У тренуцима када председници и премијери одређених држава чланица Европске Уније (ЕУ) говоре да је све мање ЕУ, да се ЕУ скоро распада, нарочито после БРЕГЗИТ-а, суочени смо са посве другачијим захтевима, који би се могли сматрати захтевима за што снажнијом интеграциојом ЕУ, а то су предлози и захтеви да се формира Војска ЕУ.
Снажну подршку идеји формирања Војске ЕУ дала је и немачка канцеларка А. Меркел, која сматра да у Европи треба развијати дубоку војну сарадњу. Подршка овој идеји стиже и од Француске. Такође Председник Европске комисије Жан Клод Јункер се залаже за оснивање европске војске, која би се ефикасно суочила са опасностима на границама ЕУ. Очигледно да ЕУ жели да самостално води своју безбедносну политику, за шта се посебно залажу Немачка и Француска.
Каква је перспектива идеје Војске ЕУ? Да ли ЕУ већ има своју војску у форми НАТО трупа? Скоро све чланице ЕУ су и чланице НАТО пакта. Зашто се НАТО пакт не може сматрати и Војском ЕУ? Знамо да је настанку НАТО пакта предходио Бриселски споразум потписан 17. марта 1948. од стране Белгије, Луксембурга, ВБ, Француске и Холандије, а то је у ствари била одбрамбена организација Западноевропске уније. Међутим том савезу се врло брзо прикључују САД, ради „супростављања војној моћи СССР и спречавања оживљавања националистичког милитаризма“. У преводу, то је значило САД у Европи, СССР ван Европе а Немачка под контролом. Однос снага унутар НАТО пакта је и данас скоро исти, када је реч о геополитичким разврставањима у свету, и о позицији и улози САД у свету.
Да ли је ЕУ била потребна заједничка војска и пре, или су захтеви за њеним формирањем последица све дубље кризе унутар ЕУ изазаване БРЕГЗИТ-ом и миграционим кретањима са истока ка Европи? Укупне политичке прилике у ЕУ и у свету иду на руку оваквим захтевима. Одлука Велике Британије, која је, као најближи и најоданији савезник САД, била највећи противник Војске ЕУ, да напусти ЕУ, претње по границе ЕУ од стране све већег прилива миграната као претње европском начину живота и култури, војно-стратешке развучености одбрамбених потенцијала САД широм света – све су то фактори који иницирају и подржавају идеју европске војске.
ЕУ као конфедерални облик уређења, са близу 500 милиона становника, 25% светског бруто националног производа, са издвајањима преко 200 милијарди евра за војне трошкове, са највећим хуманитарним донацијама, 17% трупа у мировним мисијама УН и 37% буџета УН[1] – спрам САД, Русије и Кине у геостратешком војностратешком смислу је патуљак. Шта једној великој и моћној економији као што је економија ЕУ недостаје да би била светски играч посматрано у целости? Недостаје јој моћна војна сила, која би била под јединственом командом и која би била способна да делује како у границама ЕУ тако и широм света.
Зашто се у овој фази разматрања захтева и идеја о формирању Војске ЕУ о томе говори тек као о визији? Мноштво је формалних а и стварних препрека које треба савладати, те мноштво супростављених интереса земаља чланица ЕУ и земаља чланица НАТО пакта, и оних које су чланице ЕУ, али и оних које су само чланице НАТО пакта.
Члан 4 „Уговора о ЕУ наводи: “….Унија поштује основне државне функције (својих чланица) укључујући обезбеђење територијалне целовитости државе, одржање јавног поретка и заштиту националне безбедности. Национална безбедност, посебно остаје у надлежности сваке државе чланице“. Ово су неке од основних државних функција које се као такве не преносе на ниво органа ЕУ. Спровођење ових функција државе на националном нивоу јасно можемо видети кроз реаговање појединих држава чланица ЕУ на мигрантску кризу. Из оваквих одредби проистиче и позиција војске сваке државе чланице у оквирима ЕУ.
Одредбе о заједничкој безбедносној и одбрамбеној политици ЕУ садржане су у чл. 44 „Уговора о ЕУ“, у коме се између осталог каже: “Заједничка безбедносна и одбрамбена политика саставни је део заједничке спољене политике. Она Унији осигурава оперативне способности које се ослањају на цивилна и војна средства……Заједничка безбедносна и одбрамбена политика укључује постепено обликовање заједничке одбрамбене политике Уније, те ће довести до заједничке одбране, када Европски савет једногласно тако одлучи (подвукао аутор)……“ Даље се у том члану говори о обавезама да државе чланице треба своје капацитете да ставе на располагање Унији, итд.
Да би Унија могла извршавати одредбе из Уговора о заједничкој европској безбедносној и одбрамбеној политици (ЗЕБОП) формиране су одговарајуће структуре и тела, а то су: Савет ЕУ (Савет за опште и спољне послове), Политичко-безбедносни комитет (ПБК), Војни комитет (ВК) ЕУ, Војни штаб ЕУ и комитети за цивилне аспекте управљања кризама. Без намере да се бавимо надлежностима појединих тела, навешћемо само задатке Војног комитета ЕУ. То је највише тело ЕУ за војна питања, и чине га начелници генералштабова држава чланица ЕУ, које заступају војни представници. ВК председава генерал са 4 звездице, а бирају га чланови ВК. ВК даје савете и препоруке политичко-безбедносном комитету о војним питањима и усмерава рад војног штаба. ВК ЕУ би се могао сматрати ембрионом неке будуће заједничке команде или штаба Војске ЕУ.
Основни проблеми са којим се сада среће ЕУ у погледу заједничких војних снага јесу: (не)јединство командовања, њихова бројност и операбилност, борбена готовост (потребно време за ступање у мисију), одрживост.
Војска ЕУ која би била заједничка војска није исто што и јединствена војска. Војска једне суверене државе, била она унитарна или сложена, је јединствено тело високе операбилности и ефикасности, посебно у смислу јединственог командовања, брзог одлучивања и деловања.
Војске коалиција држава, или војска као што би била Војска ЕУ, су по правилу децентрализоване организације, које немају јединствен систем командовања (него систем координације, сарадње и садејства) и одлучивања, што захтева дуже време за доношење одлука и за употребу такве војске. Сличне проблеме у командовању има и НАТО, иако има јасно дефинисане процедуре, а у пракси је много пута проверио своје способности. Међутим, захваљујући кључној и пресудној улози САД и њихових генерала, те споредној улоге других чланица, НАТО успева да извршава своје мисије.
Стварање Војске ЕУ подразумева много снажнију и дубљу интегрисаност ЕУ, како на формалном плану, тако и у практичном смислу. У процесу глобализације света који настоји да поруши националне границе и елеминише националне и државне суверенитете као такве, тобоже ради успешног решавања светских проблема и питања мира и рата, наоружања, модела економског развоја, универзалних културних токова и образаца – неопходно је да се разреши сукоб између традиционалиста – заговорника националног суверенитета и пропагатора светске заједнице глобалистичког (читај хегемонистичко-унитаристичког) типа.
Ако су нација, држава и национална држава историјске категорије, да ли ће оне временом бити превазиђене и замењене неким ширим обликом друштвене заједнице, као што би то било на пример „човечанство“? Којим путем може да иде ЕУ у даљим процесима интеграција? Да ли ће она бити наднационална заједница, супернација, или ће остати унија међусобно равноправних, суверених држава, у којој ће све земље чланице да се ослањају у већој мери на своју суверену територију, на своје заједничко национално порекло, заједнички језик, заједничке историјске судбине, заједничке законе, религију, културу и сл? Или ће ЕУ можда кренути путем насилног укидања националних држава, присилне денационализације, или пак путем постепеног природно-историјског нестанка нација и националних држава у процесу изградње „човечанства“ као јединствене друштвене заједнице? У сваком случају, реч је о дуготрајним историјским процесима, чији исход је тешко предвидети или наслутити.
Војска ЕУ ће остати само визија одбрамбене политике ЕУ бар за коју наредну деценију. Стварање Војске ЕУ није само питање којим ће да се бави ЕУ, о томе ће одлучивати и чланице НАТО, пре свих САД, затим геополитичка померања у свету. Разлози због којих би неко желео да оснује Војску ЕУ не представљају такву врсту безбедносне претње по ЕУ коју би могла да одагна само војска. Безбедносни проблеми са којима се среће ЕУ у овом тренутку су проблеми на које може да одговоре полицијске и друге цивилне структуре ЕУ, војске појединачних држава чланица, и није за то потребна ни заједничка ни јединствена војска ЕУ.
Ако би ЕУ формирала своју војску, онда би осовина Француска-Немачка била кључна. Америка би била ван Европе, Немачка у центру Европе, као кључна држава, а могла би се наслутити и осовина Париз – Берлин – Москва.
ЕУ има много важнијих и хитнијих проблема након БРЕГЗИТ-а и у време миграционе кризе, а њихово решавање не захтева формирање Војске ЕУ.
[1] Срђан Глигоријевић, ISAC фонд Београд
Др Винко Пандуревић, генерал у пензији Војске Србије и ВРС
слика http://times.mk.ua/News/21859/merkel-podderzhala-ideyu-sozdaniya-evropeyskoy-armii
