На овај уистину велики празнични дан за сваког истинског српског и руског патриоту, на Дан Победе над нацистичким и окултистичким Трећим Рајхом, једна недоумица и нелогичност остају прилично несхваћене у српском (и не само српском) јавном дискурсу. Чак и огроман део патриотски настројених медија одаје почаст Великој Победи, истовремено настављајући да у свакој прилици уз помен имена вође те победе, стављају реч диктатор или још горе, зликовац, злочинац итд. О личности Јосифа Висарионовича Стаљина писао сам у више наврата и на овом порталу и на другим местима. У светлу неких нових докумената који су публиковани у самој Русији, ова значајна тема се свакако може надоградити. Као православни публициста, држаћу се онога на чему инсистирам у историјским темама, о улози Промисли у историјским процесима, па и овај текст представља покушај осветљавања личности Јосифа Висарионовича Стаљина управо кроз такво промишљање о историјским процесима.
Прво што треба схватити, јесте чињеница да је дехристијанизација и дух протестантизма на који су као на кугу упозоравали многи руски великани ХIХ века, био владајући “дух руске интелигенције” пред катастрофу 1917. године. Нису сви били у стању (попут Пушкиновог генија) издићи се изнад духа масонерије и волтеријанства који је владао у многим руским лицејима. Није велики Гогољ тек тако указивао на „мртве душе“, нити је Достојевски тек тако пророчки указивао на „зле духове“, него је на жалост та пошаст увелико завладала умовима не само обезбожене руске интелигенције, него добрим делом и у јерархији Руске Православне Цркве. Није се свети праведни Јован Кронштатски на почетку ХХ века тек тако жалио: „Престали су схватати руски људи шта је то Русија. А она је подножје Престола Господњег“.
Дакле, дух одступништва од живота по Јеванђељу је, на жалост, владао међу многим ученим људима тог периода. Стаљин свакако није био једина личност која је из богословије закорачила у револуцију. На једном предсаборском саветовању уочи избијања Првог светског рата, Н.Д. Кузњецов је у свом реферату написао: „У свести многих људи се укоренила представа о Епископима као о лицима која су у Табели о рангирању – у рангу генерала“. Највећи светитељи који су живели деценију-две пре катастрофе 1917. године, Теофан Затворник и Игњатије Брјанчанинов, у таквој клими су се повукли у затворништво. Догађаји из 1917. године показали су тужну слику тадашњег стања и у РПЦ – добар део јерархије је одступио од православног императора, заборавио на заклетву верности Епископа Божијем Помазанику и приближио се масонској Привременој влади. Ево речи светог Јована Кронштатског из 1906. године: „Вера Речи Истине, Речи Божије – нестала је и замењена је вером у људски разум. Новинари су се претворили у лажљивце, за штампу нема ничег светог и достојног поштовања, осим њиховог лукавог пера, неретко уроњеног у отров клевете и подсмевања, деца се више не повинују родитељима, ученици – наставницима, бракови су поругани, породични живот се урушава, сви желе аутономију, чак и међу средњим и вишим духовенством – школске установе су заборавиле на своје назначење – бити слуге Цркве и спасења људи. Код интелигенције се изгубила љубав према Отаџбини и она је спремна да је прода инородцима, као што је Јуда продао Христа… Никоме није стало до Истине и Отаџбина је на ивици погибије…“. Зашто скривати чињеницу да је и пре доласка бољшевика на власт (после фебруарског државног удара), у ходницима Светог Синода једно време висио портрет Цара Николаја окренут наопако. Поколебала се вера у целој држави, армији, народу, па на жалост, као што видимо, ни многи људи из Цркве нису били изузетак. Изузетак није био ни студент богословије Јосиф Висарионович Џугашвили (Стаљин).
Ево како то неразумевање историјских процеса лепо сумира велики руски архијереј друге половине ХХ века, доктор црквене историје, Митрополит Јован Сничев: „Узрок несхватања је овде, као и у многим другим случајевима, један – недостатак личног духовног искуства које је присутно код оних који живе истинским неупрљаним црквеним животом. У историјским размерама, то је једина повезујућа карика у бесконачном низу поколења која се смењују. То је једина гаранција да можемо схватити нашу сопствену прошлост. Јер се садржај тог духовног искуства не мења, као што се не мења ни сам Бог – неисцрпни извор тог духовног искуства“. Без овога, сви наши покушаји да се разаберемо у нашој прошлости представљају по Сничеву само „мудровање плоти“ или „размишљања не о Божанском, него о човечанском“.
Ако покушамо да одбацимо „мудровање плоти“, не можемо пренебрегнути чињеницу појаве Државне иконе Мајке Божије на дан принудног одречења Цара Николаја од власти. На тој икони Пресвета Богородица држи руски царски скиптар у руци. То може значити само једно – да је Пресвета Богородица измолила код Свог Сина спасење Русије. Ако је то тако, зар је без Њеног допуштења био могућ долазак и вишедеценијска владавина Јосифа Висарионовича Стаљина? Пре ће бити да се радило о томе, да су синови пакла, закулисни владари света, били наменили великом руском народу улогу коју су приуштили Индијанцима у Америци. И у самој Русији су имали своју пету колону која је за њих одрађивала тај посао. Промишљу Господњом и студент богословије Јосиф Висарионович Џугашвили је залутао у својој младости, искрено се бацио у посао „усрећивања човечанства“ али је веома брзо и увидео да међу његовим партијским друговима има превише оних који у свом срцу не скривају светлост, незлобивост, некористољубивост – него таму, злобу, користољубље, осветољубивост… И догађа се истинско чудо Божије, он веома брзо почиње борбу против тих старих револуционара. Како се уопште може назвати другачије него истинским чудом Божијим, да се после катастрофе зване масонска фебруарска револуција 1917. година и грађанског рата који је уследио после бољшевичке револуције, буквално на развалинама велике Руске империје, могла појавити моћна држава која је ослободила читаву Европу од наци-фашистичке окупације? На челу државе и народа који су то урадили, налазио се Стаљин.
Прва изузетно важна Стаљинова победа, била је победа „тихоновске“ струје у РПЦ, а заслуга за то лежи управо на Стаљину и његовим најближим сарадницима. Документи које ћемо овде навести, који су код нас потпуно непознати, требало би да постиде свакога ко и даље Стаљина оптужује за погром Цркве.
На седници ЦК која је одржана 16. августа 1923. године, Стаљин је говорио о многобројним примерима изругивања над православним храмовима и репресијама над духовенством. Кратак цитат: „Ти и многобројни слични примери јасно сведоче колико се неопрезно, неозбиљно, лакомислено односе неке локалне организације Партије и локални органи власти према тако важном питању као што је питање о слободи религиозних убеђења. Те организације и органи власти, очито не схватају да својим грубим, нетактичним деловањем против верујућих који представљају огромну већину становништва, наносе непоправљиву штету совјетској власти <…>
Полазећи од реченог, ЦК доноси указ:
Забранити затварање цркви, молитвених просторија, … по мотивима неизвршених административних обавеза о регистрацији, а ако је таква одлука донета, одмах је укинути;
Забранити ликвидацију молитвених просторија, здања и осталог, путем гласања на скуповима неверујућих или људи који немају везе са онима који су потписали уговор о тој просторији или згради;
Забранити ликвидацију молитвених просторија, здања и осталог, због неплаћеног пореза, пошто таква ликвидација није у строгој сагласности са инструкцијама НКЈ 1918. г. П. II;
Забранити хапшења „религиозног карактера“, пошто она нису повезана са очигледно контрареволуционарним деловањем „служитеља цркве“ и верујућих;
Одговорност за спровођење у живот ове директиве ставити на секретаре губкома, обкома, облбироа, националног ЦК и регкома лично.
Секретар ЦК Ј. Стаљин, 16/VIII-23 г.
Овај Указ ЦК се појавио одмах после изјаве Патријарха Тихона о лојалности совјетској власти. Међутим, треба знати да је у том периоду Стаљин као секретар још увек био не само далеко од „свемоћи“, него знатно испод Лењина и Троцког као врховних руководилаца у том периоду. Због тога је и испуњавање овог указа вршено само од стране Стаљинових присталица и људи који нису били потпуно равнодушни према Цркви. Цео лењинско-троцкистички апарат био је препун жестоких сатанизованих и русофобних људи међу којима практично није ни било православних Руса, као и свакојаких злочинаца, лопова и убица пуштених из затвора и већ огрезлих у масовном терору. Бољшевици-интернационалисти су преко једног Стаљиновог „колеге“, бившег студента богословије Јакоба Петерса, покушали уз помоћ троцкиста да наметањем „јереси обновљенства“ изнутра растуре цркву. Лењин и Троцки су зацртали као циљ „окончавање са поповима и религијом“ и припремао се потпуни погром РПЦ.
Лако је било из емиграције критиковати Патријарха Тихона, а потом Сергија због његове декларације, али (наравно, част бројним истинским пастирима у Руској Заграничној Цркви) многи од њих не могу избећи одговорност за издају Цара у масонској Фебруарској револуцији. А они који су остали у земљи, упркос прогону (попут Архиепископа Илариона Тројицког који је робијао на злогласним Соловкама), подржали су тај корак Митрополита Сергија, схватајући да Црква Христова при било каквој власти мора да брине о спасењу душа своје пастве. У том тренутку, Стаљин је био једини озбиљан руководилац који је подржавао „тихоновце“ у цркви. О томе сведоче многи црквени великодостојници, на пример Митрополит Венијамин (Федченко) и Архиепископ свети Лука Војно-Јасеницки. Враћено је изучавање руске историје које је било укинуто, забрањен је рад секти и већ 1933. године Стаљин издаје и такве документе који штите Православље. Цитирамо документ од 12. септембра 1933. године.
СТРОГО ПОВЕРЉИВО
Свесавезна Комунистичка партија (бољшевика):
ЦЕНТРАЛНИ КОМИТЕТ
N0 1037/19, Менжинском В.Р. 12. септембар 1933 г.
У периоду од 1920 до 1930. године у Москви и на територији околних региона у потпуности је уништено 150 храмова. Од преосталих храмова, њих 300 су преуређени у фабричке погоне, клубове, мензе, затворе, изолаторе и колоније за малолетнике и бескућнике. Планови архитектонске изградње предвиђају уклањање више од 500 преосталих здања храмова и цркви. На основу изложеног ЦК сматра немогућим пројектовање зграда на рачун порушених храмова и цркви, које треба сматрати споменицима архитектуре древног руског градитељства. Органи совјетске власти и радничко-сељачке милиције ОГПУ обавезни су да предузму мере (све до дисциплиновања и партијске одговорности) по питању очувања споменика архитектуре древног руског градитељства.
Секретар ЦК Ј. Стаљин
Остало је забележено од стране тадашњих архитекти да је управо захваљујући инсистирању Стаљиновом био сачуван већ предвиђени за рушење, велелепни храм Василија Блаженог на Црвеном тргу!
Наводимо још једну наредбу Стаљинову из 1939. године:
СТРОГО ПОВЕРЉИВО
Свесавезна Комунистичка партија (бољшевика):
ЦЕНТРАЛНИ КОМИТЕТ
N0 1697/13, 11. новембар 1939 г. другу Берији Л.П.
Одлука од 11. новембра 1939. године
Религиозна питања.
По питању односа према религији, служитељима РПЦ и православним верницима, ЦК наређује:
Да се призна несврсисходном ранија пракса органа НКВД СССР-а у делу хапшења служитеља РПЦ и прогона верујућих.
Указ друга Уљанова (Лењина) од 1. маја 1919. године, за N0 13666 – 2 „О борби са поповима и религијом“, адресиран пред. ВЧК другу Ђержинском, и све одговарајуће инструкције ВЧК – ОГПУ – НКВД, које се тичу прогона служитеља РПЦ и православних верника – укинути.
НКВД СССР да спроведе ревизију осуђених грађана по делима повезаним са богослужбеном делатношћу. Ослободити из затвора и заменити казном која је неповезана са лишавањем слободе свим осуђеним по указаним мотивима, уколико делатност тих грађана није нанела штету совјетској власти.
По питању о судбини верујућих који припадају другим конфесијама и налазе се у затворима, ЦК ће донети додатну одлуку.
Секретар ЦК Ј. Стаљин
Уколико неко мисли да је чак и 1939. године, чак и Стаљину, било лако да наредбом укида Лењинове указе, тај ништа не зна о том периоду руске историје. А када се после Курске битке у којој је сломљена кичма Хитлеру Стаљин састао са тројицом архијереја РПЦ 5. септембра 1943. године, донета је одлука о хитној обнови статуса Московске Патријаршије, ученичкој и издавачкој делатности цркве, стварању органа који регулишу црквено-државне односе. За тај сусрет Јован Сничев каже да је био суштинска прекретница у много бољем односу државе према цркви (треба рећи да је после Стаљинове смрти Хрушчов поново започео страшан прогон РПЦ), а на крају сусрета Стаљин је ставио до знања архијерејима да овакав заокрет државе према цркви свакако не деле сви његови партијски другови и састанак је завршио речима: „То је све владике, што ја сада могу урадити за вас“.
Наводимо сатански документ Лењина и Троцког који је укинуо Стаљин горњом наредбом:
СТРОГО ПОВЕРЉИВО – Председнику ВЧК другу Ђержинском Ф.Е.
СВЕРОСИЈСКИ ЦЕНТРАЛНИ ИЗВРШНИ КОМИТЕТ
Москва-Кремљ N0 1866672; 1.V. 1919. г.
УКАЗ
У складу са одлуком ВЦИК и СОВНАРКОМА-а, неопходно је што је могуће брже окончати са поповима и религијом. Попове треба хапсити као контрареволуционаре и саботере, беспоштедно и свуда. И што је могуће више. Цркве подлежу затварању. Просторије храмова запечатити и претварати у складишта.
Председник ВЦИК М. Калинин
Председник СОВНАРКОМ-а В. Уљанов (Лењин)
Овде је одлуком Политбироа стављен потпис Калињина уместо потписа Троцког да се не би подгревао антисемитизам, који се појачавао у време Грађанског рата. Већ смо видели да је Стаљин још 1923. године покушао да умањи погубне последице овог указа као сатанског оружја у рукама лењиниста-троцкиста.
И још неколико симболичних ратних детаља. Васкрс 1942. године пао је тачно на 700-ту годишњицу немачког погрома на леду Чудског језера, чувене „Ледене погибије“ када је свети благоверни кнез Александар Невски разбио германску војску и Стаљин је наредио да се у целој Московској области празник прослави отворено. У документима НКВД-а је остало забележено да су богослужења одржана у 124 препуна храма. Такође на Васкрс, али 1945. године, руска армија је заузела зграду Рајхстага и двојица војника, представника православних народа, Рус и Грузин, ставили су на њу победничку заставу. Имајући у виду изузетан морал војника Црвене армије, може се рећи да је руски совјетски војник био православан по својој духовној суштини. Окултистички Трећи Рајх пао је на православни празник победе живота над смрћу, на Васкрсење Господње. А пошто је те 1945. године због Васкрса прослава светог Георгија померена на 9. мај, капитулацију сатанског Трећег Рајха примио је на дан прослављања светог Георгија, Георгиј Жуков, руски војсковођа чији је небески покровитељ (као и целом руском војинству) управо свети Георгије! У свему овоме, православни хришћанин не може не видети прст Господњи.
Када се све ово има у виду, постаје јасан смисао пројаве Државне иконе Мајке Божије са руским царским скиптром у руци, постаје јасно да је овај најоклеветанији човек ХХ века, Промишљу Господњом залутао у комунизам да би спасао Русију од пропасти. Како је могуће да православни људи могу схватати преображај многих људи, такав преображај попут Владимировог који је од распусног блудника који је имао по двеста љубавница, досегао равноапостолну светост, могу схватити како један такав прогонитељ хришћана Савле постаде највећи сасуд Духа Светог, могу схватити како Марија Египћанка од велике блуднице поста велика светитељка – све то могу схватати, а не могу схватити да је могућ био некакав преображај и код бившег студента богословије Јосифа Висарионовича Стаљина? Да ли је „Домом Пресвете Богородице“ како су руски светитељи називали Русију, деценијама могао владати Стаљин без Њеног одобрења? Симболично је да је приликом крштења за небеског покровитеља Јосифа Висариновича Стаљина, одређен заручник Јосиф, који је чувао Пресвету Богородицу и Господа Исуса од Иродовог погрома. Историја РПЦ ХХ века као да нам шапуће да је Пресвета Богородица после скоро два миленијума поверила једном другом Јосифу да сачува Цркву Њеног Сина од потпуног погрома који су планирали Лењин и Троцки.
Могла би се набројати подугачка листа похвалних речи руских и не само руских архијереја о Стаљину. Могле би се навести многе друге ствари, попут чињенице да од 1939 до 1952. године није сазван ни један партијски конгрес, а у том периоду је обновљена Патријаршија и одржана чак три Помесна сабора, међу њима и изузетно значајни – о неучешћу словенских православних цркава у екуменистичком покрету, навести чињеница да је од 1941 до 1953. године у СССР-у отворено 22 хиљаде парохија и многе богословије и академије, могло би се наводити још много тога да би се доказала истина из наслова текста.
Велика победа над нацизмом, највећим злом у историји човечанства, била је могућа само уз помоћ владара који у одсутним моментима руске и светске историје није ратовао против Промисли Господње. Дакле, Велика Победа имала је и Великог Вођу, а они који мисле да је могућа Велика Победа са малим вођом, плашим се да не схватају ништа из историје…
