«Влада националног опстанка» или «националне велеиздаје»?

309

Када се државе суоче са неком великом опасношћу, било унутрашње или спољње природе, некада се у циљу обједињавања свих снага формира концентрациона Влада, која се неретко именује и као „Влада националног спаса“. У њу улазе бар представници релевантних партија ако не и свих парламентарних странака, како би привремено биле превазиђене унутрашње поделе и тако све националне снаге биле усредсређене на борбу са претњом која се надвила над народом и државом.

Отпор државно-деструктивним притисцима

Већ  скоро годину дана у обе српске државе, источној тј. Републици Србији и западној тј. Републици Српској, шушка се о могућности формирања влада у које би ушле највеће странке. Но, иако за привременим обједињавањем битних политичких фактора у оба случаја постоји објективна потреба с обзиром да се и једна и друга српска држава несумњиво налази под великим државно-деструктивним притисцима, о евентуалној „Влади националног спаса“ – на основу комбинација које су актуелне – можемо да говоримо само у случају Републике Српске.

Ту српску државу са нивоа конфедералног ентитета евроатлантски центри моћи већ годинама покушавају да сведу на пуку административну јединицу, суштински тек донекле децентрализоване, Босне и Херцеговине. Очекује се да ће такви насртаји Вашингтона, Берлина, Брисела, Лондона, на државност РС – у контексту тзв. коначног решавања српског питања – поново добити појачани интензитет током предстојеће 2012. године.

Запад је свестан да његова глобална моћ малаксава, па док још мисли да за то има снагу, жели да заврши своју евроатлантску тврђаву. У функцији тога је дефинитивно наметање по њега пожељног поретка на Балкану, а он подразумева ломљење Републике Српске као и територијално те међународно-правно заокруживање косовске квазидржавнсоти. Зато се уз већ отпочету офанзиву на јужном (косовском) правцу очекује и „напад“ на западном фронту, тј. на Бања Луку.

Свестан тога да одбрана државе не сме да буде партијска ствар, те како би избегао да он лично буде примарна мета удара, Милорад Додик тихо ради на томе да у власт уђе највећа опозициона партија у РС, Српска демократска странка, као и, можда, неке друге странке (пре свега Партија демократског прогреса коју води Младен Иванић). Што се тиче опозиције, делимично због тога што је свесна шта се спрема држави, а  парцијално и због сласти власти, она показује спремност да уђе у концентрациону Владу.  А ако она буде формирана, уистину ће бити „Влада националног спаса“. Јер, у Републици Српској сви релевантни политички фактори су непоколебљиво на линији одбране њене државности и не калкулишу са европским интеграцијама као компензацијом за одрицање од њених суштинских елемената.

Јад и беда колаборације

Нажалост, у Србији је ситуација другачија. Сада владајући блок, предвођен Демократском странком – иако као мото своје политике има слоган „И Косово, и Европа“ – у пракси је спреман да се одрекне већег дела наше јужне покрајине ради уласка Србије у ЕУ. Затеже са дизањем руку од њеног северног дела, са готово стопостотном српском већином, али то готово сигурно чини из политичких побуда а не из патриотских разлога.

Врх режима зна да није лако побећи од суда историје, те покушава да у повест не уђе као издајнички, тако што би делатност која то заправо јесте, колико-толико прикрио бар неким малим успехом (а мисли да је то очување само северног Косова у саставу Србије). Друго, свестан је колико би пад северног Косова, односно нове колоне избеглица које се крећу ка Београду, негативно утицало на његов рејтинг. Поготово када у релативно кратком року, макар и после избора а камоли када они предстоје, то имао ко партијски јак да искористи.

Стога, сада када је свестан да оно што је за њега идеолошка светиња (улазак у ЕУ), и зашта везује своју политичку будућност, због севера Косова постаје све нереалније, вероватно је спреман на разне компромисе како би осакаћену Србију угурао у Унију. И при томе не мислим на спољне „дилове“ – типа прихватања да се формално или неформално одрекне дела државне територије или да Србију на мала врата уведе у неофашистички војни пакт какав је НАТО – већ на оне унутрашње природе, који су неопходни да би први били остварени, како се жути надају, безболно.

Шта год причали из тактичких разлога његови гласноговорници, под условом да Тадић и даље остане на челу државе, режим је очито спреман на стратешку нагодбу са највећом опозиционом странком у Србији, а то је Српска напредна странка. Ако се то деси не би била створена „Влада националног спаса“, већ „националне издаје“, јер циљ јој не би био да брани државу већ да је распарча ради тзв. европских интеграција. Жути су доказали да им интегритет Србије није битан, а то помало крију само зато што зазиру од опозиције. Када је се не би, бар средњорочно, више плашили, били би спремни да Бриселу испоруче сваки делић косовско-метохијске земље. Да ли је на тако нешто спремна споменута „напредна“ опозициона странка?

Од издаје до велеиздаје

На основу тога што њени лидери – у тренутку док се крваве НАТО и шиптарско-терористичке канџе забадају у север Косова – противно Уставу говор о томе да народ на референдуму треба да изабере између ЕУ и Косова, и акценат стављају на своје напоре да раскрче пут Србије ка Унији, плашим се да ће Тадић у њима наћи „достојне“ партнере. Наравно, можда ипак грешим. Могуће је да су јако лукави па се успешно претварају како би евроатлантске самозване господаре света превели жедне преко воде. За Тадића поуздано знамо шта ради, а они су ипак у опозицији па о њиховим правим намерама само можемо да нагађамо.

Међутим, плашим се да и лидери СНС-а знају да није лако, а да је уз то и веома опасно, преварити Вашингтон и његове савезнике, па то и не раде, већ варају лаковерне и заборавне Србе. Уосталом, и да је истина негде по средини, лоше друштво квари. Ако СНС направи коалицију са ДС-ом и другим владајућим партијама, и да то неће, склизнуће у каљугу издаје. Па и сама таква коалиција ће симболизовати капитулацију и призваће нам нове притиске пошто НАТО лешинари најревносније нападају немоћне.

Режим који би сада владајуће странке чиниле са СНС-ом био би упамћен као „Влада тоталне националне издаје“. Јер, у духу онога што је Веља Илић рекао о крадуцкању, ова садашња Влада издаје по мало (али нажалост са кумулативним ефектом), док би концентрациона Влада ДС-а и СНС-а то радила без задршке (због страха од јавног мнења и опозиције) и отуда на велико.

Патриотска опозиција – Демократска странка Србије и Српска радикална странка –сувише су слабе да би јој у догледно време представљале претњу. Још би морало доста воде да претекне Дунавом док евро-илузије о бољем животу немалог дела српског народа не иструну, па да радикални преокрет на политичкој сцени не постане реалан.

Нација или власт изнад свега?

Теодор Хејс, први председник Савезне Републике Немачке, у говору који је одржао 1949. године, када је заузимао наведену позицију, рекао је: „Европа је потребна Немачкој али је и Европи потребна Немачка“. Тиме је посредно нагласио да чак и поражена  Немачка не намерава да се одрекне својих националних интереса и да пузи пред победницима.

Готово пола века после Хејса, Хелмут Кол је изјавио: „Немачка је наша отаџбина а уједињена Европа је наша будућност“. Тако је тадашњи немачки канцелар истакао да његова земља у европским интеграцијама препознаје шансу да изгради за себе још бољу економску и сваку другу будућност, али да не заборавља шта је циљ а шта је средство. Другим речима, Немачка за Немце и даље – како им химна каже – остаје изнад свега, а Европску Унију виде као полигон за реализацију својих националних тежњи.  То мишљење, када се ради о Немачкој, дели и Ангела Меркел, која од Срба очекује да поступају другачије.

А шта раде лидери наших, у квантитативном (наравно не и квалитативном) смислу, највећих партија, док Берлин од нас тражи да се одрекнемо себе ради Европе? Да ли су и налик немачким политичарима и њиховом односу према својој држави и нацији? Ни приближно! Увијају се као црви да се и поред најгрубљег гажења интереса њихове земље додворе онима који то чине, а да прекомерно, бар до избора, не револтирају српску јавност. И да ли таквим политичарима, остављеним самим себи, можемо да верујемо да ће после избора бранити Србију од мирнодопских евроатлантских агресора? Излишно је и рећи – не!

Ако се опозициони „проевропски“ СНС удружи са „еврофанатичним“ДС-ом, то ће, неминовно – да то по трећи пут поновим – бити „Влада националне издаје“. „Влада националног спаса“ могла би да буде само а састављена од партија које су спремне Србију да поведу путем радикалне геополитичке и унутрашњополитичке (пре свега економске и културно-идентитетске) преоријентације. За сада тако нешто није реално. Но, живот је пун нијанси. Иако је у неким ситуацијама упутно њих занемарити, па ствари посматрати црно-бело, у другим околностима потребно их је уважити. Јер између лошег и горег и те како постоје разлике. И није све једно шта ће нас од тога задесити.

Императив националног опстанка

Странке које ће се, вероватно, удружити у Републици Српској како би формирале велику Владу, и саме имају много мана, а немалом делу њиховог вођства много тога може да се приговори и на патриотском плану. Ипак, оне су сложне да се успротиве даљој ерозији државности РС. И то је довољно да борба за њен опстанак, на основама ширег политичког удруживања, буде успешна. Влада коју ће формирати можда нема капацитет да буде „националног спаса“ али сигурно ће бити бар „Влада  националног опстанака“. А то је већ велики корак ка истинском спасу.

Тако би било и када би у Србији била формирана концентрациона Влада у коју би ушле све странке које номинално подржавају уставни поредак, односно сматрају да су Косово и Метохија покрајина Србије. Далеко је од тога да би Влада ДС-а, СПС-а, СНС-а, ДСС-а, СРС-а и још неких њихових малих партнера била „Влада националног спаса“. Сувише евроатлантских елемената има у тој политичкој салати, и превелики је раскорак између номиналног и реалног када се ради о одбрани Косова код многих од тих политичких чинилаца. Ипак, таква Влада бар не би била целовито средство националне издаје као што би била коалиција ДС-а и СНС-а. О томе би морали да размисле, несумњиво доминантно патриотски опредељени, чланови СНС-а. Ако их њихово партијско вођство поведе ка ДС-у а они ради власти то прихвате, и сами ће бити саучесници у комадању Србије. Зато је крајње време да дигну свој глас!

Саучествовање у комадању Србије?

Коалиција СНС-а са ДС-ом тест је њиховог патриотизма. После ње немају шта да траже у СНС-у ако су стварно патриоте или да и зуцну о патриотизму ако у тој партији остану. Да се то не би десило, пре склапања поменуте коалиције, гласно и јасно, кроз партијске институције, на време морају да изразе свој став. Требало би да врше притисак на врх своје партије да уместо да и даље прича дегутантне евроинтегративне бајке, без обзира на антагонизам са радикалима, иницира  стварање концентрационе Владе свих странака које поштују уставни поредак, ради одбране територијалног интегритета Србије. Тако би СНС истински радила и у прилог европских интеграција у складу са флоскулом коју је преузела од режима: „И Косово и ЕУ“. А и то је већ добро с обзиром на мрачне слутње које је врх те странке код великог дела патриотске јавности проузроковао.

У концентрационој Влади о којој говорим доминирале би станке које су опредељене за улазак у Унију, али би она имала и контролни механизам који би спречавао формално одрицање од Косова, односно од ефективне контроле над његовим северним делом, у циљу плаћања данка за убрзање уласка у ЕУ. Ако је Бриселу намера да Србија уђе у ЕУ тада би одустао од даљег уцењивања Београда европским интеграцијама ради извлачења још већих косовских уступака. А ако је Унија чврсто опредељена да нам у њеним редовима нема места, онда ће то и политички слепима дефинитивно бити јасно, па ћемо у наредном периоду моћи да из глиба у који смо упали кренемо на страну на коју је то реално.

С друге стране, улазак СНС-а у коалицију са ДС-ом, представљало би пуно признање тога да не само њеном вођству већ и чланству које би то толерисало мото није „И Косово и ЕУ“ (камоли „Србија изнад свега“), већ „Косово и све друго што се од нас тражи за улазак у ЕУ“, односно на лично-партијском плану: „Све за власт“. А бити напредњак не би било мања срамота од тога да се буде у редовима жутих. Патриотски педигре и приче, и када се ради о обичним члановима и функционерима ван партијског „двора“, више не би имали никаквог смисла. Размислите о томе чланови напредне странке и не чекајте скрштених руку срамну коалицију са ДС-ом!