Седамдесета годишњица од завршетка Другог светског рата се баш приближила. На Западу су припреме за њену прославу у јеку. И немачка историјска наука скреће пажњу на светску кланицу коју је она и започела.
У Савезној Републици Немачкој постоји Немачки комитет за историју Другог светског рата у коме се независни научници и установе баве историјским истраживањем периода 1939. – 1945.година. Тај Комитет ради на бази плана, има своју динамику за његово извршење. Што се јубилеј више ближи, то се у плану Немачког комитета појављује све више мера иза којих може да се постави знак питања. Тако, на пример, Комитет организује форуме са следећим називима: „Нови прилази проучавању рата. Рат и насиље у најновијој историји“, „Програмирана победа или Пораз који је могао да се избегне“.
Када би „нови прилази“ остајали предмет дискусије историчара-професионалаца, вероватно то не би привукло неку посебну пажњу. Али ако „нови прилази“ излазе ван граница круга стручњака, ако се о њима дискутује по медијима – они се аутоматски претварају у инструмент преиспитивања историје са политичким циљевима. Као пример може да се наведе интервју Ралфа-Дитера Милера, научног директора Управе за истраживање војне историје у Потсдаму који је агенцији ДПА дат уочи нове 2014.године.
Р.-Д.Милер је познат по својим радовима о рату и представља међународни ауторитет. У интервјуу ДПА он је посебну пажњу поклонио првој фази напада Немачке на Совјетски Савез – периоду јуни – децембар 1941.године. Прво, Милер се зауставио на питању зашто је Хитлер напао на Совјетски Савез баш 22.јуна, а не месец дана раније, како је то било предвиђено. Милер сматра да је промена плана постала узрок неуспеха немачког „муњевитог рата“ и да је до те промене дошло како би се помогло Хитлеровом савезнику Бениту Мусолинију који је већ био упао у Грчку у тамо трпео само поразе. Хитлер је морао да се умеша. Тада је генералштаб сувоземних јединица направио план напада на Грчку који је требало да се изврши са територија Бугарске и Југославије. Међутим, када је крајем марта 1941.године пуч официра у Југославији сменио пронемачки оријентисаног принца-регента Павла, Хитлер је своје јединице морао да усмери на ту страну. Обзиром да је рат на Балкану требало завршити у најкраћем могућем року, то се није могло учинити без тенковских и других дивизија које су биле предвиђене за напад на Совјетску Русију. Због свега тога реализација плана „Барбароса“ је морала да буде одложена за неколико недеља.
Пошто је скицирао ту ситуацију Милер даље каже: „Врло је вероватно да је пребацивање почетка напада на СССР за 22.јуни 1941.године одлучујуће утицало на исход рата. Без обзира на огромне губитке, првих месеци је стратегија Хитлера у много чему била у реду. Међутим – оних неопходних пет недеља више није било, и зато је велика офанзива на Москву почела тек 2.октобра 1941.године, мада је била планирана за ранији период. Када су немачке јединице крајем новембра 1941.године стигле до предграђа совјетског главног града већ је почео период јесењих блатњавих путева. Брзо је стигла и љута руска зима за коју вермахт није био спреман зато што је, очекујући брзу победу на Источном фронту, немачка команда одбила да се опреми и зимском опремом.
Изгледа вероватно, мада се ни то не може доказати, да би у случају да је напад почео средином маја 1941.године, Црвена армија у западним деловима Русије до краја августа већ била у значајној мери уништена. Да је офанзива на Москву почела у септембру 1941.године могуће је да би она била успешна. А да ли би после тога Стаљин успео да остане на власти или би био смењен – до данас остаје предмет спекулација.“
Говорећи на такав начин о догађајима Милер прећуткује неколико околности:
1. До закашњења у одлучујућем нападу на Москву је пре свега дошло због одлучног отпора Црвене армије. Вермахт је скоро месец дана стајао на граници Смољенска. Његове истурене јединице су се пробиле у град 14.јула, али су их совјетске јединице својим контранападима принудиле да пређу на одбрану, тако да су борбе у области Смољенска трајале све до 10.септембра;
2. Одбрана Смољенска је прекинула немачку офанзиву на Москву и натерала Хитлера да промени планове. Када је видео колике губитке има у тенковским јединицама у борбама у самом граду, фирер је тамо послао 3. тенковску групу која ја нападала Лењинград и 2. тенковску групу – да опколи цео совјетски југозападни фронт, сматрајући да ће на оперативном простору бити више користи ако се на њему нађу тенкови. Немци су тек средином октобра успели да обнове своју офанзиву на Москву;
3. Предњи делови вермахта су, када су већ стигли до Москве, били заморени од борби и нису били спремни за јуриш на град. Милер заборавља да је вермахт све време „заостајао за испланираном динамиком“, али не зато што је губио време у Југославији и Грчкој, већ зато што се сударио са тако одлучним отпором за какав до тада у Европи фашисти нису знали. У кампањи лето-јесен 1941, која је трајала 5,5 месеци, немачка армија је изгубила 750 хиљада војника, 2400 јединица ратне технике, 25 дивизија и 13 бригада.
Тај период је постао сурова лекција и за совјетску команду. Совјетске јединице су се за 850 – 1200 км повукле у дубину земље. У рукама агресора су се нашле главне привредне области СССР-а. Совјетска војска је претрпела колосалне губитке у људима: стотине хиљада изгинулих совјетских војника и милиони заробљеника (према процени Генералштаба РККА, у другој половини 1941.године неповратни губици активне армије су износили до 5 милиона људи), 124 дивизије које су расформиране због губитка снаге, изгубљено је 20 хиљада тенкова, око 17 хиљада борбених авиона, преко 60 хиљада оруђа и бацача. Међутим, ништа од тога није успело да избрише оно најважније: спречен је испланирани Хитлеров блицкриг.
Још једна важна околност коју Милер не жели да примети је чињеница да могуће освајање Москве уопште не би значило и пораз СССР-а. У првих пола године рата СССР је успео да у позадинским деловима земље формира базу не само за одговор на агресију, већ и за победу. Према званичним подацима до јануара 1942.године из прифронтовских делова земље су пребачена и брзо припремљена за рад 1523 индустријска предузећа, међу којима је 1360 било одбрамбено. То је омогућило да се армија снабде савременим оружјем и техником. 1942-45.г. авиоиндустрија је фронту давала просечно 40 хиљада авиона годишње. Совјетска авијација је у току рата постигла значајну превласт и у потпуности овладала ваздушним простором. Од 80.000 авиона које су Немци саградили у последње три године рата 75 хиљада је уништено на совјетско-немачком фронту. Иста је ситуација била и са оклопном техником. У току читавог Великог отаџбинског рата совјетски произвођачи тенкова су произвели 110340 јединица оклопне технике, међу којима су били и тенкови Т-34 и КВ који су били без премца.
Шта, онда, жели да докаже немачки историчар који размишља о Хитлеровом одлагању датума почетка агресије? Као црвени кончић у његовом излагању се протеже мисао: „Да Хитлер није закаснио са почетком рата – немачки тенкови се не би пред Москвом заглавили у блато“.
Не некакав стални посетилац немачких пивара, већ многопоштовани историчар, научни директор Управе за истраживање војне историје шаље јавном мњењу сигнал: совјетску Црвену армију која је упаничена бежала спасиле су две ствари: Хитлерова кратковидост и руска зима.
Та мисао уопште није нова. Њу су немачки реваншисти 50. – 60. година прошлог века више пута до сада користили. Али зашто да се она поново јави баш данас? Одговор је јасан: зато што се у недрима немачке политичке јавности убрзава припрема за јубилеј који пада 2015.године. Идеологија основних западних тумачења Другог светског рата је одређена још 2009.године, када је ПАСЕ у својој резолуцији осудио пакт Молотов – Рибентроп и одговорност за почетак рата, истоветну са одговорношћу немачке, сручио на главу СССР-а, те тако главну жртву рата претворио у главног кривца. Од тада то представља саставни део информационе сукобљености Запада са Русијом тако да може да се очекује да ће до краја времена које је преостало до 70-годишњег јубилеја преношење на вермахт англосаксонског стереотипа self-congratulation због „њихове“ победе у рату да се дешава паралелно са „варваризацијом“ Црвене армије. До 70-годишњице Велике победе руски народ и остали народи бившег СССР-а треба добро да утуве у своје главе да нису њихов хероизам и пожртвованост исковали Велику победу. Јер су они били и остали варвари. Једноставно – вермахт, врхунски борац, случајно је доспео у блато. А у каквом ће се блату са таквим закључцима наћи немачка историјска наука, то ћемо убрзо сазнати.
фото http://topwar.ru/print:page,1,21191-1941-god-1-ya-moskovskaya-motostrelkovaya-diviziya-v-boyah-mezhdu-borisovom-i-orshey.html
