ВИДИМО СЕ У СЛЕДЕЋЕМ ШТРАЈКУ

“Запослени би требало да у својим захтевима покажу мало љубави према Србији”.(1)

Зоран Ђорђевић, Министар за рад

Ова дрска изјава дојучерашњег министра одбране, па наједном министра за рад и социјална питања, која доводи у питање патриотизам радника који се, у законито организованом и вођеном штрајку, боре за своја радничка права, пре свега права на већу надницу, још једанпут показује да су Србијом завладали људи који никада и ништа креативно нису радили, па самим тим и не разумеју суштину процеса који су им поверени на управљање, а још мање деловање друштвених законитости које могу довести чак и до насилних друштвених промена. Оно што та фела зна о друштвеним кретањима јесте да треба да се учлане у странку на власти, затим у Ротеријанце, Масоне или нешто слично, што има везе са тајним центрима моћи, да се одрекну морала и вере, славе Вођу и лове у мутном. Кад се странка и Вођа потроше, једноставно се промени страна и све наведено ради под новом заставом. Масони или “оно слично”, наравно остају.

Али нећу се овде бавити “патриотизмом” оних који за пар година свог климоглавства усељавају у стоквадратне станове и куће на Дедињу, или другим елитним београдским насељима, а раднике који траже повећање плате од непуних педесет евра месечно оптужују за недостатак љубави према Србији. Они су се снашли, ко је крив радницима што нису.

Усталом, та неодмерена и неодговорна изјава можда се може приписати и скученој способности изражавања поменутог министра . Јер, у својој изјави, чијим смо делом почели овај текст, он је имао и један још већи бисер. Мислим појмовно. “Влада је урадила и више него што је реално могла” – бубнуо је он(2).

Како се, молим, то може урадити, више него што се може, господине министре? И ко је шта урадио? Шта сте конкретно урадили Ви, који толико волите Србију, али Фијат ипак мало више? Знам да сопствени Закон о штрајку поштовали нисте, а шта јесте не видим, па ме упутите мало? 

Ма, кад размислим, и не морате баш. И ви и ја знамо да је ово тек загревање за оно што долази и што ће бити главна мета ове Владе. Продаја ЕПС-а. Двапут се пробало, па се није могло. Али, Вучић може све. И Косово, и ЕПС. Кад је бал нек је маскенбал! А тамо, у ЕПС-у, председник синдиката је, о гле чуда, Ваш презимењак, Милан Ђорђевић, који се ових дана “прославио” позивом колегама из Крагујевца да прекину штрајк, јер како је рекао штрајк од већ скоро 20 дана је “ипак превише”. При томе, тај Ђорђевић, не искључује могућност да у “Фијату” постоји група која, како наводи, ради против интереса запослених, фирме, али и против интереса државе.(3) Не знам шта ће тај у Синдикату, што није у БИА, или бар у Влади када мисли исто као премијерка Брнабић, да не кажем и као Ви, да Вас не увредим. Сазнаћемо свакако брже него што се мисли.

Но, нећемо сада о томе. Биће дана. И извините, господине министре, ако сте  и за тренутак помислили да сте Ви моја тема. Нисте. Само, морате мало одмерити речи кад спроводите налоге и биће у реду. И штрајк ће бити у реду. Увели сте га у мирнију фазу и то ће се рутински привести неком крају. Али, радници ће релативно брзо схватити да су обманути, па ће почети нови јачег интензитета. Они ће, пре или после, такође схватити да заправо немају проблем са Фијатом, већ са обећањима која је Фијату дао препредени Динкић, а преузео похлепни Вучић. Тада ће бити далеко озбиљније невоље него што је ова сада. Али, о том потом.

Ја, заправо, све време желим да, кроз Фијат, кажем нешто о ономе што Вучић лажно назива инвестицијама. Шта је Фијат инвестирао у Динкићевој и Вучићевој Србији? Добио је погоне, земљиште, субвенције 10.000 евра по раднику, право да не плаћа порез и ко зна шта још, што не знамо јер је неко прогласио Уговор са Фијатом за државну тајну. На страну сад то како уговор о продаји или предаји капитала државе и неке корпорације може бити државна тајна? Или, зашто се у Фијату примењује општи, а не грански или посебни колективни уговор?

Али, шта је то Фијат дао, шта је инвестирао у пост-петооктобарску Србију? Чијим парама? По ком инвестиционом моделу?

Донео је машине за склапање одређеног модела аутомобила? Да, али машине су и даље његове, то није инвестиција! И модел је његов! Он се само монтира у Србији, а бивша “Застава” је само још један Фијатов погон. Ништа друго. Шкода није погон Фолсвагена, она је аутохтона фирма која развија своје моделе, самостална је на тржишту. Ни румунска Дачија није Реноов погон! И она је задржала своју самосталност, без обзира што је Рено власник већинског пакета.

Да се, накратко, вратимо у прошлост. Крагујевачку “Црвену Заставу” јесте помогао Фијат. Тито је са италијанском владом, да је не би теретио за ратне реперације као окупатора делова Југославије, а можда и као део компензације за попуштање око Трста, договорио добијање бесплатних машина и симболичну лиценцу за модел “Застава 750”, познатији као “Фића”, настао на бази Фијатовог модела “600 Д”. Највећи део тих трошкова према Фијату сносила је италијанска влада, а након почетка производње крајем 1955. године, Црвена застава је са Фијатом наставила сарадњу на комерцијалним основама. Увозили смо моторе и друге делове док у потпуности нисмо овладали производњом и успоставили кооперантску мрежу. Али фабрика је била наша и производни бренд је био наш. Показало се да је тај бренд био много вреднији од свега осталог. Према Википедији произведено је 923.487 популарних „фића“.(4)  Из њега је настала моћна “Црвена Застава”, која је трајала док и моћна Југославија, јер је тако била конципирана. Онда је почела да пада као и све југословенско. Али, оставимо сада то. И таква, на коленима, била је довољан мамац да петооктобарци, предвођени Вељом Илићем, у њу упадају моткама, као и да привуче пажњу феанцуског Реноа.

Да, Рено је био заинтересован да КУПИ “Заставу”, сећате ли се?! Да је затим развија, као аутохтони бренд, по концепту примењеном на  Дачији. Нису му је дали. Наметали су му брдо радника, заосталих обавеза, немогуће услове. А онда су је практично “поклонили” Фијату, дали му субвенције, ослободили га обавеза кроз Динкићеву привредну превару звану “реструктуирање”, и деценије постојоња свели на погон за склапање једног модела.

И ТО Вучић назива инвестицијом и инвеститором. И као портпароли тога наш председник, премијер и сви минстри наступају према радницима, својим грађанима, који траже повећање од непуних 50 евра месечно, и боље услове рада.

А таквих, као Фијат, је већина Вучићевих „инвеститора“ који су до сада од Србије добили преко 850 милиона евра за „субвенције“, а да нико живи не зна какви су финансијски ефекти тих буџетских улагања. Оно што се зна јесте да радници у субвенционисаним предузећима, част изузецима, раде за најминималније накнаде и у најбездушнијим условима у Европи.

Зар заиста неко мисли да може још дуго потрајати претварање Србије у радни логор незаситих корпорација који овде могу све што не могу у другим земљама, док се радници због немаштине вешају на радним местима или не могу да оду код лекара јер им послодавац не плаћа здравствено осигурање?! А прима субвенције. „Инвеститор“!

Појмови „инвестиција“ и „инвеститора“ у економији подразумевају нешто сасвим друго, уважена „елито“. И да Вам, председниче, премијеру и министри, кажем нешто као економиста – (поред осталог) инвестиције треба да смањују социјалне разлике, а не да их повећавају. Док то не схватите, видимо се у следећем штрајку …

________________________________________

1. http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/5/ekonomija/2806929/ministar-djordjevic-apelovao-da-se-prekine-strajk-u-fijatu.html
2. Исто
3. http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/5/ekonomija/2806398/poziv-radnicima-fijata-da-prekinu-strajk-i-pocnu-pregovore.html
4. https://sr.wikipedia.org/sr/%D0%97%D0%B0%D1%81%D1%82%D0%B0%D0%B2%D0%B0_750