и подсмевања,
Јудејске злобе и римског страха,
Осуде криве, венца трнова,
Што Исус прими све без уздаха.
У пркос свега Христос воскресе
Земљу потресе, тугу однесе,
Тугу однесе, радост донесе!
У пркос греха и људских страсти,
Збуњене земље и мрачног Ада
И бедних сплетки Синедриона
И безименог људскога гада.
У пркос свега Христос воскресе
Земљу потресе, тугу однесе,
Тугу однесе, радост донесе!
У пркос Јуде и Фарисеја,
Грозног Кајафе, крвавог Ане,
Ирода лисца, Пилат – страшивца
И њиног цара црног Сатане.
У пркос свега Христос воскресе
Земљу потресе, тугу однесе,
Тугу однесе, радост донесе!
У пркос крста и крсних мука
И смрти горке без осветара,
Погреба мртвог под камен тешки
Тврдих печата, будних стражара.
– У пркос свега Христос воскресе
Земљу потресе, тугу однесе,
Тугу однесе, радост донесе!
Владика Николај
Исус је дакле тугу однео, упркос лажним сведоцима издаји срамној, најстрашнијим мукама. Однео је Христос тугу и поред Јуде и свих Фарисеја, поред свих њихових сплетки и газде њиховог црног Сатане. Нису могли да га спрече да однесе тугу и победом нам врати радост. Наравно да ми нисмо ни близу као Он, али не требамо због тога да тугујемо да се колебамо, нико од нас ни не очекује да будемо као Он. Од нас се очекује да покажемо искрену веру, да не одступамо од пута Христовог за који нам је Он својим примером показао да је једини могући и прави. Наше је да своја срца отворимо само за правду и истину. Наше је да не посустанемо на првој препреци, него да је са пута уклонимо и наставимо светосавским путем.
„Нама је боље да нестанемо као људи, него да опстанемо, биолошки да преживимо као злочинци и нељуди.“
Патријарх Павле
Србин не сме да се преда зато што је око њега и у његовој Отаџбини порастао број издајника. То што се непријатељ појачао квислинзима, раширио и сматрајући се довољно моћним не крије се више, треба да нас радује. Србин треба да буде радостан што непријатељ више није сакривен. Сада светосавац тачно зна са киме треба да се бори. А кад Србин зна ко му је непријатељ и са ким треба да се бори, Србин зна како и да се са тиме избори, како да победи. Наравно да то није лако, али ако верујемо ако се за то искрено и боримо ако не одступимо са православног пута онда ће победа сигурно доћи. Верујмо пуним срцем, боримо се свом душом и онда наше Јуде, овдашњи Фарисеји које тако здушно помаже ЕУ-НАТО-Енглеска Сатана неће имати шансу за победу. Земља ће се затрести тугу ћемо отерати и радост поново вратити. Испуниће се наша срца тада Благодатним огњем.
„Ми не изазивамо мучеништво, али када дођемо пред питање – или одрицање од Христа или ће отићи глава, онда да изаберемо пут мајке Јевросиме, која каже своме сину: „Боље ти је изгубити главу него своју огрешити душу!“ Када умре за Христа, мртав човек је жив пред Богом и жив у Богу, у Царству Небеском. Мртав је пред Њим само онај који је грешник, који се не каје, и који у Њега не верује.“
Патријарх Павле
Срби не смеју никад заборавити речи свог Патријарха. Довољан је само онај број верујућег народа који га је испратио у Рајско насеље да стане уз његове речи да не одступи од пута који нам је показивао и Србија ће васкрснути. Зато садашњост посматрајмо као последњи тренутак прошлости а размишљајмо о следећем тренутку јер он је први тренутак будућности која је пред нама. Узмимо Благодатни огањ на васкрс упалимо у души њиме своју веру. Вратимо Храброст у срца, тугу оставимо прошлости а будућност учинимо извесном и радосном, вратимо Отаџбини понос.
Српски народ се никад није одрекао своје вере свог светосавља, зато је и успео ове године уз несебично ангажовање правих Срба и братску Руску помоћ поново да донесе Благодатни огањ и у Србију. За своју снажну веру и поред свих мука и патњи Српски народ биће награђен могућношћу да осети Благодети светог огња. Остаје нада да ће тај огањ упалити неопходан пламен вере. Онај пламен који ће пробудити уснулог Србина да се пун вере бори за поновно Васкрсење Србије.
