ВАТИКАН КАО ПРОПОВЕДНИК НОВОГ СВЕТСКОГ ПОРЕДКА

„Арапско пролеће“ које је прерасло у крваву „арапску јесен“ уопште није крило  злослутне црте тог новог социјалног поретка, чију су градњу од самог  почетка кризе представници слуга светске финансијске елите активно призивали тврдећи да ће „са њим свет изаћи другачији“. Саркози, Атали, Кисинџер и С^о – сви су једногласно упорно натурали исту мисао: ако не буду формирани органи за светску контролу, свет ће да потоне у хаос. Међутим, ако бисмо  ту мисао превели са „мондијалистичког“ језика, она може да се схвати овако: уколико свет не буде признао органе контроле читавог света – направићемо му хаос. У условима најјачих социјалних потреса, наплашено саблашћу  свеопштег насиља, човечанство ће бити принуђено да се сложи са уплитањем „наднационалног“ арбитра који је себи даодиктаторска овлашћења.

Стварно, већ је трећа година како ми констатујемо непрестану дестабилизацију ситуације у свим деловима света, која се врши уз помоћ профињених метода. Она за сваки регион бира посебне, најефикасније инструменте рушења, спремне да ударају по најболнијим местима. Циљ тих провокационих  потреса, катаклизми, криза, побуна и ратова је да се, постављањем где треба управних елита нове формације, које представљају производе западних специјалних служби, домогну сачуваних националних актива који ће допасти наднационалној врхушки, тако да концентрација капитала и власти заврши у рукама изузетно уског круга људи.

Већ нам је отворено показано и језгро „светске владе“ – „комитет 147“ што, очигледно има двојак циљ. Са једне стане, та информација треба да натера човечанство да верује да је свет већ под контролом и да назад нема повратка („Велики брат те прати!“), то јест деморализациона улога. Са друге, то омогућује организовање локалних побуна које, носећи чисто протестни карактер (као, на пример, покрет „Освоји Вол-Стрит“, који финансира Џорџ Сорош [1], а користи Обама у борби против републиканаца)  не могу да доведу ни до каквих стварних промена. Зато се уз њихову помоћ ситуација узбуркава управо до мере која је потребна „врховима“, и при којој тема о „наднационалном“ арбитру  стиче невероватну актуелност. То јест – ради се о провокационој улози која омогућује лопову да гласније од свих виче: „Држ'те лопова!“

Сами процените: узнемиреном човечанству показују  главне светске шпекуланте, а затим њихови сопствени идеолози почињу да захтевају да се направи одговарајући орган контроле тих светских шпекуланата, који ће дозволити овим последњим да под новим именом потпуно потчине себи цео свет. То јест: дешава се специјална операција, и то у светским сразмерама.

А онда се,  као главно идеолошко обезбеђење, поново на арену пушта Ватикан (као претеча очекиваног „арбитра“) који ауторитетно изјављује да је неопходно да се формира светска централна банка и наднационалне политичке институције, јер националне институције нису у стању да изађу на крај са кризом. Као личност од поверења, верна  кругу Ротшилда, Ватикан послушно пева њихову песму, коју је још 2009. године певала једна друга особа од изузетног поверења, протеже  Ротшилда – Гордон Браун, уочи састанка „двадесеторице“: „За свет нам треба „нови правац“… Ми схватамо да у сфери, кроз коју теку светски финансијски токови, не можемо изаћи из настале ситуације помоћу чисто националних власти: требају нам органи власти и инстанце светског надзора које би пратиле да делатност финансијских институција које постоје на светском тржишту, буде за нас потпуно отворена“.

Очигледно је да руководство Ватикана ни само није схватило колико је његов положај понижавајући. Имајући под собом скоро 1,5 милијарди католика, осветљавајући својим  „безгрешним“ ауторитетом важне економске форуме и терајући да му, као најсветијем монарху, руку љубе највиши посетиоци, који и долазе да му се поклоне, римски папа, ипак, остаје само слугањски извршилац воље најјаче светске финансијске мафије.

Та улога Ватикана је постала посебно уочљива са почетком „арапских револуција“. После зверског  убиства Моамера Гадафија и његовог сина Мутасима, које су америчке тајне службе предале племену мисурата [2], да их растргну његови ратници, Ватикан је, у процени ситуације, послушно пришао лагеру земаља-агресора. „Вест о смрти пуковника Моамера Гадафија затвара изузетно дугу и трагичну фазу крваве борбе за свргавање режима чврсте руке и притиска. Тај драматични догађај још једном тера на мисли о неизмерној људској патњи којом мора да се плаћа јачање и крах сваког система који није заснован на поштовању људског достојанства, већ углавном на јачању власти. Али зато сада, пошто је либијски народ избављен од даљег насиља, изазваног духом реванша или освете, он треба да се нада да нови владаоци могу одмах да почну неопходан процес смиривања и обнове – уз свеопште учешће, на основу правде и права; и уз међународну заједницу која ће  за обнову земље пружити богату помоћ“.[3]

Нема ни једне речи о зверствима НАТО-а, ни о варварском убиству. Могућности су само две: или су информационе службе Ватикана потпуно парализоване, тако да немају појма  о томе шта се дешава у Либији, или је варварско понашање разбојника за Ватикан нормална ствар. Али  – оно прво је, наравно, искључено. Ватикан није осудио агресију НАТО-а: после Гадафијевог убиства, већ 20. октобра, он је такозвани „национални прелазни савет“ Либије  почео да посматра као законитог представника либијског народа. Истини за вољу, Ватикан је  и пре тога контактирао нове либијске власти. Конкретно, апостолски нунциј у Либији Томазо Капуто, чија је резиденција на Малти, већ је имао сусрете са Махмудом Џибрилом, који је изабран за председника прелазног савета.

Наведена позиција Свете столице говори о томе да она отворено подржава варварске методе глобалне  трансформације света  коју врше антихришћанске снаге. А то исказује и његов истински однос и према исламу, и према хришћанству. Тиме што се јавно изјаснио за „осавремењивање“ и „европеизацију“ ислама, захтевајући од њега више толеранције, Ватикан се у пракси солидарисао са његовим најрадикалнијим круговима, исламистичким ратницима и једноставно – разбојницима-главосечама, који се крију иза исламске вере, али немају никакве везе са њом. А можда римски папа управо тако и схвата „реформисани“ и „европеизирани“ ислам?

Али ту се долази до још једног, још озбиљнијег питања. Подржавајући радикални ислам, Света столица наноси удар локалним хришћанима, за које „арапско пролеће“ прети да се претвори у „ледену зиму“. То јест он свесно жртвује хришћане арапског света ради помоћи реализацији америчког геополитичког пројекта „Велики Блиски Исток“. Да подсетимо, да у земљама Блиског Истока и Северне Африке живи око 20 милиона хришћана, од којих су три четвртине у Либану, Сирији, Ираку, Јордану и Египту. После америчке агресије на Ирак, као резултат прогона локалних хришћана,  њихов број се смањио са 800.000 на 450.000. После „арапских револуција“ скоро све локалне хришћанске општине, пре свих оне у Египту и Либији, су се нашле у опасном положају. То признају и сами ватикански посленици, на пример, руководилац Папског савета „Правда и мир“, кардинал Питер Тарксон, који је изјавио да у резултату преврата у Либији хришћанима те земље може да запрети опасност, зато што се  испоставило да и у Ираку и у Египту нове власти нису способне да заштите своје грађане од напада екстремиста и притиска радикалних исламиста, тако да су хришћани принуђени да масовно напуштају те земље.[4]

Иста ситуација чека Сирију и Либан. Још 5. септембра у току сусрета Н.Саркозија са маронитским патријархом Антиохијске Цркве и читавог Истока овом последњем су саопштили да због планиране за новембар интервенције у Сирији како би се обезбедило да на власт дођу „браћа-муслимани“, источни хришћани више ту не могу да остану и  треба да се припремају за излазак из земље и премештање у Европу. И карактеристично је да се западна католичка штампа, уместо да подржи хришћане Истока, она, напротив,  окомила на маронитског патријарха и његове изјаве, усмерене против међународне интервенције због смене режима у Сирији, окривљујући га за „заверу“ са „Асадовом диктатуром“.

Како је у вези са тим у свом интервјуу новинару Тјери Мејсану изјавила игуманија сиријског манастира Светог Јакова А.-М. Де ла Круз, „разочарана сам католичком штампом, која слепо прати линију понашања коју диктирају светске газде и која понавља као папагај оно што до миле воље шире најтиражнија средства за масовно информисање… а нико не схвата да ми тонемо у тоталитаризам много огољенији и опаснији него што су то ситни ауторитарни режими, које намеравају да уклоне“. „Савез „браће-муслимана“ са Западом, – затим је рекла, – је скандал и за хришћане, и за муслимане који не желе да религија доминира световним законима. Западне државе то подржавају зато што им је потребан систем  који ће им дозвољавати да, прикривајући се верношћу религији, потчињавају  масе. Они се плаше хришћана који, у складу са јевангелским учењем слободном вољом бирају Добро или Зло и сами одговарају за своје мисли, речи и поступке, за разлику од муслиманског фундаментализма.[5]

Ватикан не само да о томе ћути, већ се из све снаге труди да повлађује остварењу злочиначког курса западних држава. Пошто се претворио у марионету финансијских корпорација, он је међу моралним људима Запада који мисле својом главом изгубио чак и привид духовног ауторитета. Тако да било какав савез са том нимало светом столицом претвара њене чланове у саучеснике лицемерне политике ватиканских јерарха са дуплим аршином.