Одавно сам приметио да се на свакојаким међународним седељкама са учешћем Американаца, обавезно служе хамбургери и кукурузни виски. Видимо да је то због тога да се прекоокеански гости не шокирају непознатим јелима иностране кухиње. То гошћење испада некако посебно, даје демократски укус догађају и наводи његове учеснике на мисао да човечанство неће никада сазнати за било какве гастрономске радости осим Биг-мека, кока-коле и бурбона.
У сваком случају, потпредседник САД Мајкл Пенс на ту перспективу је алудирао учесницима Јадранске повеље, догађаја који је ураво завршен у Подгорици.
Пенс је био лепо расположен, тапшао је по плећима одане савезнике и свима обећавао срећнију будућност. Чак је и Хашиму Тачију, за којим на оном свету плачу демони са ражњем, он обећао приступање Косова у НАТО пакт.
Са друге стране, чему се чудити? Јадранска повеља је збо тога и створена, да би целу групу балканских држава које се ужасно плаше руске агресије, прогурали у НАТО пакт. Јер како је гласно и јасно рекао Пенс о црногорској влади: као, ви сте храбро донели одлуку о приступању НАТО пакту без обзира на претње и притиске Русије. Црногорци су падали у транс од поноса при оваквим речима. И заиста, била је потребна велика храброст да би се херојски раскринкала руска завера и ставила тачка на интриге Москве.
Узгред, премијер Србије Ана Брнабич је стајала недалеко и чекала свој ред. Није важно што Србија ни ногом не улази у Јадранску повељу и у НАТО пакт. Ако околности захтевају, онда се догађај може посетити и у својству посматрача. Јер су у Београду смислили велики план: превести дијалог о Косову на ниво председника. То јест, сада ће се Александар Вучић директно сретати са Хашимом Тачијем и разматрати даљи «возни ред». Што је интересантно и за Србију најважније у том «возном реду» – положај српских општина на Косову. Да би се њихова права поштовала.
А мени грешноме, који нисам заборавио 1999. годину, не да мира друго питање.
Ето, на пример, армија С. Милошевића је 1988/99 године починила геноцид над борцима ОВК и то се завршило окупацијом покрајине од стране међународних снага.
Добро, не спорим, зато што је бескорисно спорити се. Но, после тога је почео геноцид над Србима и као што је познато, око 330 хиљада Срба су били прогнани из своје отаџбине Коссова и Метохије на најзверскији начин. То се назива етничким чишћењем, но, зашто то никакве организације за заштиту људских права нису почеле замарати себе тим проблемом, услед кога је у наше просвећено време уз помоћ метода насиља образована моноетничка територија.
Зар је немогуће вратити се том питању? Зар је пред међународну заједницу немогуће поставити тај проблем и затражити исправљање стања? Или ћемо веровати тврдњама англосаксонских врана о томе, да «то питање не решавамо»? Зашто се оно не решава, ако међународна војска поштује закон и поредак на Косову? Или можда Вашингтону једноставно није потребно многонационално Косово? Јер се може појавити потпуно другачији унутарполитички распоред.
По мом виђењу, уопште не би било лоше за Александра Вучића укључити питање повратка избеглица у његов «возни ред». Или ће моји покушаји остати у оквирима трезвеног расуђивања које у потпуности противуречи политичким тенденцијама на Балкану? Но, тада извините. Ви можда боље видите.
