Овај свет је јасно подељен на два дела, на добро и зло. Подељен је на оне који воле и живе за своју Отаџбину, то су они који друге не дирају али своје не дају. И на оне којима је важније да други не испуне своје снове него да они остварају и испуњавају своје. На оне којима нису важни ни преци ни потомци, који живе само за сада и за себе. Нажалост, ови други лажима скупљају око себе и оне лаковерне које је лако купити, застрашити, завести. Скупљају оне који не познају довољно историју свог народа, не слушају шта им прошлост саопштава, а не виде даље од следећег дана. Оне који живе у страху за свој безначајни живот. У том страху су спремни на све, само да преживе још један сат, још један дан. Живе само за тренутно, не размишљајући ни о коме, не волећи никог, прилагођавајући све само себи и за себе.
Због таквих смо вековима страдали. Срећом, увек су постојали и они прави, они којима је Отаџбина била увек у срцу. Због вере и части оних којима је Србија била на првом месту, успевали смо увек изнова да се дигнемо. Време је да се ослободимо стега које нам будале и лаковерни стално изнова каче. Оставимо такве нек иструну сами у свом злу. Време је да Србин корача напред без терета. Време је да нашу Отаџбину воде људи достојни Србије. Они који до сада нису схватили значај Отаџбине, неће никад ни схватити. Немамо више времена које можемо узалуд да трошимо. Морамо сачувати народ, народ који је и поред свих патњи и недаћа показао своју веру, част, постојаност и на основу тога и опстао. Морамо напокон постати као тврђава чврсти, сигурни, добро брањени, никада више наивни, не дозволити никад више да будемо рањени.
Можемо очекивати да се време, ако је лоше, поправи, природа ће то сигурно регулисати. Али зло које се укоренило у западним моћницима сигурно не можемо очекивати да природа регулише. За оне који су се давно одрекли и Бога и природе, природа је немоћна да било шта промени, а Господ је од таквих давно дигао руке. Светосавцима зато остаје избор у ком морају донети правилну одлуку. Одлуку између предаје, пузања, понижење и непрестане борбе и часног живота.
Предаја никад није могла да донесе победу, песимизам никад није водио ка успеху, малодушност има само један пут, пут у пропаст. Ако један пут води у борбу и живот достојан човека, а други у пропаст, свако нормалан ће бирати онај који је наизглед тежак али једини исправан. Свако ко имало има достојанства у себи сигурно неће чекати док га чизма западног зла гази, барем не без борбе. Частан човек пут никад не бира по тежини, већ искључиво по својим моралним и етичким кодексима, по вери, части, правди и истини. Суровост и непринципијелност запада, која се већ вековима преноси са бездушног претка на лицемерног и похлепног потомка, немогуће је изменити.
„Самообмана је убитачна и за људе и за народе“
Петар Петровић Његош
Нико нормалан неће трошити труд на немогуће. Зашто бисмо се самообмањивали?! Зато оно што је неприродно и немогуће не смемо и нећемо чинити. Никад нисмо лагали друге, па зашто бисмо онда лагали себе? Нећемо се надати немогућем и свој живот тиме чинити нереалним. Прихватићемо свет око себе онакав какав и јесте. Себе ћемо у односу на тај свет поставити тако да добро добрим враћамо, али да на зло дамо јасан одговор и увек јасну реакцију имамо. Можда они имају чизме којима газе друге, па на основу тога мисле да могу газити и нас. Али ће онда морати поново да науче да су се овде и у најбољим чизмама сваком злу извртале и ломиле ноге. Знамо да праведност данас изгледа као екстремни спорт, али дужност сваког правог Србина је да од њега не одступа. Тај „екстремни спорт“ је данас једини пут у нормалан и частан живот.
„Борећи се за Крст Часни ти се бориш за једини прави пут живота, за једну живу истину, и за једини истинити живот. А ко год се за то бори, ако и умре живеће, ако и погине победиће.“
Владика Николај Велимировић
Србин никад није имао, а ни данас нема, недоумица какав ће пут изабрати. Сигурно је да ће ићи истим оним путем којим су ходили и његови преци. Трудећи се да докаже да је достојан српског имена које носи. Да покаже да није случајно светосавац, да задржи достојанство на које ће његови потомци бити поносни. Не смемо да заборавимо да, колико год време било ново, правила су стара. Увек је сијало исто сунце, увек се за Отаџбину борило свим срцем, увек са истим жаром. Колико год да се непријатељ храбри и сили, његова снага и успех ће увек зависити од вере, снаге и истрајности коју ми будемо пружили.
Теби само
Ново лето, нови дан времена,
Све је ново, али чувства стара,
Сећају се једнога имена,
Сећају се небескога шара.
Теби само, сунце мојих дана,
Песму певам и имену твоме,
Теби само, сунце мојих дана,
Отворена двер је к срцу моме;
Ти си само једина на свету
Што се песми свагда узбуђујеш;
Ти ме само у новоме лету
На певање ново побуђујеш.
Теби само ја певам и пишем,
Рај на земљи ти си мојој души.
Теби живим, за те само дишем,
Спомен на те све спомене гуши.
Најслађе бих ја онда живио,
Кад бих знао да ћу умрет за те;
И смрт саму ја бих загрлио,
И умро бих све мислећи на те.
Ти си лепша од целога света,
Из тебе ми само сунце сија;
Цветаш лепше од самога цвета,
Име ти је поносно – СРБИЈА.
Љубомир Ненадовић (1826-1895)
Сви знамо шта смо и ко смо, не смемо само заборавити ко су нам преци и куда смо кренули. Не смемо заборавити да смо на тај пут кренули због оног што нас на крају тог пута чека. Да због тога морамо у томе и истрајати. Знају и други куда смо кренули, они нису на време тај пут изабрали, сада се плаше да ћемо ми ипак до краја истрајати. Не покушавају свој пут да промене, себе да учине бољим, не, зло их је обузело, важније им је да нама не успе. Запад покушава све да контролише, покушавају да направе нашу будућност онакву каква је њихова, нехумана и бездушна. Прошлост им изгледа није довољан учитељ, да јесте знали би да колико год да успевају да контролишу садашњост, будућност ће бити онаква какву пробуђени народ буде желео.
Живот припада онима који верују, онима који се боре. Оне који стално кукају и очекују да их гори од њих воде, живот сигурно неће наградити. Препознати их је лако, увек причају како је живот тежак, једино никад нису одговорили у односу на шта. Шта је то са чим можемо упоредити живот, шта је то што је лакше и лепше од живота? Ако тако нешто постоји, зашто се онда не боримо за то, него се опет боримо за овај „тешки“ живот? Живот није тежак ако се живи часно, ако је душа пуна вере а срце љубави. Тада је живот управо оно што јесте – дар Божји. Не можемо будалама забранити да буду то што јесу, на то не треба ни да губимо енергију. Треба само да се потрудимо да нам они својим глупостима не наносе ново зло.
Можда немамо све што желимо, али ником не дамо оно што имамо. Своју Отаџбину никад и низашта нисмо спремни да издамо. Нисмо ми они који плачу због тога што се нешто догодило, већ се радујемо што је тако, знајући да је то само нова шанса. Нова прилика да задржимо све позитивно што нисмо изгубили. Али и да повратимо све оно добро што смо изгубили својом непромишљеношћу, мањком вере или недовољном борбом. Неки пут делује да ток живота не зависи од нас, ако боље размислимо видећемо да је у зависности од наших реакција сваки догађај могао бити и другачији. Па зар нам то не говори довољно од кога све зависи?
„Једино мјесто гдје твој сан постаје немогућ је ваше размишљање.“
Петар Петровић Његош
Осећамо ли се уморним, проверимо да ли смо на добром путу, или смо кренули лажном стазом. Ако смо на тој лажној стази, наравно да смо уморни. Запад нас је зато на њу и гурнуо. Зло никад не спава, па не да ни нама да се одморимо. Сматрамо ли да немамо довољно материјалног, питање је да ли само немамо довољно или нисмо знали да сачувамо оно што смо имали. Осећамо ли се незадовољним, несрећним, морамо прво размислити да ли смо здрави и способни, па после тога још једном преиспитати да ли смо у праву. Још једном се замислити имамо ли права на незадовољство или смо само постали безверни и лењи. Не свиђа нам се наша политичка елита, запитајмо се зар они нису део нас самих, део општег стања, зар их нисмо ми бирали. Покушавамо ли да се оправдамо тиме што ћемо рећи да су нас слагали, морамо добро размислити ко је за то крив. Да ли кривца треба тражити само у оном ко је лагао, или и у оном ко је дозволио да буде слаган.
Примећујемо да нас притискају. Са свих страна нам прете и опет наравно кривимо друге. Морамо да схватимо, кривица је у нама. Прете нам јер виде да могу притискају нас, јер виде да се не одупиремо. Када будемо јасно стали и показали чврстину, неће се више играти са нама. Наша Отаџбина јесте лепша од целог света, а ми морамо показати да смо тога и свесни. Ово је народ који ничији топуз није трпео, Срби никад ланце нису љубили. Опет су нас потценили, заборавили су како су са нашим ђедовима пролазили. Тачно је, може светосавац свашта да истрпи, али не може да дозволи да му неко Србију разара. Има запад очи али им ни оне очито нису довољне, делује да им ни оне не помажу. Не виде они од гордости своје да се Србин поново спрема да старе песме пева и полако схвата да нема више права да спава и оклева. Не примећују они да ће за Отаџбину своју Србин поново одважно у гард стати, и тада свим тиранима одлучно лажне наде растерати.
