Реакције на Резолуцију о заштити уставног поретка и проглашењу војне неутралности Републике Српске, усвојену на 22. сједници Народне скупштине, биле су очекиване. Ништа ново нису рекли из америчке амбасаде у Сарајеву, нити из Канцеларије високог представника. Реакција политичког Сарајева била је, такође, предвидљива. Изјаве су биле скоро идентичне, вјероватно претходно усаглашене. Прво је америчка амбасада осудила званичну Бања Луку и Републику Српску, што је био сигнал осталима да је слиједе. Већ из те изјаве провејава нетрпељивост и отворени антагонизам према предсједнику Српске, Милораду Додику. Зачуђујуће је да амбасада велике свјетске силе, државе која је творац Дејтонског мировног споразума и његов гарант, опомиње Републику Српску, односно Народну скупштину Српске, да доношење Резолуције о заштити уставног поретка нију у оквиру надлежности Народне скупштине, јер је, наводно, према Дејтону „вањска политика искључиво у надлежности државних институција“. Да би поменутој фрази дали на значају, скоро сви медији у Федерацији БиХ у текстовима које су објавили, и емитованим вијестима, поменуту реченицу осуде користили су као уводни дио. Став америчке амбасаде представља типичну замјену теза, али је то и покушај стварања суверенитета БиХ у извршној и законодавној власти. Ентитети се третирају као обичне регије чија је дужност да без поговора поштују вољу и извршавају налоге заједничких органа, и персонално, Бакира Изетбеговића. Упорно се заборавља да је Дејтонским споразумом кроз Анекс IV одређен Устав БиХ у којем је децидно наведено да се БиХ састоји од два ентитета и Брчко Дистрикта БиХ (накнадно дефинисан – није ентитет али има извршну, законодавну и судску власт). БиХ постоји само у имену, нема ни имовину нити суверенитет који јој познате политичке снаге настоје приписати.
Иако су гласно осудили поменуту резолуцију Народне скупштине Српске, из међународних институција нико се није огласио, а ћутале су и амбасаде након Изетбеговићеве изјаве дате поводом посјете премијера Турске Ахмета Давутоглуа БиХ, а недавно поновљене, да је Бакиров отац Алија Изетбеговић Босну и Херцеговину оставио у аманет Реџепу Ердогану, актуелном предсједнику Турске. Република Српска се дрзнула да донесе резолуцију, што проистиче из њених дејтонских надлежности, и због тога била изложена осуди, а Бакир Изетбеговић антологијском изјавом није нимало дотакао брижне амбасаде.
Изетбеговић, који је за Резолуцију о заштити уставног поретка рекао да представља континуитет антидејтонске и антиуставне политике руководства Српске, жаром сљедбеника велике идеје цитира оца Алију који БиХ, Дејтонски споразум, Србе и Хрвате, све скупа са ентитетима и дистриктом, даје у аманет Ергогану. Америчка амбасада, ОХР, институције ЕУ, нису ни „трепнуле“. Поводом усвојене резолуције, иритирајућу подударност са Изетбеговићевом, примијетићемо у изјавама челника опозиционог Савеза за промјене, што је доказ усаглашеног, заједничког дјеловања, које се координише из знаних амбасада.
Тако је за Резолуцију о заштити уставног поретка опозиција истакла да је донесена у „крњем“ саставу Народне скупштине, без посланика Савеза за промјене и Коалиције Домовина, што је, наравно, „континуитет антидејтонске и антиуставне политике“ итд. Поменута дефиниција била је окосница низа изјава опозиционих лидера на дан одржавања 22. сједнице Народне скупштине, а што су здушно, у таласима, преносили опозицији наклоњени медији. На то што је Изетбеговић потврдио да је БиХ предата у аманет Ердогану, испред СДС реаговао је само министар Мектић, али је министру осуда Изетбеговићеве изјаве послужила искључиво као краћи увод у салву оптужби на рачун институција Српске.
Међутим, када је пар дана касније предсједник Српске у јавност изнио податке, за које је навео да су му уступљени од обавјештајних структура из региона, о петомилионској финансијској инјекцији која је опозицији убризгана у једној од амбасада, опозиционари су жучно реаговали. Изетбеговићева изјава, иако је на нивоу Мектићевих иступа у јавности, показује одређене тенденције. Наиме, Изетбеговић мјесецима тужака и напада Републику Српску, СНСД и предсједника Српске Додика, упућујући Уставном суду БиХ различите захтјеве о оцјени уставности, а планира и нову тужбу за геноцид против Србије. Сада потпуно самоувјерено и без имало обзира износи спољнополитички правац који намјерава слиједити, а то нису ЕУ интеграције.
Подударности у Изетбеговићевим и наступима опозиције, првенствено СДС-овог гласноговорника министра Мектића, има колико хоћете. На примјер, континуирано се убјеђују ЕУ и представници међународне заједнице у БиХ да проблем повратника са сиријског ратишта не постоји, да „ако полиција Српске има податке о екстремистима, треба да их презентује и покаже гдје су екстремисти“, да је све што се из Српске спочитава вехабијском покрету предимензионирано, да већи проблем представља одлазак на украјинско ратиште.
Тек након доласка Јиргена Штока, генералног секретара Интерпола у Сарајево, министар Мектић је „увидио“ опасност од повратка поражених ратника Исламске државе у БиХ. Шток је истакао да се, због повратка џихадиста и њиховог пораза у Ираку и Сирији мијења међународна и безбједносна ситуација што, уз друге облике криминала, захтијева од свих да боље сарађују и размјењују податке. Мектић је папагајски понављао Штокове ставове, наводећи да се пред БиХ налази велики проблем због повратка екстремизма и, иначе, због растућег екстремизма у БиХ. Већ мјесецима јавни иступи Изетбеговића и Мектића дјелују као да их износе представници исте политичке партије.
Госпођа Кормак је остала нијема на Бакиров вапај за Ердоганом, иако она има рјешење. Зна амбасадорка шта треба чинити. Везано за ситуацију у Мостару изјавила је да је рјешење за Мостар и даље напредовање БиХ према ЕУ, тј. испуњавање агенде, могуће само дијалогом. Дијалог је кључна ријеч за БиХ, али се, када је Бања Лука у питању, дијалог заборавља, чак и када је ријеч о правима која Српској гарантује Дејтон.
Резолуција о заштити уставног поретка и проглашењу војне неутралности је прави одговор на растуће безбједносне пријетње Републици Српској. За разлику од опозиције, предсједник Додик је увидио да је на сцени сценариј за претварање Српске у регију, чији дијелови, опет, треба да припадну другим регијама са бошњачком већином. Изетбеговићево позивање на „Алијин тестамент“ предсједник Српске је окарактерисао као веома опасну изјаву. Она је тим опаснија што се износи у вријеме потпуне дисфункционалности БиХ. У БиХ је присутна тенденција да се уз помоћ пројектованог (али контролисаног) хаоса на нивоу БиХ, дође до антидејтонских циљева – Влада БиХ, укидање Дома народа, предсједник БиХ (који би се бирао у Парламентарној скупштини на приједлог „Владе БиХ“).
Савјет министара, тзв. „Влада БиХ“ нема скупштинску већину, Дом народа више нико не сазива, па Република Српска нема начина да употријеби право заштите националног интереса. На нивоу БиХ функционише само Уставни суд БиХ. Високи представник Валентин Инцко дао је, такође, симптоматичну изјаву. Он је истакао да Мировни споразум, а тиме и Устав (мисли на Анекс IV) има примат у односу на било који акт Народне скупштине Републике Српске, која нема законска овлашћења да наметне обавезе службеницима на државном нивоу, и да је спољна политика у надлежности државних институција, те да се све одлуке о придруживању међународним организацијама морају поштовати. Тако је Инцко тумачећи Дејтон укинуо Народну скупштину Српске, по њему, она је ирелевантна. Све важније одлуке до избора ће се доносити на нивоу БиХ, на које скупштина Српске нема право да реагује. На тај начин се прикрива суштина Дејтона – БиХ има столицу у УН, али су носиоци суверенитета ентитети. И у спољној политици одлуке треба да се доносе на основу политичке воље ентитета.
Знају то и у амбасадама, а све је познато и сарајевским тумачима Дејтона. На то указује и на брзину организовано предавање др Сенадина Лавића, одржано 18.10. ове године у Научноистраживачком институту „Ибн Сина“ у Сарајеву на тему народ и нација („Босанска нација, етничка плуралност и опћи интерес државе”). Жели се створити тзв. босанска нација, јер се цијени да је важно разликовати два концепта, народ и нацију, како би се остварио идентитет измишљене босанске нације. Свему томе су огромна, несавладива препрека, Милорад Додик и СНСД. Стога се предузимају вишеслојне, вишедимензионалне активности, уз све карактеристике хибридног рата.
