Време у коме живимо носи једну специфичност. Чињеницу да ако желимо да будемо другачији од других не морамо уопште да улажемо посебан труд. Држићи се пута предака, останемо ли чврсто на путу части и истине бићемо потпуно другачији од света који нас окружује. Не прихватајући правила западног зверињака сачуваћемо душу и остати онакви каквим нас историја вековима памти. Остаћемо посебни, баш онакви какви једино смемо и можемо да будемо, на понос и прецима и потомцима.
Да би у томе са сигурношћу успели потребно је заборавити на реч судбина. Не можемо стално оно што нас сатире, оно што нам одузима мир, спокој и слободу називати судбином. Немамо права да прихватамо без борбе оно што би морали бар покушати да победимо. Борба је шанса за победу, једино предаја је сигуран крај. Зар није лепше ако је и крај умрети борећи се?
Управо борба је доказ да је судбина у рукама верујућих, доказ да још увек постојимо. Онда када смо показивали да знамо шта хоћемо и за то се борили на крају смо увек то и остваривали. Проблеми су настајали онда када уместо да се држимо православља и верујемо у себе, своје животе смо препуштали западним „пријатељима“. Увек изнова заборављајући да запад опстаје само захваљујући томе што се храни превареним и поробљеним народима и државама. Запад своје циљеве остварује мамећи увек изнова својим лажним сјајем и богатсвом нове неопрезне жртве. Онда када им превара успе својим канџама грабе плен узимајући и черупајући све са њега. Док жртва грца они себи изнова продужавају опстанак.
Онда када смо дозволили домаћим издајницима и улизицама да нас поведу одрекли смо се слободе и живота достојног човека. Препустили смо своје судбине без борбе западним змијама а оне су искористивши то почеле да нас даве не дозвољавајући нам ни ваздух да удахнемо. Догодило се оно што смо у том моменту и заслужили. Нисмо се борили нисмо веровали зато смо почели све да губимо.
Нисмо увек били такви, знали смо и сигурно знамо и сад да однесемо победе, то се ипак не заборавља. Морамо зато у себи да разбудимо оног правог сада очито уснулог Србина. Оног јунака и хероја који се не плаши садашњости и земаљских препрека које му запад вешто поставља. Морамо пронаћи у себи светосавца који је спреман на борбу. Сигурно је да Србија врви од таквих, има у њој још пуно „чича Мија“. Надајмо се само да ће се они што пре разбудити.
„Бежећи из Колубарске битке, једна јединица 15. аустроугарског корпуса стигла је у село Причиновић. Од јединог становника у селу, старца Мије, траже податке о броју српских трупа у том крају, особито на путу према Сави. У дужем разговору старац успева да их убеди да крену правцем где је било највише српских војника, истичући да их на другим путевима чека сигурна смрт од четника. На питање да ли им он није пријатељ, чича их назива бандитима и лошим људима. Непријатељска јединица прихвата правац који је предложио чича Мија, под условом да он иде напред.
– Кренућемо одмах за тобом, али те упозоравамо да ћеш, и на најмањи знак издаје, бити обешен.
Стари се наклања.
– Шта ти мислиш, господине генерале. Ја, да издам…
И док генерал верује да сељак мисли на свог „новог господара“, цара Фрању Јосифа, чича Мија додаје:
– Ја сам спреман да умрем за мог краља. Буди сигуран да га никад нећу издати!
Аустријски пук већ пола сата пролази долину Мачве. Пред првим редовима чича Мија корача и осматра околину. Ево их на ивици једне шуме. Изненада, као грмљавина, једна салва пушчаних метака се сручује на непријатеља.
Аустријски одред, изненађен, оклева, зауставља се. Салве тутње једна за другом.
– Издаја!… Срби!… вриште преплашени војници.
Неколицина одговара на ватру у смеру густе шуме, али већина окреће леђа и бежи.
– Zurück!… Vorwärtz!… командују узалуд официри. (…)
Чича Мија, ослоњен на пањ једног дрвета, зрачи од среће.
„Благо мени!“… шапћу старчеве усне.
Један официр примећује старца:
– Издајицо! – урла он и једним револверским метком разбија му лобању у часу кад се из шуме развија гласни поклич:
– Напред!… Ура!
И као вртлог, Срби са бајонетима на пушкама наваљују на аустријски одред који се, кукавички бежећи, распршује.
Једва стотинак непријатељских војника је успело да побегне. Њих око пет стотина, међу њима и пет официра, било је заробљено. Други су остали да леже на црвеној земљи.
Тако је чича Мија умро за свога краља.
(Анри Барби, „Са Српском војском“, Дечје новине, Горњи Милановац, 1986.)
Умро је за своју Отаџбину. Није био у недоумици шта треба урадити, страх га није могао победити. Дао је свој живот као частан храбар и слободан човек. Испуњен вером у души, љубављу ка народу и Отаџбини у срцу, погинуо је са осмехом на лицу. Метак који га је погодио није га убио, није га победио већ уздигао на место које му припада. Раме уз раме са српским херојима са онима због којих Србија и јесте посебна. Уместо издаје и живота недостојног храброг и поштеног човека изабрао је оно што би сваки светосавац, вечни живот.
„Вера је тврдо (чекање) поуздање у оно чему се надамо, сведочење о ономе што не видимо.“
(Јев. 11:1)
Познато нам је да је улога човека на земљи није само његово пуко постојање већ да ову планету направи лепшим местом за живот. Остављајући тако својим потомцима извеснију и лепшу будућност и смернице како даље. Препустивши западу ту одговорност земља је престала да буде место вере, прaвдољубивости и истине све више је место неправди, разбојништва, зверства и ратова. Давно се одрекавши вере и душе запад није ни могао боље да донесе. Они верујући зато морају што пре да преузму улогу која им је додељена док још има наде да се живот на земљи поново може назвати животом.
Светосавска улога је ту чини се ипак много комплекснија. Срби имају задатак као и сви искрени и правдољубиви да ову планету учине што лепшим местом за живот. Исто тако да овај свет својим светосавским примером покушају учинити духовнијим и праведнијим. Тежину те улоге осетили смо кроз векове. Жртве које смо за њу поднели не смеју нас уплашити или спутати већ учинити поносним на ту узвишену улогу. Сигурно је да је Господ знао зашто је ту улогу доделио баш нама. Наше је да сада дамо све од себе да га не разочарамо.
Негде сам читао о момку који је рођен као Србин али дела његових предака нису била у складу са светосавским пореклом. Одраставши и поставши свестан да је рођен као припадник поносног, правдољубивог и храброг народа осетио је потребу да оцу напише писмо. У њему му је пренео како га поштује као оца али да му никада неће опростити његов кукавичлук и издају. Тим учињеним кукавичлуком му је одузео права на понос и обележио га за цео живот. Сада то што припада једном тако часном народу крст који му је отац оставио чини само тежим.
Пораз никада не мора да буде коначан као што ни једном извојевана победа није вечна. Самим тим да ли ће човек живети као роб у поразу или као слободан и поносан човек у победи зависи искључиво од његове вере, истрајности и спремности за борбу. Борба је одлука коју морамо донети ако не желимо својој деци да оставимо погрешан крст.
Времена у којим живимо нису лака што одлуке сигурно чини тежим. Док их доносимо ломе нас многе дилеме и муке. Не боли нас само лајање непријатеља и напади незаситих хијена запада. Оно што заиста ствара бол у души је равнодушност пријатеља и одсуство праве реакције православне браће. Наравно изнад свега мањак вере, борбености и храбрости сопственог народа. Пријатељима и браћи морамо опростити и сачекати да сами увиде грешку али веру, борбеност и храброст у своје душе морамо вратити одмах.
Када не би било слабости праведних када би они који су добри имали и довољно вере у себе не би никад говорили о моћи оних злих. Моћ зла је онолика колико јој добро дозволи, добро без вере дозвољава много готово све. Добро које иза себе има јаку веру одбија свако зло. Дошло је време да поразимо зло, вратимо веру у душе и почнимо са борбом.
