Александар Вучић је организовао „унутрашњи дијалог о Косову“ да обесмисли замрзавање конфликта и покаже да му је став евроатлантистичких „НВО“ важнији од мишљења најугледнијих Срба. Пошто је понизио учеснике у том „дијалогу“, народу је сугерисао да су Косово и Метохија Србима исто што су Немцима Кенигсберг или Праг.
Die Hexen zu dem Brocken ziehn,
Die Stoppel ist gelb, die Saat ist grün.
Dort sammelt sich der große Hauf,
Herr Urian sitzt oben auf.
So geht es über Stein und Stock,
Es farzt die Hexe, es stinkt der Bock[1].
Гете, „Фауст“, погл. XXIII, Валпургијска ноћ, хор вештица
У својству председника Србије, Александар Вучић је сасвим обесмислио „унутрашњи дијалог о Косову“ кога је сам покренуо. Одржаване су бројне сесије дијалога и у њима су учествовали многи угледни представници јавних установа. Учесници су поручили свом Председнику да је за интерес Србије најбоље замрзнути косовски конфликт. Испоставило се да став о Косову и Метохији, ради кога је Војислав Коштуница 2014. г. године уклоњен из јавног живота Србије, није био само став Коштунице, већ став најумнијих међу Србима.
Није брига Александра Вучића за став најугледнијих Срба! Објавио је да се не слаже са њима, већ са ставом евроатлантских „НВО“ комесара Србије. Испоставило се да је Вучић повео „унутрашњи дијалог о Косову“ само да би евроатлантским „НВО“ комесарима показао да он неће оно што о Косову и Метохији мисле сви угледни Срби. Зато је на крају „унутрашњег дијалога“ објавио да не мисли да треба замрзнути „косовски конфликт“. То је саопштио неочекивано, на завршној сесији „дијалога“, јединој на којој је лично учествовао, саставши се са цивилном армијом евроатлантиста у Србији. Једино се та спољна инсталација „унутрашњег дијалога“ поводом Косова потпуно не слаже са ставом најугледнијих српских глава формулисаним у претходим сесијама „унутрашњег дијалога“. Та спољна инсталација са којом се састао Вучић у закључној сесији „дијалога о Косову“ себи је наденула име: „Национални конвент о Европској унији“. Они свој став против замрзавања конфликта скривају еуфемизмом „наставак дијалога“. „Национални конвент“ је назив који подсећа на француски револуционарни конвент с краја XVIII века. Међутим, истина је дубља. Назив „конвент“ значи манастирско општежиће у дискурсу Запада, прилагођен израз од грчког κοινόβιον. Пошто евроатлантски „национални конвент“ у Србији никако није хришћанско општежиће, он више личи на општежиће „манастира телеме“ о којем је писао Франсоа Рабле.
Александар Вучић је српски „унутрашњи дијалог“ о Косову употребио да покаже да се с мишљењем унутрашњег чиниоца не слаже, па је „унутрашњи дијалог“ окончао закључивши га супротним ставом спољашњег чиниоца с којим се слаже. Ово је школски пример одвратног политичког симулакрума. Простије речено, све учеснике „унутрашњег дијалога“ који нису чланови „Националног конвента“ је, благо речено, исмејао. После овако завршеног „унутрашњег дијалога о Косову“, Вучићу се уопште не може веровати.
Ипак, хвала Александру Вучићу и Соњи Лихт, јер су учинили да све маске падну, да сви камуфлирани положаји евроатлантиста буду напуштени. У дубокој позадини су још само спин-доктори, кадровска управа и психотроничари. Сви остали морају у строј, јер њихови господари немају више времена у Србији. Морају да ступе у директну борбу, на отвореном бојном пољу психолошког рата. Први пут су иступили у јединственом, линијском фронту. Вучић мора да буде на њиховом челу ради постизања „свеобухватне нормализације“ и „неометања пријема Косова у ОУН“ ради „будућности“ у циљу „интегрисања“ Србије у ЕУ. „Интегрисања“ у ЕУ из које је Британија побегла да се не би у њој дезинтегрисала, пошто се ЕУ претворила у Европску унију немачког народа. То је иста ЕУ где Шпанија неће дозволити „интеграцију“ Србије ако она у себе не „интегрише“ Косово и Метохију. Стога одрицање Србије од Косова и Метохије неће бити никакав подухват борбе за будућност Србије. „Европски пут Србије“ стога није чак ни „одрицање Србије од Косова и Метохије ни за шта“. Одрицање Србије од Косова и Метохије ће се уместо „интегрисања у ЕУ“ претворити у позив суседним чланицама Европске уније немачког народа да Србију раскомадају како се она не би распала у мношто нових англо-америчких државоликих творевина попут „Косова“.
Александар Вучић најзад мора да отворено заигра кључну улогу у одрицању Србије од Косова и Метохије. Народ не може да верује да би ико наш могао да заигра такву гнусну улогу. У неверици, народ се упорно нада да његов Председник ипак то неће учинити. Народ очекује да његов Председник има добро скривени план и савезнике; да се само варака са евроатлантским господарима. Да, варака се Вучић поводом Косова и Метохије, али не са својим евроатлантским господарима, већ са својим народом: да се Власи не досете; да се не подсете како је баш он потписао „Споразум о ЗСО“; да се не досете како је Вучићев режим ради ничега укинуо све институције државе на Косову и Метохији; да се не досете како се лично он сагласио са „споразумом“ који садржи одредбу о року (истекао 2016. г) којим он подлеже темељној ревизији, а то значи да Приштина са српским општинама данас дословно може да ради шта хоће; да се не досете како је Вучић уверавао Србе у „усмене гаранције“ да РОСУ никад неће доћи на север Косова; да се не досете да је његова политика поводом Косова и Метохије само наставак рада режима Бориса Тадића и дипломатије Вука Јеремића.
Вучићев политички симулакрум претварања „унутрашњег дијалога“ у став евроатлантског „Националног конвента о ЕУ“ није само завршен одвратно, већ и огавно. О чему се ради? Навикли смо да слушамо Вучићево одушевљавање лутеранством, протестантизмом, Максом Вебером и духом капитализма, док је његов режим „ради напретка“ у Савинцу уништавао споменик природе стар пола миленијума, потопио крај Ваљева манастир старији од једног миленијума и крај Беле Паланке бетонирао ранохришћанску базилику старију од миленијум и по. Председник Србије је након састанка са „Националним конвентом о ЕУ“ изашао пред медије дан уочи првог априла и превазишао себе. Упоредио је будући губитак Косова и Метохије са немачким губитком Кенигсберга и Прага. За главу се Вучић хватао од муке док је износио ове неистине, интерпретирајући ставове Неила Мекгрегора[2]. Ма какви „немачки градови“! Кенигсберг је основан као освајачка база Тевтонаца на отетој земљи једног истребљеног народа. Праг је „немачки“ био само у доба окупације Трећег Рајха. Оно што су у Вучићевој перцепцији били „немачки градови“, биле су окупационе творевине које су требале да буду алем камен „Нове Европе“ Трећег рајха. Обе је укинула Црвена армија у сарадњи са Великом Британијом.
Вучић је свој говор пред „Националним конвентом о ЕУ“ објавио под насловом: „Кључ је будућност Србије, не колико волимо своју прошлост“. Огавност је и у томе што он свој став „шармантно“ приказује под насловом којим сугерише старање о будућности Србије. Срби, који за разлику од Неила Мекгрегора нису директори огромног музејско-изложбено-образовног комплекса Хумболт форум у центру Берлина, треба да знају пуну истину о „немачком“ Кенигсбергу и „немачком“ Прагу како би схватили са чиме Вучић пореди наше лавре и престонице основане у правди и на истини; да сваки Србин зна да то није Мекгрегорово поређење, јер он саосећа са патњама пресељених и не прави паралелу коју прави Вучић. Хајде да видимо у чему су то Немци били „марљиви и вредни“.
Истина о „немачком“ Кенигсбергу
Од незапамћеног доба је између река Висле и Њемена и Балтичког мора мирно и срећно живео балто-словенски народ који се звао Бруси. Тај народ нам је познат данас под немачким називом „Пруси“, ређе латинским „Боруси“. Бог је потомцима два брата (Пруцена и Вудевуца) дао плодну земљу, море, реке, језера и шуме. Живећи крај шума на обронцима река, језера и мора, развили су свој језик и културу. Њихове обале су запљускивали таласи Балтичког мора китећи их ћилибаром. Смерни, они никад нису ујединили своја племена, јер међу њима није било похлепе и властољубља, а са сродним Литванцима, Пољацима и Кашубима су хиљаду година живели мирно, у комшијском разумевању и братској љубави. Тај срећни народ, у најстарије доба, није имао металног оружја! Ипак, умели су да ратују, чему су их научиле невоље одупирања викиншким разбојницима. А онда је, онако како је то уобичајено у „напредној“ Западној цивилизацији, њиховом земљом, рекама и шумама, душама и телима, намерио да трајно завлада неко други.
Најпре је пољски краљ у XIII веку Тевтонском витешком реду продао Пруску и Прусе, која није била његова. Како оправдати нешто тако нечасно као што је продаја туђе земље и народа? Ево како. У Чешкој, земљи која је још у доба моравског кнеза Светопука I примила хришћанство, један чешки племић по имену Војтех се приволео франачким бискупима и отишао у Магдебург, да га они на свој начин уче хришћанској науци. Франци су били једини народ који је нашег Господа представљао као витеза оклопника, услед чега су се полабски Словени одмах згрозили од њиховог хришћанства и остали тврдоглаво привржени незнабоштву. Одушевљен ликом и делом свог учитеља Адалберта (кога су Руси најурили из своје земље, па је потом огњем и мачем покрштавао полабске Словене), узео је Војтех на монашењу име свог духовног оца. Прозван је Адалберт Прашки, јер је најпре упућен у Праг да приволи отаџбину латинском свештенству и обреду. Његов каснији живот је немогуће одвојити од легенди франачких и пољских латина. Адалберт Прашки је пред крај живота пошао у сличан подухват као и његов духовни отац. На челу војске пољског војводе Болеслава I пошао је да огњем и мачем покрштава народ све до Балтика и на том подухвату је погинуо у пруској земљи 997. године, код данашњег града Елблага. Крсташка измишљотина о Прусима који су починили „злодело“ посекавши „апостола“ који је дошао да их крсти огњем и мачем, постала је „оправдање“ за касније тевтонско освајање Пруске. Како год било, покрштена Пољска је настојала да потчини Прусе, али њих, наоружане отровним стрелицама и веште у маневрисању међу својим речицама и језерима, потчинити нису могли. Пруси су брзо схватили да морају да предузму и противнападе. Мазовски пољски војвода је био немоћан пред овим храбрим малим народом, а словенски дух човекољубља, који влада и пољским народом, никад није дозволио да се Пољаци претворе у звери које истребљују народе, како су то чинили Тевтонци.
Легитимизација освајања Пруске земље је припремана брижљиво и дуго, стотинама година. Најпре је у франачкој престоници Ахену израђено прво житије Св. Адалберта Прашког под називом Vita Sancti Adalberti Pragensis, а до XI века још неколико житија. Његово „страдање“ је најзад ликовно овековечено на рељефу врата катедрале у Гњезну из XIII века, где и сада почива. Приказано је како Св. Адалберту Прашком пруски незнабошци секу главу огромном челичном секиром. Наравно, ради се о историјском фалсификату, пошто Пруси нису користили друго оружје осим дрвеног, све док Тевтонци нису почели да их сатиру.
Папа Иноћентије III је 1202. године рукоположио опата Оливија за првог бискупа Пруса. Кад је Папа 1218. године објавио „Свети рат против Пруса“, ћесар Фридрих II је 1224. објавио да преузима Пруску и њено становништво „под своју заштиту“. Ту „заштиту“ је поверио Тевтонском реду на челу с великим мајстором Херманом фон Салцом. Иронија судбине је у томе што су управо пољски и чешки римокатолички владари (Конрад Мазовски и Отокар II Пшемисл) увели Тевтонце у Пруску. Тевтонци су навалили на Пруску са огромном бандеријом немачких и пољских грофова и војвода, али и разбојника читаве западне Европе 1233. године. Пруси су се јуначки бранили деценијама, потом су силом покрштавани, расељавани и убијани, а на њихову земљу су досељавани немачки, литвански и пољски колонисти. Пруски језик је до почетка XVIII века сасвим нестао, а народ је пропао услед германизације, литванизације и куге.
Прусима су тевтонски витезови отели и земљу и име. Отетим именом су прозвали себе и све немачке досељенике које су доселили на земље отете од балтских и словенских народа. У сред земље Семба, најупорнијег пруског племена, у градићу Тувангсте, Отокар II Пшемисл је 1255. године основао моћну тврђаву Кенигсберг, предавши је Тевтонском реду. Крај тврђаве се развио огроман град који је 1525-1701. био престоница Пруског војводства, све док је нису преселили у Берлин, град изграђен у области коју су немачки крсташи такође отели од Словена. Пољаци, уједињени с Литванцима, успели су да у Бици код Грунвалца 1410. г. спасу своје земље од Тевтонаца, али не и да униште окупаторе и ослободе Пруску. Током наредна четири века до коначног нестанка Пруса нико није био у стању да је ослободи. Тевтонци су, после пораза од здружених Пољака и Литванаца, пруске земље употребили ради даљих освајања ка Западу и тако почели да проширују Пруску и сједињују с њом немачке земље. Прихватањем лутеранства нису променили ћуд. Када су тевтонски господари сасвим сјединили Немачку, ту државу су њиховим духом надахнути немачки националисти употребили ради „продора на исток“ (Drang nach Osten) који је врхунац остварио у доба Трећег рајха.
Вермахт је до самог краја Другог светског рата огорчено бранио древну престоницу тевтонског реда, чак и након пада Берлина и смрти свог фирера. Последњег дана рата је Црвена армија ипак ослободила овај град, уз помоћ британске авијације. Чим су вољом сила победница, после седам столећа, Немци враћени кући, граду је одмах враћен првобитни назив балтских Пруса – Тувангсте. Међутим, балтске Прусе ослободиоци тамо нису могли наћи. Њих су Тевтонци неповратно уништили, па је њихов град данас руски и зове се Калињинград, по имену Михаила Калињина, једног од најблискијих Стаљинових сарадника. Руси нису древни Пруси, и своју земљу и градове не бране дрвеним оружјем и стрелицама. Могуће освајаче Калињинграда одвраћају ужасавајући их тактичким балистичким ракетама средњег домета. Међу данашњим потомцима Немаца досељених из Пруске појавили су се такви који се после три века од нестанка тог народа представљају као Пруси, па уз помоћ немачких и литванских филолога, на основу старих записа, реконструишу пруски језик под именом „новопруски“. Данашњи Литвански историографи се труде да оповргну чињеницу германизације Пруса.
Истина о Прагу у којем се некад говорио немачки језик
Наша словенска браћа Чеси су сачувала свом потомству предање о српском пореклу свог народа. Осим Далемилове хронике и сва њихова земља обилује називима места која чувају спомен на родну Србију њихових предака. Чеси су први словенски народ који се супротставио превласти Франака. У сред те земље је њихов главни и највећи град, драгуљ свих словенских народа, Златни Праг. Основао га је војвода Чешке Борживој. На двору моравског великог кнеза Светопулка I је Борживојa и његову супругу Људмилу крстио лично св. Методије. Обоје су светитељи Чешке православне цркве. Ромокатолички владари Чешке су досељавали немачко становништво почев од Отокара II Пшемисла, али ови становници све до XIX века нису себе сматрали Немцима, већ Бохемцима, Шлежанима или Моравцима. Осим језика, свест о различитости од Чеха јавила се тек у доба Хуситских ратова.
Јан Хус је био великан хришћанске мисли уопште. Није био ни лутеран, нити протестант. Најобразованији богослов свог доба је јавно пошао путем заоставштине светог Методија „који је оцима нашим исповедио Божје Слово“: Богу се молити на сопственом језику. Свог верног сарадника је из Прага послао у Цариград, да на извору науке св. Методија испита истинско предање Цркве. Немачки бискупи су тада Јана Хуса, тобож ради расправе, намамили да им из Прага дође на сабор у Констанцу, свезали га и, осудивши га као јеретика, живог спалили. Његов пепео су потом бацили у реку Рајну. Када су папежници подигли немачке владаре на Чехе, да угуше њихов слободарски дух који је поново откривао истинско православље, Чеси су своју слободу, веру и отаџбину љуто бранили у доба Хуситских ратова. Уједињене бандерије под руководством Хабзбурга су успеле да сломе јуначки отпор Чеха 1620. године у бици на Бијелој Гори. Потом су Чехе немилосрдно истребили. Покољ је преживео тек сваки десети становник; слобода вере је у Чешкој забрањена, а десетковани, који су одбили да прихвате латинску веру, изгнани су из отаџбине. Наравно, Чешке се домогао хабсбуршки ћесар и по примеру саксонских владара, франачких маркгрофова и тевтонских владара, почео да у ту окупирану земљу досељава немачко становништво. Тако је полако и у Праг досељавано све више Немаца. Тако се на његовим улицама „немачки језик говорио више него чешки“ (како је рекао Вучић), пошто је бечка власт у Чешкој подржавала само културу и језик Немаца.
Колико је дубоко нечовечан био хабсбуршки поредак у Чешкој (а самим тим и у средњој Европи) најбоље је приказао управо чешки писац јеврејског порекла Франц Кафка. Своја књижевна дела је писао на немачком језику. По основу употребе тог језика, Александар Вучић је Франца Кафку, у сред Београда, прогласио немачким књижевником. При том, треба знати да је и Карл Шмит, након Другог светског рата, упорно ширио неистину да је Франц Кафка био Немац кога је Макс Брод представио као свог сународника.
Праг је, међутим, након 1848. године постао престоница панславистичког покрета. Надвојвода Франц Фердинанд је 1909. године изнео свој наум да од Чешке отцепи „Немачку Бохемију“ (план „Сједињене државе Велике Аустрије“). По ослобођењу 1918. године, Чеси су масовно почели да се враћају православној вери. Након инвазије на Чешку, „Немачка Бохемија“ је 1939. г. отцепљена и непосредно припојена Трећем Рајху. Тек након окупације, покорени остатак Чешке (Protektorat Böhmen und Mähren) је први пут постао део Немачке, односно Трећег рајха.
Чешки став о окупацији тог доба је описао Бохумил Храбал у роману Obsluhoval jsem anglického krále, по којем је редитељ Јиржи Менцл снимио чувени филм. Храбри чешки родољуби су уз британску подршку успели да у сред окупираног Прага изврше успешан атентат на злогласног Рајнхарда Хајдриха, а одлучујућу помоћ су нашли управо међу православним Чесима. Немачка окупациона власт је за одмазду убила њиховог владику Св. Горазда Чешког и извршила свирепе репресалије над православним Чесима.
Наравно, Праг је од немачког окупатора коначно ослободила Црвена армија. Вољом сила победница, и из Чешке су Немци после три и по столећа морали да се врате кући. Када су Немци због тога покушали да од Чеха наплате „одштету“, Чеси су беспризорнике најурили. На годишњој комеморацији у Тренчину (највећем Чешком стратишту Другог светског рата), представник Немачке данас има право да присуствује у публици и ћутањем ода пошту чешким жртвама. На свечаној бини за њега нема места, а никоме од Чеха не пада на памет да таквог позове да беседи или га назове „домаћином“, као што је то у Србији учинио Александар Вучић.
Ој Косово, грдно судилиште
Данас би Александар Вучић да отето Косово и Метохија за Србе има исти значај који за савременог Немца имају изгубљени Кенигсберг или Праг. Дакле, немачки губитак разбојнички отетог туђег треба да поистоветимо са одрицањем од часно брањеног свога.
Иступањем Велике Британије из ЕУ, ова творевина се претвара у „Европску унију немачког народа“. Да ли „Национални конвент за ЕУ“, уствари, очекује да Србија прихвати и одговорност за немачко одрицање од „тековина“ Тевтонског реда и Трећег Рајха? Чини се да је тако, јер је Вучићева аналогија судбине Кенигсберга и Прага са Косовом и Метохијом упадљиво изречена у склопу његовог говора у коме је изразио слагање са ставом „Националног конвента за ЕУ“. Мисле ли они да ће, поистовећењем наших националних вредности са „вредностима“ Тевтонаца и Трећег рајха, немачки Мефистофел престати да буде црн, а наш Бели анђео престати да буде блиставо бео? Свети образ Белог анђела из Милешеве током пола миленијума рука османлијског зулумћара није смела да такне. Његов дом муслимани поштују као и православни Срби, али га је током окупације немачки Трећи рајх претворио у коњушницу. Вушкија марве СС дивизије „Принц Ојген“ ипак није успела да уништи фреске Белог анђела, Светог Саве, његовог оца и браће.
Гора Харц је била митско упориште са кога је пре дванаест векова почео мрачни продор немачких витезова на Исток: најпре отимањем српских земаља, а потом поробљавањем, пљачкањем и истребљењем словенских и других народа. Пре више од седам деценија је на врху Харца стражарила Црвена армија. Данас ње више нема. Михаил Горбачов је, три деценије пре Вучића, такође веровао у „усмена обећања“ НАТО-пакта да неће бити њиховог војног ширења. Обећање лудом радовање! Зато су немачки тенкови данас поново и у Литванији и у Призрену, Украјина је пуна неонациста, а РОСУ је на северу Косова. Зато је на челу Србије човек који жали што његов народ „није тако марљив и вредан“ као Немци, тврди да су „Аустрија и Немачка најпопуларније земље у Србији“, радује се што је „Немачка најважнији политички партнер Србије“, подиже Немцима по нашој отаџбини споменике и проглашава их за њене „домаћине“.
[1] „На Брокену се вештице уазаше, / Клас злаћаше, усев зелењаше; / Дену оне висок стог, / господар Уријан већ сео је на тог. / Хајд` на стење, хајд` на таван, /Прди вештица, базди јој дућан“.
Брокен је највиши врх горе Харц, највиши врх северне Немачке, у саксонском Анхалту. Услед специфичних оптичких илузија које се на врху ове планине указују при магли и ниском положају сунца, развило се немачко веровање да на врху те планине живи ђаво. Наиме, када су повољни временски услови на Брокену, посматрач окренут ка истоку, а обасјан западним сунцем, може да угледа пред собом сопствену усправну сенку са холом дугиних боја око главе сенке, налик на ореол. Та је сенка тумачена као појава демонског претходника. Отуд су се развила сујеверја и вештичарења која трају до данас, а њихов врхунац је вештичији сабор („Ноћ вештица“, односно Валпургијска ноћ), уочи 1. маја сваке године.
Сматра се да је (одавно веома ретко) мушко лично име Уријан међу германским народима келтског порекла. Хомологизацијом митологија током развоја езотерије, антички Уријан је поистовећиван са арханђелом сличног имена Уриел из апокрифне Књиге Енохове, који Ламеху говори да упути сина Ноја ради спасења од потопа и изриче проклетство анђелима који су се спаривали са женама. Почетком новог доба је „господар Уриан“ или „господин Уриан“ фраза којом се међу Немцима, народски, називао ђаво. Гетеово помињање Уријана у том смислу није изузетак, пошто га у истом смислу помињу и Матијас Клаудиус „Асмус“ у „Уријановом путовању по свету“, Ернст Теодор Амадеус Хофман у сатири „Животни назори мачора Мура“, као и други каснији немачки и страни књижевници. Уријан je поистовећен са Хириејем (Ὑριεύς), у античкој грчкој митологији првим који је стекао статус проклетника рођењем. У доба настанка немачке политичке нације је утицај античке грчке митологије био већи него код других народа. Хириејево име је, према грчкој митологији, освајачки епоним Бојотије (Βοιωτία), из које је, освојивши је, прогнао Доброимене (Εὐώνυμοςје етоним) из Аполоновог светилишта. Према псевдо-Аполодору, отац је првих владара Бојотије. Како „Бојотија“ фонетски одговара називу историјске прадомовине Срба „(земља Бојка“ или „Бохемија“), а походи Франака и Саксонаца на северне Србе почињу у доба Карла Великог управо преко горе Харц у VIII веку (од кад датирају и први помени Валпургијске ноћи), езотерија Гетеоваог израза у „Фаусту“ упућује на веома особити примисао.
Писац „Јада младог Вертера“, аутобиографског романа о младићу очајном због неузвраћене љубави према туђој вереници, није могао да појми како је српски народ способан да народном песмом изрази високу етику витеза Косовског завета Страхиње Бановића, који је својој супрузи опростио неверу.
Срби би требали да знају и да је Владимир Путин, још 2002. године, Герхарду Шредеру представио копију извештаја руског дипломате о тајној мисији Гетеа у Риму током XVIII века. Ово штиво би вероватно допринело и тумачењу контекста употребе назива Аркадија у Гетеовом стваралаштву.
[2] MacGregor, Neil – Germany: Memories of a Nation, Allen Lane, 2014.
