“Господ нас кажњава и кажњаваће нас Западом”
Свети Теофан Затворник
Ове речи руског светитеља, као и многе речи других великих руских светитеља, које се односе на руски народ, могле би се без икакве ограде односити и на српски народ. У једном свом величанственом огледу о Видовдану и разлозима за турско ропство, свети Николај српски пише да су Турци бич у рукама Господњим, којим нас Господ кажњава због наших грехова и маловерја. Данас би, да је жив, свети владика српски на Видовдан вероватно поновио речи руског светитеља – “Господ нас кажњава и кажњаваће нас Западом”. Јер, ове речи руског светитеља, као и многе речи других великих руских светитеља, које се односе на руски народ, могле би се без икакве ограде односити и на српски народ.
Могу се повући и неке интересантне паралеле у српској и руској историји по овом питању “кажњавања Западом”. Пре двеста година, на нашу браћу Русе обрушила се велика напаст, у виду Наполеоновог похода на Русију. И то није било случајно од Господа допуштено, јер је велики део тадашње руске “просвећене” елите, био заражен безбожним западњачким идејама (које су најчешће у Русију стизале баш из Француске). Управо тада, пре двеста година, у Србији тек почиње да се шири та зараза. У последња два века, то удаљавање Срба од видовданске етике, протиче у знаку сулуде опијености такозваних “просвећених” Срба, “европском културом” и “европском просветом”. Велики српски геније, владика, песник и владар Петар II Петровић Његош, осетио је погубност такве просвете по српски дух, па у августу 1837. године, пише кнезу Милошу Обреновићу: "Ја бих Доситеја почитовао да је умио свој дар душевни обратити у корист нашега народа, али га обратити није умео, и зато га презирем као човека који није видио у што се садржи срећа народна" (подвлачење Р.Г.). Његош је био један од првих владара који је укинуо цензуру, али се у овом писму кнезу Милошу, он залаже за забрану Доситејевих дела! Његошев геније је, још пре скоро 200 година, увидео оно што је данас очигледно и многим смртницима – претварање следбеника европске просвећености у просвећене варваре.
Видовдан је заветни дан целокупне српске историје и мистички је повезан са животом нашег народа. Читава наша историја после Косовског боја, своди се на успоне и падове, то јест, на приближавање видовданској етици и на удаљавање од видовданске етике.
На жалост, већ Карађорђевог сина његов учитељ Доситеј не напаја оним духом који нам је завештао Свети Сава и Свети Кнез Лазар, него га напаја духом западног “просветитељства”. И то се одражава на све Карађорђеве потомке, који на жалост, као династија, мало личише на светородну лозу Немањића. Колико је западна “просвећеност” омађијала династију Карађорђевића, сведочи следећа историја. На месту садашњег “Cпоменика захвалности Француској”, на Калемегдану, некада је био велики споменик вожду Карађорђу. Тај споменик су 1916. године, срушили аустријски окупатори. И зар би било ишта природније и нормалније, него да Карађорђев унук, обнови споменик своме великом деди, који су окупатори срушили за време рата. Али не, унук, премда несумњиво велики патриота, на том месту где је био споменик Карађорђу, подиже споменик захвалности Француској (!) И када молитвама светог Николаја српског, краљ Александар поче да поприма дух својих предака и да поприма видовданску етику, напуштајући пут европских “просвећених варвара”, пострада у тој истој Француској – којој подиже споменик на месту, на ком је некада био споменик његовог великог претка.
Један каснији српски владар, политички се уздигао на Видовдан, поставши првим српским комунистичким владаром који није био потпуно анационалан. Запад је најамницима који су дошли на власт после 5. октобра, наложио његово хапшење и људи пужеви, слуге просвећених варвара, хапсе Милошевића управо на Видовдан. Хтели су да га казне и раслабе, али по Божијој Промисли и милости Господњој, дали су му могућност да херојском издржљивошћу и мученичком смрћу у Хагу, окаје своје грехе. Направили су од атеисте верујућег владара, који је будући ухапшен на Видовдан, у затвору усвојио видовданску етику и на питање зачуђеног судије, како мисли да се брани сам, овако одговорио:
Господине судија, ја нисам сам, са мном је Бог!
Његов наследник на власти, изругивао се са видовданском етиком, изјавивши да се он залаже за царство земаљско а не за Царство Небеско. По овом српском владару, испада да су свети кнез Лазар и Косовски мученици били наивни, не схватајући сву благодат коју је донела европска просвећеност и залагање за царство земаљско. Међутим, већ после првог озбиљнијег покушаја да као председник владе покрене неко колико-толико праведно решење косовско-метохијског проблема, бива убијен, вероватно од стране истих оних који су га и довели на власт да пропагира антивидовданску етику.
Свети Николај српски каже: “Греше они који Косово сматрају поразом. Ако је неко претрпео пораз, претрпео га је велики господин Вук Бранковић а не кнез Лазар. Погинули Лазар је добио, а преостали Вук изгубио”. Није лако бити владар нигде, а поготово то није лако у земљи Србији. Али владари српски после Видовдана 1389. године, морају знати једно. Сви они српски владари који су били противници видовданске етике, стају у ред са губитником Вуком, а сви они владари који се нису борили против видовданске етике, стају у ред са добитником Лазаром. То није дато свакоме да схвати, али српски владари треба да размишљају о речима својих светитеља. Време је да се Србија отргне од смртоносног загрљаја Запада и окрене се Истоку, одакле долази мир души њеној – како каже српски Златоусти, свети владика Николај Велимировић.
Свети Косовски мученици, молите Бога за нас!
За Фонд Стратешке Културе:
Ранко Гојковић
