Вучић, порицање и председник Тачи

302

„Нисам срећан због избора Хашима Тачија, али то је жеља албанске већине“ (1) – изјавио је, Александар Вучић, посебно нагласивши да српски посланици нису гласали за Тачија и да о томе није било никаквих договора са Београдом. Учинио је то, не трепнувши, само дан након што се Хашим Тачи посебно захвалио посланицима његове „Српске листе“ на томе што су му својим гласовима указали поверење и омогућили му избор за председника Косова.  „Уверавам вас да ће то поверење бити нада и оптимизам за Косово. Служићу увек земљи и грађанима Косова и то свима” (2) – изрекао је том приликом трговац српским органима.

Још једну у низу својих дрских лажи, које просипа следећи матрицу свог манипулативног деловања, Вучић је изрекао упркос чињеници да су дан пре тога албански медији објавили да су се у приштинским просторијама владине Канцеларије за КиМ сусрели Хашим Тачи и Марко Ђурић (3), и изјаве до бестидности компромитованог “заменика косовског премијера”, Бранимира Стојановића: “Очекујемо да се спроведе и оно што је део коалиционог споразума око наше заступљености на кључним местима. Добили смо гаранције и очекујемо да се то спроведе. (4)

Конкретно, у овом случају примењена је тзв. “Техника порицања”, угаони камен свих манипулативних процеса савременог глобализма, коју је до перфекције довео Алистер Кембел, који сада, после злочиначког спиновања током бомбардовања Србије, Ирака, Либије итд.,  у пакету са Тонијом Блером, обликује медијске наступе Александра Вучића. Али, такође у пакету са Блером, за иста питања саветник је и Хашиму Тачију. И Едију Рами. Тек да се зна! (Александру Вучићу, највећем политичком “звиждачу” против корупције, о гле чуда!, не смета евидентни конфликт интереса у овом случају. Напротив!)

Суштина ове манипулативне технике јасна је из самог назива, а посебно људима који су приморани да прате све болесније Вучићеве наступе у медијима. Иако наизлед једноставна, техника је врло софистицирана и подразумева низ осетљивих операција, али и предуслова, ако желите да све испадне како треба и да порука “порицања” коју упућујете јавности буде и прихваћена. Основни (општи) предуслов је контрола медија и њихова спремност да изречено “порицање” не доводе у питање суштинским аргументима, већ да јавност усмере ка афирмацији, односно прихватању (сетите се сатаназације Србије у западним медијима пред бомбардовање, коју је иначе осмислио управо Алистер Кембел). Тај услов је у Србији итекако испуњен, а за остало ту су професионални спин-тимови. Расветлићемо овде оно што је учињено у конкретном случају.

На почетку ваља истаћи да се Вучић одлучио на брзу реакцију “техником порицања” зато што је, због начина на који је Тачи изабран (опширније о томе касније), чак и математички постало јасно да су косовски Срби, које он политички контролише, били одлучујући фактор у његовом избору. Таква хипотека свако није добра пар дана пре расписивања избора.

Даље, Вучић је поруку “порицања” упутио узгредно, као део контакта са новинарима током боравка у Руми, где је отворио погон француске компаније “Хачисон”. Дакле, у атмосфери која суспендује могућност за озбиљнија аналитичка питања, или сучељавање аргумената и отвара му простор да се лако и брзо пребаци на друге теме, што је и учинио.  Класична манипулативна матрица!

Следеће, медији под контролом режима имали су готово у реч исте извештаје Вучићевог наступа о избору Тачија, што јасно указује да су писани у једном центру, а не у редакцијама. О осталом делу његовог боравка у Руми разлике у извештавању су евидентне.

Најзад, дежурни аналитичари режима одмах су ступили у дејство нападајући “тему” са разних страна, али увек у истом правцу релативизације – да Тачијев избор, како год да је изабран (није то тако важно, јел?!), може бити и користан за Србе на Косову, чак и за Србију. Иако овакве срамне тезе више говоре о самим ауторима него о наручиоцима, морамо водити рачуна да су оне саставни део кампање која треба да омогући прихватање Вучићеве поруке “порицања” у јавности.

КОЛИКО ЈЕ ОВО ВУЧИЋЕВО “ПОРИЦАЊЕ” БИЛО УВЕРЉИВО?

Иако нема сумње да је Вучићева порука „порицања“ поштовала основна правила спин-заната и да је само први корак у кампањи која предстоји (надаље ће сви актери порицати да су гласали за Тачија, клети се у интересе српске мањине итд.) тешко се отети утиску да је његов наступ у Руми, везано за избор Тачија, био исхитрен, неизбрушен и пре израз панике него некакве организованости.

Пре свега, како сам споменуо на почетку, чак и математички је јасно како Тачи не би био изабран без посланика Вучићеве „Српске листе“. Процедура за избор тзв. „Председника Косова“ предвиђа дво-трећинску скупштинску већину (80 посланика) у прва два круга гласања, а ако се она не оствари просту већину (61 посланик) у трећем кругу гласања. Због бојкота опозиције „Скупштина Косова“ није могла остварити кворум без српских посланика. Дакле, да Вучићева „Српска листа“ није хтела да Тачи буде изабран могла је да се придружи опозицији у бојкоту. Напротив, она је дисциплиновано, присуством свих њених посланика (!!) дала кворум, како би „Скупштина“ могла уопшпте приступити избору, односно првом и другом кругу гласања. Потпуно је небитно да ли су и како они тада гласали. Дали су кворум и тиме отворили врата трећег круга!

Међутим, у трећем кругу сигурно су гласали „за“ јер без њихових гласова Тачи не би могао сакупити 61 глас! Ту нема дилеме. То је, уосталом, потврдио и сам Тачи, у говору након избора, а и не превише мудри Бранислав Стојановић, његов заменик изјавом коју смо већ споменули.

Али, чак и да нису гласали, како тврди Вучић, евидентно је да без присуства посланика „Српске листе“ Тачи није могао бити изабран. То је чињеница коју ће забележити историја, а верујем и неки будући српски Суд.

Иначе, иако је изјавио да српски посланици нису гласали за Тачија, Вучић је у свом наступу у Руми истакао да о томе није било никаквог договора са Београдом, те да они одлуке доносе по својој савести и у складу са својим интересима. „И у том смислу их подржавам“, рекао је премијер. (5)

Не признаје ли Вучић, овако израженим ставом, независност Косова? Како то да Београд нема утицаја и контаката са “Српском листом”, групом неодговорних, а на новац лакомих појединаца, која је “изабрана” управо на инсистирање њега и Вулина, и то изборним марифетлуцима, попут промене назива и састава изборних јединица и сл.? Зар нам лично Вучић у тадашњој предизборној кампањи није говорио како је “Српска листа” једини гарант интереса српске државе на КиМ? Или је и то заборавио? И у каквом изражавању интереса их подржава, ако већ нису гласали за Тачија?

Такође, Вучић није директно демантовао ни сусрет Тачија и Ђурића, већ је то одбио да коментарише уз опаску како није знао да су српским новинарима косовски медији значајан извор информација. Истина, учинио је то сам Ђурић, речима да се није сусрео са Тачијем у једном приштинском ресторану како су то јавили неки приштински медији. (6) Али, шта је са онима који су јавили да су се сусрели у просторијама Канцеларије за КиМ?

Све у свему, Вучић је имао и знатно убедљивије наступе, него тај у Руми. Бар у делу, којим је лансирао своју поруку “порицања”. Умео је и боље да лаже. Али, чак и да је био у много бољој форми, тешко да би му ико поверовао – превише је одмакао у реализацији концепта “Независног Косова” да би било каквим “порицањем” могао да сакрије своју издајничку и срамну улогу. Баш као и Ивица Дачић, који је први човек који је са Тачијем попио кафу у приштинском кафићу. Тадић се, ипак, “само” руковао …

 УМЕСТО ЗАКЉУЧКА

Евидентно како је циљ Вучићевог наступа у Руми, жеља да сакрије своју несумњиву личну политичку одговорност за избор Тачија као „Председника Косова“. Бар привремено, док не прођу избори у Србији. Зато и каже да је то „избор албанске већине“. Али, сам чин Тачијевог избора, онога што се дешавало у „Скупштини“ и изван ње, показало је да одлуку није донела албанска већина, већ српска мањина. И то мањина под његовом политичком контролом. На тај начин пропала је велика, потпуно легитимна, прилика да Срби нечињењем уведу косовску парадржаву у дуготрајну политичку нестабилност и процес саморазарања, који би сам по себи, у садашњем односу снага у свету, Србији вратио њену јужну покрајину без рата и жртава.

Омогућавајући избор Тачија за „Председника Косова“ (чак и да за њега нису гласали), група издајника и њихов београдски политички ментор Шиптарима нису дали само српске земље, већ и политичку стабилност коју сами по себи нису могли да остваре. Ако ово забораве до избора, онда грађани Србије и не заслужују боље него да их води човек без части, политичар без идеје и издајник без премца…

 

_________________________________

 

Упутнице:

Драган Милашиновић, рођен 27.03.1961. године у Подујеву, Космет-Србија. Дипомирани економиста. Био финансијско-комерцијални руководилац највећих привредних система у Србији (Шар, Фероникл, Комграп, Нибенс-Група, Партизански пут, Предузеће за путеве Београд итд). Практично искуство у процесима приватизације и као део тима Продавца (Комграп) и као део тима Купца (Нибенс-групација). Учествовао у стручним тимовима за писање разних макро и микро економских програма, инвестиционих пројеката и бизнис планова за конкретна предузећа. Вишегодишњи аналитички рад на тему глобалистички процеси, политика, економија и привреда, као и вишегодишње уредничко искуство на уређивању аналитичког антти-глобалистичког портала „ЦЕОПОМ-Истина“.