Не пада снег да покрије брег, већ да свака зверка покаже траг – пословица је у свим српским земљама коју најновији појавни облик хрватског неофашизма, само потврђује.
Дежурни аналитичари са Сорош-казана упорно већ доказују, да је то само безазлени појавни облик предизборних манипулација плебсом а не никако (видљиви) неофашизам, али захтев је као новорођенче — родило се, ваља га «љуљати»! Сам захтев, тачније његову позадину настанка ваља расветлити, ако не због Хрвата а оно свакако због Срба које већ један век упорно лажу о геноциду над њима, и нарочито о творцима саме идеје тога злочина.
Далеке 1875. године, крајем априла, била је делегација РКЦ фратара из херцеговачких самостана тајно (као и увек) у месту Имотски, да тамо лично упозна цара аустријског са својим истраживањима опасности за губитак покрајине Херцеговине, иако је тада била у саставу Отоманске империје. Цар је не случајно баш тада обилазио покрајину Далмацију, пред сам почетак народног устанка у Херцеговини.
Реч је о сазнању, да су се виђени локални Срби и муслимани договорили да више не трпе зулум и самовољу моћника који у име Алаха немају мере ни границе, а зулум се њихов поднети више не може. Напори РКЦ свештеника, да становнике те покрајине приволе царској круни аустријској и светом оцу у Риму, озбиљно су угрожени те су зато цару по савет дошли.
Замало доције, старешинство херцеговачких РКЦ самостана, као делегација посети (такође тајно) цара у граду Дубровнику, потврђујући му наводе већ изнете у Имотском, али и износећи (измишљене) „доказе“ да он има сва права на херцеговачку земљу.
Иако су турски чиновници у Херцеговини лепе паре за будне очи и уши одвајали, ипак је ова делегација и отишла и вратила се сретно и неприметно, умешно руковођена од самог дубровачког бискупа који је целу ову акцију и припремио.
Сарадња Беча и Ватикана усагласила се као и увек на српску штету, те су се локални католици држали некако по страни у припремама за општенародни устанак, у борби за слободу и право народа на самоопредељење у којој држави ће да живи као слободан свет, а не робље.
Малобројни херцеговачки интелектуалци школовани у Бечу, упрли су све снаге своје да пером и текстом потакну лицемерну европску јавност, да врши притисак на отоманску администрацију да најзад почне и да проводи договорене реформе, на ограничењу самовоље на штету хришћана. Као и увек, подршку су добили међу руским свесловенским круговима, али и присташама Гарибалдија и Манцинија у Италији, нашта Ватикан није никако лепо гледао.
Књаз Никола Петровић, видео је у тој борби своју шансу за територијално проширење под видом братске помоћи напаћеном народу (рачунајући и он на руску помоћ као и увек), што му није било нимало мрско.
Српски интелектуалци у Аустро-Угарској свесрдно су се залагали за права угњетеног народа у Херцеговини, и нарочито се у томе истицао круг у Загребу коме је тада припадао и песник Јован Јовановић-Змај, који ће уз Вука Стефановића-Караџића понети и звање почасног грађанина! (Напомена – можда ће сада неки домољуб да покрене петицију да се истакнутим „великосрпским злочинцима“ то и одузме, како се не би прљала прошлост дичног царског града Аграма?)
Када плану устанак познат као „Невесињска пушка“, усталаса се словенски свет и устаницима стиже толико потребна медицинска помоћ и лекари из Петрограда, а свесрдно их помагаше српски трговачки и грађански круг у Загребу. Уз књижевника Аугуста Шеноу и песник Јован Јовановић-Змај највише поможе пером и песмом својом, њихову оправдану борбу.
Змај је творац познате корачнице коју су радо певали сви који су подржавали устанике и чији почетни стихови гласе: ПУШКА ПУЦА А ТОП РИЧЕ, БАРУТ МИРИШЕ, МЛАД УСТАША НА БОЈИШТУ РАЊЕН ИЗДИШЕ!
Змај ће први назвати устанике песнички – УСТАШЕ – јер усташе против терора. Под тим је он подразумевао Херцеговце све три вере, јер су код војводе Луке Вукаловића била и два батаљона муслиманских устаника, који се боре заједно са православнима и католицима, под вођством дон Ивана Мусића.
Овај песнички назив преузеће листови у Петрограду, Пешти и Бечу, а користиће га и дописници француских и енглеских листова. И сами су устаници у својој међусобној преписци израз усташа користили, те је тако и Петар Карађорђевић, као један од устаничких вођа на Тромеђи (део између Лике, Далмације и Босне) где је тада ратовао под именом Петар Мрконић, свој дневник насловио – Белешке једног усташе – објављујући их доцније у емиграцији.
После одлуке Берлинског конгреса да Аустро-Угарска окупира БиХ, свесно ће РКЦ фратри у самостанима херцеговачким покренути кампању величања само католичких устаника, који су прегли да би се БиХ царском земљом назвала. Казивање о устанку и његовим јунацима у селима херцеговачким преношено је задуго у причама зимских ноћи, где их је као дечак чуо и Анта Павелић, који као вођа франковаца почиње да израз усташе користи у антисрпској кампањи, након одржавања првог хрватског католичког концила у Загребу 1900. године.
Када група бивших официра КуК армије у Мађарској 1921.године оснује центар за обуку хрватских терориста, почеће се његови полазници називати усташе а РКЦ свештеници херцеговачки почеће међународну кампању, у којој тврде да је то „старохрватски“ назив за борце против тираније. Заједно са њима и ХСС као изразито хрватска политичка странка користи тај израз али и југословенски комунисти тим изразом означавају тзв. борце за „хрватску слободу“ од „великосрпског угњетавања“, иако су терористи који минирају путничке возове и поште, да би цивили страдали!
Као емигрант у Италији, усвојиће Павелић сва обележја фашиста и немачких нациста и тек ће ту тридесетих година прошлог века настати и њихов партијски поздрав – За дом, спремни! – уз подизање руке (можда је и то „старохрватско“?)
Чланови усташке терористичке организације поздрављаће се тако тајно у Југославији до априла 1941.године, када се у хрватском сабору усваја као службени поздрав и сви акти фашистичке НДХ носиће ту фразу. Документи о упућивању Срба, Јевреја и Рома (Цигана) у усташке логоре смрти носиће обавезно ту фразу, као знак злокобне судбине која их чека.
Под тим геслом, хрватски фашистички бојовници у саставу „вражије дивизије“ на Источном фронту чиниће злочине над цивилним становништвом у Малорусији.
Некада светло име – усташа – као ознаку борца за слободу, хрватски фашистички злочинци у време НДХ потпуно ће запрљати, дајући му будућу ознаку – злочинца који чини геноцид!
Хоће ли у бази Цепотин на југу Србије, која је и створена за обуку НАТО трупа а не за одбрану угрожених Срба од шиптарких терориста, хрватски војници да поздрављају фашистичким поздравом, кад се усвоји као службени?
Хоће ли тзв „војници Србије“ да мирно слушају то поздрављање, јер тата Кирби тако каже а „фактор стабилности у региону“ тако налаже!
Јели усвајање тога поздрава у функцији припреме да се доврши започети посао у Херцеговини из периода НДХ, док се певало: „Павелићу шта ћемо од Срба“ – а због српског народног устанка нису завршили посао (ни из другог покушаја, казали би циници).
Хоће ли „веселе усташе“ да поново минирају костурницу у Пребиловцима да ни кости покланих Срба не могу спокојно почивати у својој земљи, као и 1992. године.
Или се борбени „старохрватски поздрав“ како то кажу предлагачи петиције предвођени војним викаријатом хрватске војске као дела НАТО трупа, припремају за нову Источну кампању?
Хоће ли можда поново да формирају „вражију дивизију“ по трећи пут, сада као будућа НАТО претходница, да се најзад обрачунају са тим православним прљавцима, како то они радо кажу.
Још само и да им се придружи Плава дивизија из Шпаније, дивизија Викинг из Шведске и Норвешке, фински, пољски, француски и мађарски неофашисти уз румунске, па је цела „демократска“ ЕУ на походу за „уљуђивање“ („старохрватски“ израз за васпитање) тих „неуљуђених“ Руса!
„Фактор стабилности у региону“ би свакако требало да зна да је у окупираној Србији захтевано од Милана Недића као председника владе, да неизоставно и Срби морају бити присутни на Источном фронту, али је он то одлучно одбио.
Немачки окупаторски командант, покушао је да тај захтев сведе на симболично присуство макар једне чете, као протоколарну а не борбену формацију, али је стари генерал и то одлучно одбио. Када су немачки окупатори потом покушали да свој захтев остваре наговарањем Димитрија Љотића, ни он није желео да тако шта учини свом народу, и то у тренутку највеће моћи нацистичке Немачке.
Стаљинградски слом европских фашиста, јер је то заправо и био, јасно је показао далековидост и мудрост Милана Недића као председника колаборантске владе, да у тренутку одлуке ипак мисли само на српску будућност, јер су само Срби и Грци једини европски народи чије оружане формације нису биле у саставу фашиста, на Источном фронту.
Чињеница да су и Срби и Грци православни народи свакако није без значаја, а била је основ одговора Милана Недића у окупираној Србији!
„Фактор стабилности у региону“ ипак је само на челу владе у полуокупираној Србији, што свакако није без значаја, о чему и тета Ангела и тата Кирби ипак морају да размишљају!
