О ПОВОДИМА ЗА НАСТАНАК ОВОГ ТЕКСТА
Данас је Видовдан, дан кад се Христом и кнезом Лазаром види све у нашој историји. Данас је дан када треба почети да се, опет и опет, мисли о нашој историјској судбини у доба када су, како рече Свети мученик Цар Николај Романов, „свуда издаја, кукавичлук и превара“.
Потписници ових редова, од почетка Вучићеве власти, баве се поступцима овог несрећног човека који свој народ и себе води у пропаст без васкрсења. Заједно смо објавили и анализу његове „мали Перица“ визије наше културне и духовне историје (1), као и низ ауторских чланака на ту тему. Ипак, дубоко смо уверени да се о Вучићу и даље може и мора говорити, јер он није само политичка, него и мистичка појава. И то управо у свом лакрдијашком виду. Зато је и настао наш оглед о Вучићу као лажном цару Шћепану Малом.
У тексту који ћете имати пред собом има тешких речи и болних увида, и оне се понајвише односе на човека који је на себе преузео срамну улогу издајника Косовског завета, „прекројитеља“ србске историје, „изменитеља“ свести нашег народа. Због тешких речи и болних увида овде је нужна једна ограда. Молимо читаоце да имају у виду: аутори огледа су православни хришћани који сваком човеку, па и Александру Вучићу, не желе никакво зло, него вечно и непролазно добро – спасење у Христу. А пут ка Христу и спасењу (како Вучића, тако и самих нас, наравно) води кроз покајање као преумљење и свецелу обнову ума и срца, кроз напуштање наопаких путева на које смо стали.
Ипак, како се то може повезати са тешком речју која је, овим чланком, упућена на његов рачун и на рачун његових сеиза и вазала? Зашто, као православни хришћани, нисмо рекли благу реч, реч која не виче и не прозива за издају?
О томе је, својевремено, један од нас рекао: “Добро, зашто сам писао овакав текст, пун огорчења и сарказма? Зато што је то, наравно, крик: да се боље види и чује. Сахрањују нас дупке, третирају нас као највеће дебиле, а Срби ћуте и надају се да ће им лажљиви покварењаци на власти донети неки бољитак. Наравно, и то сам сто пута рекао, да бих волео да николић, дачић и вучић постану Николић, Дачић и Вучић и да, у последњи час, покажу да су људи, макар оставкама, не желећи да издају Косово и Метохију који су олтарски простор Српског Храма, место где се срећу небо и земља, Царство вечности и наша свакодневица. Наравно да бих волео да тројац којим кормилари Вашингтон престане да плови ка бездану, и да ови несрећници, од кловнова какви су сада, постану Срби, макар у покушају. Наравно да бих волео да им кажем: „Честитам, господо! Показали сте да у себи имате бар нешто од завета Лазаревог, бар нешто од наших светих предака!“ Овакве грубости у претходном тексту покушај су (свакако, узалудан) да се, како рече Мајаковски, у дебело ухо забоде нежна реч – света реч: Косово. Овако ћу писати и говорити јер немам никаквог другог начина да посведочим да је у току невиђена издаја и продаја, не само Косова, него свега нашег. И зато, овде и сада, небу и земљи, вичем: „Издајници, зауставите се док још није касно!“ За крај, Његошева молитва, кратка и свесадржајна: „Помоз, Боже, јаднијем Србима!“. И, наравно, упозорење блаженопочившег патријарха Павла – Бог ће помоћи, ако буде имао коме да помогне.“(2)
За Вучића, за нас, за сваког човека пре Богом, до последњег даха има наде. И та нада, понављамо, води кроз покајање. Зато је овај текст позив на покајање и преумљење. И Вучића, али и оних који су га писали. Јер, како је рекао Достојевски, сви смо криви за све. Да смо ми, као личности и као народ, бољи, све би било боље. И Бог би слао кнеза Лазара и Карађорђа, а не Вучића. Јер, како је записао Свети Анастасије Синаит у свом делу „О недостојним властодршцима“: „Бог у Свом Закону каже: ‘Даћу вам пастире по у вашем’ (Јер.3,1). Из овога је очигледно да су властодршци, који су достојни части коју носе, од Самога Бога уведени у своје звање. Други пак властодршци, који су недостојни свога звања, уводе се у њих по Божијем допуштењу, или по Његовој светој вољи због недостојности народа над којим владају. /…/ Када је Фока Тиранин постао цар и када је уз помоћ свог првог министра отпочео са крвопролићима, живео је у Константинопољу неки монах, човек светог живота и велике синовске храбрости пред Богом. Из једноставности своје душе, он се овако молио Богу: ‘Господе, Господе, зашто си нам дао оваквог цара?’ Како је у многе дане понављао исто ово питање, удостојио се Божијег одговора: ‘Зато што нисам могао да нађем другог горег од овог.’“
Хришћанин, уосталом, по речи Николаја Берђајева, не живи као тужилац, него као оптужени. Надамо се да ће читалац ову нашу ограду разумети.
ЧЕМУ СМО СЕ НАДАЛИ?
Потписници ових редова припадају оном поколењу србског народа које се нашло у вртлогу историје, у прелазном периоду између титоистичког „кока – кола социјализма“ и дивљачког неолибералног капитализма који потапа спрат по спрат живота. Имали смо благослов Божји да смо стекли образовање и увиде које нам је давала епоха у којој смо рођени (бејасмо млади оних бурних осамдесетих година прошлог века, када је кренуло храбрије мишљење, ново издаваштво, борба за слободу у Удружењу књижевника Србије и на трибинама у Београду, када се размахала студентска штампа и када смо ушли у читаонице наших библиотека да бисмо дошли до, између осталих, предратних издања Берђајева и „Идеја“ Милоша Црњанског). Од почетка смо били политички активни – мада не у ускопартијском смислу. Веровали смо у обнову Србства са образом, и надали се да ће се остварити идеја Владике Николаја о трајној изградњи народне куће на три највеће вредности нашег народа („Без Бога ни преко прага, без Краља – ништа не ваља, без Дома – судба Содома“, говорио је Владика Николај). У томе нисмо били сами – томе су се надали и многи наши исписници. (3) И много пута смо варани и обмањивани, и много пута смо губили наду да ће се у Србији икад ишта променити, и много пута нам се чинило да немамо снаге за борбу. Колико је енергије потрошено на узалудности…
А шта је кључни узрок?
УЗРОЦИ НАШИХ РАЗОЧАРЕЊА
Својевремено је Бошко Обрадовић написао текст „Удбашко праунуче или Тајна историја породице која влада Србијом“. Од тада је прошло осам година, а ствари су се мало или нимало промениле.
Тај текст стоји пред читаоцем као подсећање.
Нема другог објашњења зашто се ништа не може и не сме променити у Србији већ две деценије. Разлог је дефинитивно тај што овом државом већ пуних 65 година влада иста Породица. Ко не познаје тајно функционисање ове Породице, тај не зна суштину владавине над Србијом већ много више од пола века. Из ове Породице до наших дана регрутују се главне друштвено-политичке снаге које запоседају све водеће функције у нашој држави. Они су на свим руководећим местима у политици, економији, култури, медијима… Ван Породице нема социјалног успеха, позиције, моћи, власти. Зато у Србији није и неће бити промене док са историјске позорнице не буде склоњена Породица, управо она која је увек корак испред историјских промена. Зато је главно питање свих питања за Србију данас – шта удбашка Породица планира да понуди као алтернативу самој себи у будућности?
Како је све почело?
Родоначелник ове породице ујахао је у Београд 1944. године, зацаривши се као Нова Власт, иако овај терористички режим није био избор српског народа већ наших западних савезника.
Прво што је учинио родоначелник Ослободилац било је запоседање виле на Дедињу. Тог тренутка формирана је Црвена буржоазија и основана Породица. А онда је почео вишедеценијски систематски терор, застрашивање, цензура, отимачина, цепање српских земаља, језика, Цркве, нације… и парадоксално и невероватно – сарадња ове Породице са НАТО-пактом и обавештајним службама и амбасадама разних западних земаља.
Ова Породица је створена у братској крви, а њени западни спонзори до дана данашњег нису је оставили без подршке, и зато се она не може и неће повући без великих историјских потреса.
Породична историја
Најстарији син ове Породице, по неписаном породичном наследном праву, постао је социјалистички директор великих државних фирми. Рођен, одрастао, школован, припремљен, постављен од стране Породице – пребациван је потом са једног на друго директорско место, стекао све везе и искуства владања које Породица деценијама развија. Шта је за њега било да на време промени политичке боје и да, према Породичном договору, крајем осамдесетих постане опозиција сопственом оцу? Притом, он је најбоље знао каква се социјално-економска трансформација нашег друштва спрема и природно био први који ће фабрику на чијем је челу, пошто је из директоровања извукао све што је могао, најпре уништити, па потом приватизовати и на приватизацији се појавити као Нови Власник.
Од капиталне политичке функције у социјализму преко ноћи стиже се до власника крупног капитала у демократији. Још је најбоље да се синови на време поделе на две стране, па један у режим, а други у опозицију, један у тајкуне, а други у политичаре. Обојица крупни капиталисти и политичари, Нова буржоазија, играју се страначких противника и беспрекорно чувају један другог и заједничког им оца Породице.
Унук као алтернатива Оцу и Деди
Док се ми носимо са Оцем и Сином ове Породице у комунизму, социјализму и постсоцијализму или новој демократији, Породица школује своју унучад на Западу. Док нас пола века уче шта све не ваља на Западу, своју децу школују управо тамо. И то не само они који су дипломатски представници наше државе у иностранству, него и бројни чланови Породице у Србији шаљу своју децу на школовање у најпрестижније светске универзитете. И, невероватном случајношћу, у историјском тренутку када српски народ одбацује социјализам и окреће се западним демократским вредностима – појављују се наши људи, стручњаци који су школовани на Западу и који најбоље познају начине како да изађемо из кризе, и ми их наравно позивамо да нам помогну и преузму власт у своје руке. Њихови унуци тако постају демократска опозиција и алтернатива сопственим очевима и дедовима, Нова Власт која долази на њихово место, разуме се, изнова по Породичном договору и чувајући све Породичне тајне. Унуци и синови бивших комуниста, нових демократа и тајкуна, настављају власт Породице над Србијом.
Посебно је дирљиво када данас видимо да је на власти у Србији цела Породица на коалиционом окупу: Деда, Синови и Унуци. Ко је помислио да је ово њихово историјско финале и врхунац после кога нема куда даље, тај ништа није научио из ове Породичне историје и не познаје Породицу.
Шта планирају у овоме часу?
Колико пута су се до сада транформисали у алтернативе самима себи? Колико су нас пута преварили представљајући се као неко нов и различит од претходних?
Пре неки дан ухватио сам себе у крајњој неозбиљности и несвестици. Колико дуго размишљам и пишем о удбашком политичком позоришту у Србији, а нисам размишљао о најобичнијој чињеници: они који су се до сада толико пута успешно преобукли, камуфлирали, маскирали – зар у овом часу не спремају нову улогу, зар немају спремну нову идеолошку преобуку, нову друштвену камуфлажу, нову политичку маску?
И то је заиста питање свих питања за све оне који озбиљно мисле да Србију мењају: шта планира Породица и кога спрема да понуди као алтернативу? Где се данас школују Породична праунучад? У Русији? Кини? Венецуели? Истанбулу? Бразилу?
И кога тренутно врбују међу нама да уђе у Породицу?
Да ли по први пут у последњих седам деценија можемо бити корак испред Породичних планова?
Онај ко не рачуна са овом озбиљном Породицом и њеним плановима о будућности Србије наћи ће се и сам, као толико пута у новијој историји, као део Породичног плана за ново освајање већ деценијама држане свевласти у Србији.
Не желимо да будемо део Породичног плана! Али, који је њихов план?(4)
Тако је то било: УДБА је, деценијама пре распада СФРЈ, припремала своју позицију и своју опозицију. Кад је требало да распад крене, речено је онима који су радили за Службу: ти си четник, ти си партизан, ти си монархиста, ти републиканац, ти патриота, ти грађаниста…И игра је почела, и траје до данас.
ОВА ЕПОХА И ДЕВЕДЕСЕТЕ
Зато нас Вучићева епоха подсећа на претходне епохе. Рецимо, подсећа нас на деведесете године прошлог века у Србији. Својевремено је србски хришћански интелектуалац, Матеј Арсенијевић, објавио есеј „Између иконе и секире / Теолошко – политички записи о србском питању“ (5). У њему је, између осталог, описана ситуација која је у Србији настала почетком ратова који су водили у распад СФРЈ. Арсенијевић је уочио да имамо „први пут, у новијој србској историји, рат Државе који није саборно прихваћен као Бој, по први пут не успева мобилизација због неповерења народа у Државу (канцерогено испреплетану са структурама идеолошке власти), по први пут Држава, оптужујући сопствени народ за „издају“, не може да обезбеди минимум логичке слоге за одбрану себе саме /…/ Срби, у западној Славонији, на пример, по изјавама компетентних сведока (епископа СПЦ), осећају се изданима полуодговорношћу политике која је, и поред упозорења, па и фактичког стања, одбијала да, у име утвара, сагледавајући реалност (распад Југославије) антиципира, мнијући у перфекту, каснећи за историјским часовником, срљајући инаџијски увек са једном једином варијантом, нестратешки и кратковидо, од данас до сутра, негативно водећи политику, бирајући од два зла оно мање“ (5, 12) Било је то доба у коме је, по Арсенијевићу, дошло до тога да се „злоупотребљава небо и земља, народна несрећа, Православље, национална прошлост и вредности“ и у којој је „створена атмосфера пукости у којој је све могуће и дозвољено“. То је, по њему, доба у коме су оцеубице расправљале о очинству, и у коме је, захвајући лажним вождовима, народ почео да се мири са Злом у себи: “Све је ово пропраћено ескалацијом како духовног (преко медија, штампе, јавних иступа и скупова) тако физичког и политичког насиља што у крајње неповољној ситуацији међународног политичко – економског бојкота Србије, а у метежу правног и јавног безакоња, пљачке, лажи, информативне блокаде и терора, једног беговског односа власти према народу, те изнутрашњег саморазарања псеудо – демократије у анархију државе немоћне да заштити своје грађане и интересе“ (5, исто).
Оно што је почело деведесетих, данас се завршава.
КАКО ЈЕ ВУЧИЋ ПОСТАО МОГУЋ?
Много је било србских разочарења без којих не би било Александра Вучића. Много и премного.
Прво је био Слободан Милошевић. Ко то синоћ, ко то синоћ, кроз Тополу прође? Није Ђорђе, није Ђорђе, не може да дође, он је Слобу, он је Слобу послао народу… Тако се певало, во времја оно… Заиста, веровали су му многи: први је устао у одбрану Срба на Косову и Метохији, укинуо титоистичке аутономије Војводине и Космета, дозволио веће слободе мисли и изражавања, дозволио јавно изражавање вере у Бога… Али, када је требало декомунизовати земљу, ослободити је тешког наслеђа и оптерећења револуционарих безакоња, он то није учинио. Напротив – што је дуже владао, то је рециклирана комунистичка прича његове супруге, Мире Марковић звана Југословенска удружена левица, била све јача. Мој покојни пријатељ, хришћански мислилац Небојша М. Крстић, тих дана је, у часопису „Круна“, писао: “Савез комуниста – покрет за Југославију (сада у вампирској корпорацији ЈУЛ) и Фондација за управљање миром и кризама Бориса Вукобрата тренутно јесу за Србство најопаснији експоненти политичког пројекта „Нова Југославија”. Ове две до сржи левичарске (прва у идеолошком а друга и у онтолошком смислу) формације главни су носиоци монструозног теоријско-практичког пројекта који у име „мира и демократије” Србима треба дефинитивно да онемогући праведан повратак собственом Имену и Имању, то јест Србском Отачаству. Иако делују са различитих идејних и методолошких позиција, ове две противсрбске формације ипак имају исти циљ и јединствене политичке жеље: по сваку цену спречити државотворно васкрсење распетог Србства. И СК-ПЈ и Вукобратова Фондација јесу својеврсни политички танкери напуњени најгорим могућим идеолошким отпадом; то су бродови који могу успешно пловити једино на таласима југоносталгије. Без југоносталгије они су само најобичније политичке крнтије приковане на дну историјског океана. Најуспешнију и најтачнију дефиницију југоносталгије налазимо у једном оштроумном политичком есеју г. Драгоша Калајића: „Југоносталгија је специфична психо-политичка болест коју подстичу агенти и медији у служби Новог светског поретка ради слабљења ослободилачког и државотворног покрета србског народа. Реч је о једном облику политичке неурозе који се површно манифестује носталгијом за животом у пропалој Југославији”.
Одрећи се себе у самозабораву порекла и стремљења значи прикључити се бесловесном крду југоносталгичара који гракћу и грокћу на свако прегнуће државотворне обнове Србства.“(6,10)
Уз све то, земља је патила и страдала од велике пљачке – ко не памти хиперинфлацију, Језду и Дафину, тајкунске хорде које су се баш тада формирале? Милошевић је, по сили околности, 1999. године кренуо да брани Косово и Метохију од НАТО убица, али је иза себе имао издају Книнске Крајине. Пред крај своје епохе успео је да одржи говор о томе шта чека земљу кад он оде са власти (7), али је пре тога дозволио својој олигархији да до краја оголи и обоси народ и доведе га до гнева, па је изгубио подршку коју је до тада имао. Дакле, кад причамо о овом добу, не сме се заборавити да је Книн пао у Београду(8), а да је народ пао у беду и безнађе који су довели до 5. октобра 2000.
А 5. октобар 2000. нудио је, на први поглед, демократску обнову Србије и свеобухватни препород привреде. Мислило се да ће бити могућа Србије верна себи и својим традицијама. Ипак, била је то трагична илузија: Ђинђић, Динкић, Ђелић, Тадић, реформе, приватизација… Лаж до лажи и превара до преваре… Преговори са Европском Унијом вођени су илузијом званом Још Мало Па Ћемо Тамо, а дошло је до слома народа и државе, и живот је изгубио битку са смрћу, што се пре свега видело у области демографије.(9) Испало је да је 5. октобар само тријумф Западне Империје чији је коначни циљ, прикривен бриселским новоговором са шајкачицом, нестанак овог народа, древног, хришћанског, европског(10)
Војислав Коштуница је, по мери својих сила, покушао да заустави пропаст, али није успео. Борис Тадић је, да би уништио конкуренте – радикале (познате по кафанском четништву из филмова Вељка Булајића, мада је међу њима било и има и трезвених и часних родољуба), скупа са западним обавештајним службама створио Српску напредну странку, у којој су Томислав Николић и Александар Вучић почели да глуме месије спремне да учине све за напаћени народ. (11) Од почетка, сугерисали су својим бирачима да су они, у ствари, исти они „радикали“ као некад, само варају Запад да би донели што више добра нама и нашој ствари.
А народ? Народ је кренуо за Вучићем јер му је било доста лажи домаће евроунијатске елите, која је, у име ЕУ вредности, лагала и пљачкала. О томе је својевремено, после избора 2014, писао Слободан Антонић: “Напредњачки бирач, будући да припада доњој и ниже-средњој класи, када је на изборном листићу заокружавао број 1, без сумње је хтео да покаже шта осећа према “тајкунима и политичарима који су све упропастили”. Управо те поруке – да се бира “између владе Вучића и владе Мишковића”, као и да тајкуни и политичари и даље “хоће да униште нормалну, пристојну и модерну Србију” – биле су средишње теме напредњачке кампање. Но, имајући у виду и неуспех странака које су се залагале за укидање “солидарног пореза” – а њега је у кампањи, на крају, само Вучић бранио – очигледно да је “мали, обичан човек” гласајући за напредњаке показао и шта мисли о лекарима, судијама, професорима, државним службеницима, инжењерима… Дакле, о свима из овдашње више-средње класе, који су за њега само део исте арогантне, паразитске и корумпиране друштвене елите. Зато је 16. март датум још једне наше “популистичке револуције”. Вучић је због “антибирократске реторике” већ поређен са раним Милошевићем. И заиста, постоји мноштво сличних елемената. Ту је оштра критика политичке елите (као да сâм критичар није већ више деценија њен саставни део). Затим, ту је експлозија нереалних обећања – ономад “привредни препород” и “шведски стандард”, а данас “драматично смањење броја незапослених” и “Београд на води”. Коначно, ту је и партијска свита безобзирних медиокритета, којима су пуна уста “реформе система”, док под тиме, у пракси, заправо подразумевају само то да “када ми преузмемо власт, све ће бити боље”.“(12)
А Вучић је, као слугерања Запад, учинио све оно о чему Борис Тадић, ЕУфил и грађаниста, није смео ни да сања – јер се плашио патриотског дела јавности. За време Вучића, стигао је противуставни Бриселски споразум и наступила је суштинска издаја Косовског завета. Срби су остали без Севера Косова и Метохије. Уведена је граница између Србије и Србије. Захваљујући Вучићу, легализована је геј парада као свакогодишња манифестација противпородичне политике. Вучић је, на Видовдан 2017, на место премијера у Влади Србије довео активну заговорницу противпородичне идеологије политичког хомосексуализма, Ану Брнабић. Свуда се уводе закони који озакоњују ЕУ безакоња. Парламент је постао карикатура слична друмским крчмама после поноћи. Вучић је смутљивце попут Гашића, Малог, Стефановића, Вулина и сличних поставио на на кључна места у друштву. Тако је настала његова кловнократија, која и данас траје као власт кловна без икаквог смисла за хумор. У доба кловнократије, народ је схваћен само као гомила будала којом се бескрајно може манипулисати.
Појава Вучића, понављамо, није пука политичка појава. Она је, суштински, мистичка. Он је, после Броза, правог претече антихриста, фарисчна верзија Шћепана Малог, доведена да нас одведе у мрак са пет жутих крака.(13) Зато смо писали овај текст. Да Видовданом видимо.
РАЗМИШЉАЊЕ СЛОБОДАНА АНТОНИЋА
У једној од анализа Вучићеве владавине, Слободан Антонић се сетио Шћепана Малог, и врсно, како само он уме, показао сродности једног књижевног и једног политичког лика. Антонић је, између осталог, поставио питање које се тиче наших менталитетских заблуда:
„Нема ли ту ипак – после сви наших колективних искустава из протеклих деценија – још нечег, дубинског и ирационалног? Није ли ту, можда, присутна и једна инфантилна жеља да се још једном поверује и да се још једном буде део великог подухвата Великог човека?
Недавно нас је Владимир Димитријевић подсетио на случај Шћепана Малог (владао 1767–1773). Шћепан се појавио у Црној Гори као руски цар Петар III, да би на свенародном збору на Цетињу, 17. октобра 1767, био изабран за Господара. Његош описује како су старешине и народ кренули за Шћепаном (“сва је земља њему поврвјела / са поклоном и са колачима / доходе му дари небројени”), иако је владика Сава упозоравао на опрезност. Но, Шћепанове присталице “узму владици Сави седамдесет воловах, подијели их народ”. Шћепан је такође придобијао људе говорима против тада владајуће црквене хијерархије (“јербо среће није у народу / којим капа руководи црна”). Отуда је Шћепанова власт делом била и врста популистичке револуције.
Сам Шћепан је, барем како га Његош приказује, био располућен. На једној страни стојала је вера у сопствену спасилачку мисију (“Може бити да сам ја месија / доведени руком невидимом / да зла ова листом утаманим / да неправде разрушим олтаре / да подигнем и окруним правду”). На другој страни, био је свестан да се у темељу његове власти крије неистина (“Сад ако се народ освијести / и погледа бистријем очима / какве лажи из прста испосах / какве б’једе навукох на њега / не мари ме врћи под гомилом”). Ипак, вера у сопствену мисију надвладала је рад савести (“Држ’ се лаже, старе узданице / држ’ овако како си почео / нека буде свашто на свијету / биће жњетва боља од посјева”).
Наравно, Шћепанове мане излазе на видело – пре свега његов кукавичлук (овако се изговарао да не иде у рат с Турцима: “Управла бих војском уређеном / али горском управљат не знадем / која нема топа ни коњиках / ни познаје уредну команду”). Но кад год погреши, Шћепан “плаче како младо дијете, пада на кољена и моли народ да га убију”, па му разнежени народ опрашта. Али, када из Русије дође кнез Долгоруков и раскринка самозванца, Шћепан јавно све призна (“Ја сам управ родом Далматинац / племеном се зовем Раичевић”), те кнез даде да се затвори. Ипак, Шћепанова свита подбуни народ који навали на тамницу и Шћепана ослободи. На крају, један симпатизер Турака, како би обезглавио Црногорце, убија Господара. И тако се оконча ова необична прича.
Тако видимо народ који иде за вођом и поред свих вођиних мана – па чак и онда када је јасно да није тај за ког се издаје – само ако вођа пред народом призна своје грешке и падне на колена. То је заправо слика једног колективног “епског менталитета” (Димитријевић) који покушава да се снађе у задесима модерног света. Гурнут у велике догађаје, у брзе струје светске историје, народ који је без ширег историјског искустава наставља да се држи познатих, али све мање примењивих образаца. Он не изграђује модерне институције, већ има потребу за ауторитетом и вођом, а онда ту потребу задовољава на прилично наиван и инфантилан начин. Чини се да је нужно доживети још једно рђаво историјско искуство како би се извршило “рашчаравање света” и како би на стварност коначно могло “погледали бистријем очима”. Тако је било у време Шћепана Малог. Изгледа да је исто на делу и данас.“(12)
УПУТНИЦЕ (Интернету приступљено 27. јуна 2016. године):
1.http://www.ceopom-istina.rs/politika-i-drustvo/vuchi-i-rupa-na-beogradskom-pravnom-fakultetu/).
2. http://fakti.org/serbian-point/kritika-vlasti/marsali-alek-pasa-je-novi-edvard-kardelj
3. http://borbazaveru.info/content/view/5417/31/
5. Матеј Арсенијевић, Између иконе и секире / Теолошко – политички записи о србском питању, Логос/ Часопис студената Прваославног богословског факултета у Београду, 1/1992.
6.Небојша М. Крстић, За Србство без Југословенства, Збиља/ Часопис за културу, уметност и друштвена питања, 199-200-201-202, Београд, 2012.
7.http://www.telegraf.rs/vesti/politika/1667321-jezivo-prorocanstvo-milosevica-evo-kako-je-sloba-srbima-pre-15-godina-prorekao-crnu-sudbinu-koja-ih-je-danas-zadesila-video
8. http://www.krajinaforce.com/dokumenti/KJPUB.pdf
11. https://srbin.info/2016/04/17/vikiliks-boris-tadic-i-miki-rakic-po-nalogu-cia-napravili-naprednjake/
12.https://www.vreme.com/cms/view.php?id=1183024&print=yes
13. http://borbazaveru.info/content/view/1362/1/
НАСТАВИЋЕ СЕ
