6. октобра је завршено суђење Паолу Габриелеу, бившем собару римског папе, за кога је утврђено да је крив због крађе тајних документа понтифика, те је осуђен на годину и по дана затвора. Откривање Габриелеа је постало део великог скандала који се развио после објављивања књиге италијанског новинара Ђанлуиђи Нуција „Његова светост. Тајни папири Бенедикта Шеснаестог“. Скандал је у штампи добио назив „Ватиликс“.
Шта се крије иза тог скандала? Да ли је то одраз борбе за власт између групица у Ватикану, или се ради о нечему много озбиљнијем.
Кампања дискредитације Ватикана није од јуче, она је почела много раније. При том је као главни објекат за критику, почев још од 80-х година, наступила најзатворенија структура Свете столице – Институт за религијске послове (ИОР), познат као Ватиканска Банка, који је већ много пута окривљаван због прања новца и других незаконитих операција. Важна граница у тој критици је појављивање у Италији 2009.године прве књиге Ђанлуиђија Нуција „Vaticano s.p.a.“ („Трговачко друштво Ватикан“) која је откривала тајне финансијске послове Свете столице. Написана је на основу 4.000 тајних докумената Ватиканске банке, које је аутору предао један од чланова комисије „за оздрављење“ ИОР, који је умро још 2003.године. У књизи је објашњен сложени систем тајних рачуна који је у Ватиканској банци функционисао још од почетка деведесетих година 20.века као „банка у банци“, што је омогућавало прање прљавог новца италијанске мафије, бизнисмена и политичара највишег нивоа. Тадашњи руководилац ИОР-а Калоја није могао да спречи публиковање ове књиге (мада је издавачу нуђен велики новац), због чега је и смењен са положаја који је заузимао.
Пред новим директором ИОР-а, Готијем Тедеским, чланом најутицајнијег ордена „Опус деи“, који је био познат као велики стручњак за „финансијску етику“, постављен је сложен задатак: да се финансије Ватикана доведу до одређеног нивоа „транспарентности“, који би омогућио да се још више повећа инвестициона активност ИОР-а, али уз очување привилегија те банке, што је било могуће захваљујући статусу Свете столице. Међутим, и рад Тедескија се завршио скандалом.
У септембру 2010.године италијанске власти су осумњичиле ИОР за незаконите новчане дознаке немачкој J.P.Morgan Frankfurt и италијанским Banca del Fucino, UniCredit и Intesa SanPaolo. Према Ватиканској банци је тако строга мера – одузимање дела њених новчаних средстава – 23 милиона евра, учињена први пут, а Тедески је оптужен тако да су се он и генерални директор ИОР Паоло Чипријани нашли под истрагом. У току истраге почеле су да на површину испливавају чињенице које су показале да се због ИОР води борба две снаге: партије „транспарентности“ и партије „оних за ћутање“, који су покривали највеће италијанске корупционере. Најјачи представници друге партије су генерални директор ИОР Паоло Чиприани и руководилац одсека за међународне везе на италијанској телевизији РАИ Марк Симеон, који представља и повереника садашњег државног секретара Ватикана, кардинала Тарчизија Бертонеа.
Плашећи се превелике буке, Ватикан је био принуђен да изда званичну ноту, којом је захтевао од римских власти да оне „на прави начин процене и испоштују суверене прерогативе, које Светој столици“ већ признају међународни прописи (1).
Истовремено је донета одлука да се ИОР међународно призна као структура која ради у складу са законима против прања новца и финансијског тероризма, такође која одговара међународним стандардима и која поседује поверење европских и америчких банкарских институција, те у вези с тим – да се домогне укључења Ватикана у „бели“ списак FATF. FATF (Financial Action Task Force on Money Laundering) – то је међувладина организација коју су основале земље G7 у циљу договора о мерама борбе са легализацијом незаконитих средстава и њеног извршења, која истовремено врши мониторинг рада различитих компанија и организација. О резултатима спроведеног мониторинга се сваке године формирају три списка земаља, у зависности од степена њихове отворености: „бели“ списак (земље које извршавају све препоруке FATF), „сиви“ (оне које „де-јуре“ потврђују спремност за извршавање, а које де-факто не извршавају те обавезе) и „црни“ (земље које уопште нису ни потписале споразум о размени података о дажбинама).
30.12 2011. Папа је потписао закон о борби са прањем новца, добијеног преко криминала, и припремио специјални списак прописа којима се под закон подводи дозначавање таквог новца (12 година за прање новца и 15 година за „финансијски тероризам“). Од априла 2011. при ИОР је почела да ради специјална Управа за финансијско информисање која се бави мониторингом новчано-кредитне и комерцијалне делатности Ватикана и која сарађује са међународним организацијама за контролу финансијске транспарентности. На крају, послат је захтев MONEYVAL-у – Експертској групи Савета Европе за оцењивање мера борбе против прања новца и финансирања тероризма – о томе, да се ИОР призна за финансијску организацију која ради у складу са међународним нормама. MONEYVAL је започео проверу рада Ватиканске банке, намеравајући да почетком јула 2012. јавно саопшти резултате и дефинише да ли се ИОР прдржава међународних стандарда или не. Али као резултат тога – одузети новац ИОР је враћен тој организацији, а поступак против Тедескуа је затворен.
Тада су италијански медији започели операцију „Ватиликс“. Од јануара 2012.године у штампи су почели да се објављују тајни и најповерљивији документи Ватикана, који се односе на поједина питања живота Свете столице, у фебруару је тај процес постао редован, а у марту су сразмере „цурења“ података постале толике да је папа наредио да се почне истрага која је поверена корпусу ватиканске жандармерије и кардиналима. Истовремено је финансијски холдинг JP Morgan из Милана упозорио Ватикан да затвара његов рачун зато што не поседује одговарајућу информацију о новцу који се дозначује, а Стејтдепартмент САД је први пут укључио Ватикан у списак земаља које праве пропусте у вези са прањем новца (2).
Најзад, у мају 2012. појављује се Ноцијева књига, која је већ направила довољно буке: „Његова светост…“ са тајном преписком Бенедикта XVI са својим помоћницима – већ поменутим кардиналом Тарчизио Бертонеом и личним папиним секретарем Георгом Гејнсвајном. У књизи су копије докумената у вези са пословањем Фонда Јозефа Ратингера, који нису били предвиђени за архиву Свете столице и могли су да буду узети само са радног стола понтифика или његовог секретара. У њој постоје и материјали који су посвећени Ватиканској банци. Они доказују корупцију која влада Ватиканом, кумовске везе, неписмено вођење послова. У варијанти књиге која је у рекордном року преведена на немачки језик додата је глава, посвећена нимало идиличним односима понтифика са немачким католицима, која приказује унутрашњу кухињу Ватикана. Аутор у ствари супротставља крајње либералну немачку цркву и конзервативно руководство Свете столице, и тако формира ликове два потпуно различита света који се више никако не могу усагласити.
Нуцијева књига, која даје информације о унутрашњим механизмима владања понтифика и која негативно приказује и Папу, и његовог секретара, а посебно кардинала Бертонеа који се супротставио борби са корупцијом и злоупотребама, ради на дискредитовању папске власти и читавог система управе Светом столицом. А то није могло, а да не изазове одговарајућу реакцију.
23. маја је ухапшен и оптужен папин батлер Габриеле, који је био најближе Папи, и коме је понтифик бескрајно веровао. Батлер је на саслушању признао да је стварно крао документа, али га је у томе водила искључиво љубав према Папи, како би се јасно утврдило ко спречава борбу са корупцијом. Међутим, процес Габриелеу је код свих оставио недоумицу зато што је завршен невероватно брзо – само за недељу дана. При том су сви покушаји Габриелеа да исприча о многим конфидентима били пресецани. Окривљеног су осудили на три године затвора које су одмах претворене, због узимања у обзир олакшавајућих околности, на годину и по дана. Без обзира што Габриеле није признао своју кривицу – пресудом су остале задовољне све стране у процесу.
Док је трајала истрага дошло је до још једног тајанственог догађаја: без трага је нестао бивши хакер који је био запослен у Ватикану као главни компјутериста. Тај „папски инжењер“ је у својим рукама држао све лозинке за улаз у компјутерски систем Ватикана (који се сматра за аналог систему тајних служби САД-а) и чувао је огроман број тајни, укључујући и оне које сусе односиле на скандалозно објављивање докумената. Он је знао све контакте и унутрашње mail-адресе , шифре – лозинке Ватиканске банке и, вероватно, и тајне такозваних „врана“ – људи који су преносили ватиканска писма (3).
Друга особа која је кажњена је Готи Тедески. Буквално већ дан пошто је ухапшен собар он је, на захтев државног секретара Ватикана Тарчизи Бертонеа, а у складу са једногласно донетом одлуком савета директора Ватиканске банке, отпуштен са дужности председника ИОР. Како се претпоставља, главни разлог за његово отпуштање је што је превише знао о рачунима политичара, посредника из таме и високих чиновника, као и лица која су обезбеђивала прикривање мафије.
Толико брз и истовремено „благ“ обрачун са двема важним фигурама Ватикана сведочи о жељи да се сакрију њихови помагачи из редова високих католичких јерарха. Јер, по верзији суда, хиљаде тајних докумената је собар украо сам и искључиво на сопствену иницијативу. При то, мада је објављен само мали део украдене документације, питање где су материјали који нису објављени, није ни постављено. Најзад, сам поступак Габриелеа је оквалификован као обична крађа, а не као кршење тајне преписке ватиканског шефа државе, што би могло да се упореди са подривањем државне безбедности Ватикана, а то би га „коштало“ 30 година затвора. На крају, питање ко је иза међународног скандала по предмету Ватиликс је остало отворено.
Поступање у предмету „Ватиликс“ указује не покушаје да се сакрије распад традиционалног система државне управе Ватикана и да се управа над Светом столицом пренесе на светске финансијске кланове… Садашња борба између различитих група Римске курије представља борбу две различите концепције Ватикана – да ли ће он остати суверена држава или ће директно бити укључен у систем global governance као квазидржавна формација чији ће задатак бити да санкционише „Нови светски поредак“ у религиозном смислу. Снаге које се залажу за „транспарентност“ Ватикана (то је главни проглашени циљ кампање коју је почео Нуци), у стварности представљају проводнике интереса наднационалне финансијске мафије која, под видом борбе са корупцијом у појединим државама, тежи да те државе полазећи од њихових садашњих граница растури. Стигли су до Израела, па и до Ватикана. Италијански новинар Виторио Месори који је стручњак за Ватикан је у вези с тим констатовао: „Римска курија је увек представљала легло змија-отровница. Међутим, некада је она била најефикаснија државна структура на свету. Руководила је империјом у којој сунце није никада залазило, и имала је дипломатију са којом се ниједна у свету није могла поредити. Шта је од свега тога остало данас?“ (4)
Пошто је жртвовала собара и главног стручњака за „финансијску етику“ партија „транспарентности“ је само ојачала своје позиције: плативши данак лепом понашању (тако што је „кажњена“ за увреду државе), она је у својим рукама сачувала основне полуге притиска – снажан информативни компромат и све чвршће везе са међународним финансијским институцијама, на које у будућности треба да се пренесе стварна контрола ватиканских финансија.
18. јула 2012. MONEYVAL је објавио извештај у коме су дати резултати провере финансијског рада Ватикана. Провера је показала да тај рад не одговара међународним стандардима , те тако ни држава не може да претендује на место у списку финансијски квалитетних земаља (5). Од 16 битних међународних критеријума који се односе на борбупротив прања новца и финансирање тероризма Ватиканска банка поштује укупно њих 9. Највеће незадовољство оних који су проверавали изазвао је рад Управе за финансијско информисање, за који је нађено да је незадовољавајући.
Тако су резултати контроле погурали „транспарентну“ перестројку Ватикана, за шта је одлучено да главну улогу одигра један од светских стручњака за борбу са „прљавим новцем“ , швајцарски адвокат и финансијски експерт Рене Брилхарт. Пре тога је он 8 година радио на „прању“ имиџа Лихтенштајна, свима добро познатог „пореског раја“. Пошто је постављен за руководиоца финансијског обавештајног сектора (Financial Intelligence Unit – FIU) у тој кнежевини, он је учинио све како би сачувао све дотадашње предности кнежевине, а да је истовремено ипак ослободи од репутације „светске праонице“. Брилхарт ће на перестројки Свете столице да ради заједно са још једним стручњаком за „имиџ“ – америчким новинаром Грегом Буркеом из FOX News, чланом „Опус Деи“ на високом положају, који је у секретаријату Ватикана постављен за главног саветника за односе са јавношћу.
